Dijete – mučenje duše i tela

Jesti, znači baviti se nečim emocionalnim – uživati u ukusu, lepom ambijentu, svetu oko stola. Hraniti se znači činiti nešto razumno, voditi računa o onome što se jede i koliko se jede. Samo pet odsto učesnika programa za skidanje telesne težine može se ubrojati u srećnike koji su zauvek uspeli da se oslobode viška kilograma

Glad i sitost su na suprotnim krajevima nagona za hranom, odnosno nagona za preživljavanjem. Iako se kao i svi drugi nagoni odlikuju težnjom za bezuslovnim zadovoljavanjem,osećaj potrebe za hranom može se, u većoj ili manjoj meri, kontrolisati mada se granice kontrole razlikuju od osobe do osobe, što zavisi više od ličnosti, a manje od sredine u kojoj se živi.

U današnje vreme, kad se sedi za ručkom ili večerom, čini se nešto što je u tesnoj vezi sa zajednicom, njenom organizacijom i politikom koja se u njoj sprovodi. Veći supermarket u uređenoj zemlji prodaje najmanje 25 000 vrsta proizvoda za ishranu, pri čemu se svake godine iznosi na tržište oko 20 000 novih varijanti hrane i pića. U razvijenom svetu i u onome koji mu se približio, prodaje se polugotova hrana, a iz godine u godinu je jevtinija, jevtinija toliko da na nju odlazi neuporedivo manji deo porodičnog budžeta nego ranije. U Americi i dobrom delu Evrope, za pripremu večernjeg obroka potrebno je, u proseku, šest i po minuta za razliku od dva i po sata, koliko je bilo potrebno pre 50 godina. Večera, s druge strane, traje dva puta kraće nego u stara dobra vremena, iako je kalorična vrednost sadašnje večere neuporedivo veća nego ranije.

Kako se u proteklih 40 godina svetsko stanovništvo udvostručilo, sa tri na šest milijardi, tako se i proizvodnja hrane ubrzava i uvećava. Računa se da svaka osoba pojede oko 25 odsto više hrane nego njeni vršnjaci u jednoj ili dve generacije unazad. Naravno, nije svuda isto i zato bi, recimo, u subsaharskoj Africi, koja gladuje, svaki razgovor o preteranom unosu hrane i gojaznosti bio nepristojan. Paradoksalno jeste, ali preterano jelo dovodi do bolesti koje ugrožavaju ne samo gojazne osobe već i zajednice u kojima one žive. Danas je postalo očigledno da su posledice preterane telesne težine i njihovo lečenje postale daleko skuplje od posledica pušenja.

Svetska zdravstvena organizacija (SZO) nedavno je upozorila da u danas, prvi put u istoriji, više ljudi umire zbog preterane uhranjensti i smanjene mobilnosti nego od gladi, a britanski stručnjaci izneli su tezu da je sadašnja generacija prva koja će živeti kraće od svojih roditelja, ne računajući izginule u ratovima i nastradale u prirodnim katastrofama. Tako piše prošlomesečni “Medical Tribune “ .

U mnogim zemljama, među mladima povećava se broj onih koji postaju poseban soj sa DŽL dimenzijama. Sve bi bilo u redu da DŽL-ovci nisu krhkog zdravlja, što za naciju postaje problem koji mnogi izjednačavaju sa opasnošću od terorizma. Već godinama, regrutne komisije širom sveta, u kom se ne gladuje, primećuju da u mladih regruta zglobovi nisu ništa bolji nego u sredovečnih ljudi, a deformiteti kičme se pojavljuju kao glavni razlozi za oslobađanje od služenja vojnog roka. Situacija je slična, ako ne i identična, u Americi, Evropskoj uniji i na Balkanu.

Jedan od najangažovanijih evropskih specijalista za sportsku medicinu dr Klaus Bos iz Karlsruea, u Nemačkoj, ustanovio je da 43 odsto mladog sveta između 11 i 17 godina nije u stanju da pri savijanu unapred dodirne prstima pod. Skoro polovina dečaka između 6. i 1o. godine ne uspeva da održi ravnotežu hodajući na gredi, dok 43 odsto ispitanika ne može da izdrži test opterećenja na trenažnom biciklu i posustaje pre nego što puls dostigne očekivanu učestalost od 190. Na pitanje “bavite li se sportom da biste postigli telesno opuštanje”, u gotovo sto odsto slučajeva deca bi odgovorila: „Najbolje se opuštam na kauču.”

Naravno, deca ne pokazuju svoje fizičke manjkavosti samo zbog toga što su debeljuce. Preterana telena težina ne nastaje samo zbog obilne ili neprikladne hrane. Obično ima više učesnika koji dodaju višak kilograma: televizija, brza hrana, lenjost i porodica. Navedeni činioci su najdelotvornija kombinacija koja zasigurno povećava težinu.

