Pokatoličavanje Ukrajine

Ustoličenje pape Benedikta XVI u Vatikanu uklonilo je ovog proleća gromadu suzdržanosti Patrijaršije u Moskvi, koja već dobrih deset godina smeta da jedan rimski papa konačno poseti Rusiju. Takva poseta koristila bi i Kremlju i Crkvi. Međutim, i Vatikanu.

U prvom slučaju, poseta jednog pontifeksa maksimusa Istoku pridodala bi jačanju ruskih političkih pozicija na Zapadu. U drugom, takav događaj označio bi da se led, pod kojim je agenda međucrkvenog dijaloga i sporazumevanja hrišćana već previše dugo, konačno topi. (I to u trenutku možda kritičnom, kada je svet svih hrišćana zajedno, bez obzira koji su, suočen s agresivnim ponašanjem prema njima ekstremista sasvim drugih shvatanja i vera.) I, najzad, papi takođe nije bez značaja mogućnost da istorijskim dolaskom u Rusiju, na matično tle pravoslavnih, obraduje svoje tamošnje katolike. Oni takvu priliku željno iščekuju.

Međudržavni poziv Kremlja poglavaru Vatikana da poseti Rusiju postoji (u Vatikanu su dosad primljeni svi državni šefovi Rusije, uključujući i predstavnika SSSR-a Gorbačova!) – međutim, neizvodljivo je ostvariti posetu u atmosferi dosadašnjih ne lepih odnosa crkava. Protivljenje Patrijaršije motivisano je zastojem u bogoslovskom dijalogu (od 1978, kada je politikom Pavla VI umrtvljena inicijativa Jovana XXIII iz 1967), a zastoj i, od osamdesetih godina prošlog veka, konačni prekid razgovora, uslovljeni su upornošću Vatikana u kampanji pokrštavanja Rusa u Rusiji i (tihom) podrškom prethodnog pape agresivnom ponašanju grkokatolika (unijata) u zapadnoj Ukrajini. (U vreme poljske uprave tim oblastima unijati su pod pritiskom prišli Rimu, mada su zadržali dotadašnji pravoslavni obred.)

“U istorijskim centrima RPC otvaraju se uporedne, moćne crkvene strukture, bez obzira na sada neznatan broj vernika katolika (takvo stanje osobito je karakteristično za Novosibirsk)”, prigovorila je Ruska crkva. “Kod mnogih se stvara utisak kako se, pod vidom obnove centara katolicizma u Rusiji – u stvari otvoreno sprovodi pokrštavanje, pošto se nove katoličke strukture obrazuju od ljudi već pravoslavno krštenih, ili onih čiji su koreni pravoslavni (Irkutsk, Omsk, Smolensk, Samara, Astrahan, Tver, Pskov, Kalinjingrad i dr.)”, objašnjeno je u jednoj analizi Patrijaršije krajem devedesetih, kada je poziv papi da poseti Rusiju uputio i Jeljcin.

Tada je rečeno da “nekontrolisani upadi” različitih katoličkih monaških redova na teritoriju Rusije “izazivaju zabrinutost” Ruske crkve, a prisilno istiskivanje pravoslavaca lojalnih Moskovskoj patrijaršiji iz zapadne Ukrajine doprinelo je da se zamišljeni susret pape i patrijarha ne ostvari.

U dokumentu je bilo navedeno da je “stanje dovedeno do usijanja” pod uticajem “organizovane, masovne, antipravoslavne propagandne kampanje, sprovedene (posle 1988) u Moskvi i u Ukrajini”.

Delatnost unijata preplitala se u to vreme s aktivnostima ukrajinskog nacionalističkog pokreta RUH, pa je usledio i fizički pritisak, počet “zauzimanjem Preobraženskog sabora, drugog po veličini pravoslavnog hrama u Lvovu, u noći 29. oktobra 1989”.

“Vrhunac procesa katastrofalnog za RPC obeležen je zauzimanjem Saborne crkve Sv. Jura u Lvovu, avgusta 1990.” a “rezultat svih tih događaja je skoro potpuni slom tri pravoslavne eparhije, u zimu 1990/91”. U Lvovskoj eparhiji broj pravoslavnih parohija smanjen je, na primer, od 1 200 (u 1989) na 60 (u 1991), a u Ivano-frankovskoj, koja je dve godine ranije imala 600 parohija, s proleća 1991. nije ih bilo više od 25-30.

I tako dalje – naglasak je bio u zaključku da navedeni događaji ne mogu teći a da ne postoji ohrabrujući uticaj Vatikana na baš takav proces.

Dolazak na čelo Svete stolice nekadašnjeg kardinala Racingera propraćen je neskrivenim optimizmom Patrijaršije.

“Ja se iskreno nadam da će pontifikat Vaše svetosti biti obeležen razvojem dobrih odnosa između naših crkava i plodonosnim pravoslavno-katoličkim dijalogom. Naše autoritetne i uticajne crkve moraju udružiti svoje napore u propovedanju hrišćanskih vrednosti savremenom ljudskom rodu”, poručio je već svojom pozdravnom porukom patrijarh moskovski i sveruski Aleksij Drugi.

Svečanostima papskog ustoličenja prisustvovao je davnašnji poznanik Jozefa Racingera mitropolit smoljenski i kalinjingradski Kiril (još iz vremena jednog od naučno-bogoslovskih kongresa, 1974. godine, u Beču!) – danas u Patrijaršiji zadužen za veze sa svetom. Mitropolit Kiril je novog papu sreo neposredno posle izbora na tron. Ruski mitropolit je istog dana primljen i u ličnoj keliji Benedikta XVI u Domu svete Marte, gde je njihov razgovor protekao prožet “dobronamernošću, otvoren i praćen lepim emocijama”. Dijalogu je prisustvovao i kardinal Valter Kasper, jedan od papinih pomoćnika i ključni čovek papskog saveta za saradnju među hrišćanima.

Vrativši se u Moskvu, Aleksijev “šef diplomatije” nije prikrivao svoje ohrabrujući dobre utiske iz razgovora. U intervjuu za Interfaks rekao je da je “papa bio vrlo tronut pozdravima presvetog patrijarha i informacijom o tome da je u Rusiji dobro prihvaćen njegov izbor na rimski presto”. Rekao je da je na njega još odranije “ostavila dobar utisak (Racingerova) bogoslovska pozicija i vrlo visoka bogoslovska erudicija i sposobnost za učešće u dijalogu”. “Dužan sam da posvedočim da papa za sve te godine nije izgubio tu sposobnost, nego je po svemu sudeći još i razvio”, citiran je Kiril.

Da li se govorilo o papinoj poseti Rusiji? Ne. Da li je papa obećao da će korigovati politiku Rimokatolične crkve prema Rusiji?

“Bili smo ograničeni vremenom. Tog dana papa je trebalo da poseti Hram Svetog apostola Pavla ‘van zidina’ i služi misu uz učešće delegata drugih crkava iz sveta. Zbog te tačke u dnevnom redu nismo mogli razgovarati onoliko dugo koliko bi se želelo, te se nismo doticali pojedinosti. Međutim, opšti ton (razgovora) bio je povoljan”, glasio je odgovor.

Kakav je odnos Benedikta XVI prema ruskom pravoslavlju?

“Papa je visoko ocenio pastirsku i misionarsku delatnost Ruske crkve, obratio posebnu pažnju na ulogu pravoslavnog bogoslovlja, na značaj pravoslavne duhovnosti i liturgijskog života za sav hrišćanski svet. Osim toga, govorilo se o zajedničkom radu pravoslavaca i katolika na jačanju hrišćanskih vrednosti u ujedinjenoj Evropi. Dužan sam da ustanovim podudarnost stavova pontifeksa i Ruske pravoslavne crkve u odnosu na problem hrišćanskih vrednosti u savremenom svetu. Iz opšteg tona razgovora shvatio sam da je papa raspoložen vrlo povoljno prema saradnji s Ruskom pravoslavnom crkvom i spreman da u najvećoj meri doprinese kako bi problemi koji postoje uskoro dobili svoje pozitivno razrešenje i kako u našim dvostranim odnosima ne bi bilo novih problema.”

Drugim rečima, mogućno je očekivati zbliženje?

“Po mom mišljenju, danas postoje sve pretpostavke za to da se teškoće koje su se među nama pojavile poslednjih godina, prevaziđu.”

Dakle, Patrijaršija u Moskvi se našla ohrabrenom. Balon najlepših očekivanja splasnuo je, međutim, već krajem juna, dolaskom u Moskvu čoveka Vatikana za pregovore s RPC, kardinala Valtera Kaspera – funkcionera prisutnog mitropolitovom razgovoru s papom. Analitičari koji prate međucrkvene odnose iznenađeni su ledenom kurtoaznošću vesti o događaju. Papin izaslanik nije primljen kod patrijarha (“Susret se ne predviđa...” itd.), već samo kod mitropolita Kirila, posle čega je suvo saopšteno da “određeni postojeći problemi (u odnosima dve crkve, P.P.) – ostaju i dalje”! Poseta je trajala tri dana.

Razjašnjenje takvog obrta usledilo je tek pre nekoliko dana, kada je urednik moskovskog magazina “Profil” Andrej Zolotov Mlađi, kontaktirajući “visokorangirane izvore” u Patrijaršiji, doznao da je “Sveti otac odlučio da udovolji željama Ukrajinske grkokatoličke crkve (...) i daruje njenom poglavaru, kardinalu Lubomiru Husaru, titulu mitropolita Kijeva i Galicije”. Papa “bi takođe blagoslovio” prenos službenog sedišta Husara “iz Lvova u Kijev”.

Istorijski, titula dodeljena poglavaru Grkokatoličke crkve tradicionalno pripada pravoslavnim vladikama Ukrajine, a mnogi Rusi, kao i sami Ukrajinci, smatraju Kijev kolevkom svoje pravoslavne hrišćanske tradicije, objasnio je autor. “Prema tome, odluka Vatikana bi mogla da se posmatra kao odobravanje zahteva grkokatolika, koji čine deset odsto Ukrajinaca, da budu nacionalna crkva. To se može doživeti kao šamar pravoslavlju, koje je u Ukrajini oslabljeno unutrašnjim političkim raskolom. Još više, čvrsto prozapadna pozicija sadašnje ukrajinske administracije i želja pojedinih u ukrajinskoj vladi da formiraju ujedinjenu crkvu Ukrajine, koju graditelji ukrajinske nacije vide kao nedostajući kamen za temelj jedne nezavisne Ukrajine, može poslužiti da se pogoršaju negativne reakcije ukrajinskih i ruskih pravoslavaca”, komentarisao je Zolotov Mlađi.

Ukrajinski katolici tražili su od Vatikana i više nego što je Kaspar saopštio u Moskvi, dodao je. “Oni su zahtevali titulu patrijarha za predvodnika svoje crkve, i neki zvaničnici već koriste takav izraz interno. Vatikan je dosad odolevao (pritisku) da se ide dalje. Ali, darovanje titule mitropolita Kijeva neizostavno bi ubrzalo novu utakmicu u nadvikivanju Moskve i Vatikana.”

Ukratko, ako se može verovati izvorima i interpretaciji, runda “nadvikivanja” predstoji, jer to što je darovano otvara put pokušaju pokatoličenja i verski i nacionalno rastočene Ukrajine.