Sistematsko odvikavanja od kretanja i od potrošnje energije počinje odmah po rođenju: beba se stavlja u praktične nosače sa tregerima koje majka nosi na leđima, potom u praktična dečja kolica, da bi, najzad, dospela u praktično dečje automobilsko sedište. Sedenje se nastavlja u školi, potom kod kuće pri izradi domaćih zadataka, da bi se predveče, takođe sedeći, u tišini gledala televizija uz eurokrem, nutelu, čips i obilje sokova – najbolje dok roditelji dremuckaju. Prema jednoj nemačkoj statistici, deca sa roditeljima razgovaraju tokom dana, u proseku, 9 minuta i 17 sekundi, obično jedući.

U britanskom i najrenomiranijem svetskom naučnom časopisu The Lancet nedavno su objavljeni rezultati jedne dugogodišnje studije o načinu života mladog naraštaja: deca koja gledaju televiziju dva sata dnevno sredinom svojih dvadesetiih godina imaju preteranu težinu i pokazuju slabost srca.

I pored dobrih, proverenih, zdravih i kvalitetnih namirnica za svakodnevnu ishranu, kojih bar u Evropi i Americi ima na svakom koraku, ipak se 25 odsto osnovaca, srednjoškolaca i studenata u najbogatijim zemljama pretežno hrani pečenim krompirima, burgerima, mlečnim šnitovima i slatkim napicima. Otkad je 1971. godine otvorena jedna od prvih evropskih filijala Mekdonaldsa u Minhenu, stratezi marketinga nisu žalili na veličini porcija i odlično normiranim kesama sa krompirićima, koji su vremenom pobedili postojeći evropski ukus i ovladali nepcima dece sa kontinenta. Kasnije su došli na red Apeninsko poluostrvo, Italija, Balkan, Rusi i Daleki istok. Gde god da su se pojavili dvorci za prodaju brze hrane, koja među borcima za klasičnu ishranu nosi naziv „džank fud”, tj. “bezvredna hrana”, povećao se broj debele dece koja kad odrastu postaju još deblja. Kako i ne bi kad čuveni “mlečni šnit”, za koji se misli da je naziv dobio zbog ekstrakoličine mleka, u suštini, sadrži 62 procenta šećera i masti.Namirnice koje sadrže dosta šećera ne samo da ne zasićuju već vode u začarani krug: odmah pošto se konzumiraju, one oslobađaju šećer i povećavaju njegovu koncentraciju u krvi, na šta reaguje pankreas izlučujući insulin kako bi se šećer metabolisao.Čim padne koncentracija šećera, javlja se hipoglikemija i stvara se osećaj gladi iako je već bila uneta dovoljna količina energije. Ovakav metabolički princip proizvođaču se višestruko isplati, jer je, kao što je opštepoznato, šećer prilično jeftin.

Zbog velikog pritiska koji dolazi iz društava za osiguranje i mnogih udruženja koja se bore protiv gojazosti i njenih posledica, veliki koncern Nestle već je pripremio mini plan za ishranu dece koja ceo dan boravem u školi. U Francuskoj, od početka ove, 2005.godine, a u Americi već drugu godinu, u školama je zabranjeno postavljanje automata za prodaju slatkiša i zaslađenih pića. Ovakvi potezi su razumljivi kao preventiva, a s obzirom na troškove lečenja posledica gojaznosti. Prema poslednjem broju časopisa za nemačke lekare Deutsche Arzteblatt, lečenje gojaznih državljana Nemačku košta, ni manje ni više, 25 milijardi evra godišnje. Uz to, 20 milijardi za lečenje srčanih bolesti, za deformisane mišiće i skelet 15 milijardi i za dijabetes tri milijarde evra.

No, kao i u svemu drugom, pa i kad je ishrana u pitanju, ponekad je teško razumeti postupke ne samo dece nego i odraslih. U Evropi se već godinama propagira čips sa minimalnom količinom masti, ali ga niko ne kupuje. Kupci se radije maše za „pravi” masni i slani čips. Ovakvo ponašanje sociolozi nazivaju „kognitivnom disonancom” pošto se znanje i razumevanje stvari ne poklapa sa postupcima, koji su potpuno suprotni od očekivanih. Tako su i stručnjaci u Institutu za dečju ishranu u Dortmundu naučili decu da vode dnevnik o svemu što pojedu, a uz to, dali su im i digitalne vage za merenje svakog unetog zalogaja. Ispostavilo se da su su trogodišnjaci, četvorogodišnjaci, kao i trinaestogodišnjaci četrnaestogodišnjaci jeli šećer i mast (najviše kolače, šunku, suvi vrat i kobasice) više nego što im je bilo preporučeno. Na pitanje šta je najvažnije za zdravu ishranu, svi su odgovorili sa čvrstim ubeđenjem: „jesti što više povrća”. Tipična kognitivna disonanca.

No, ne treba zaboraviti da je potreba za jakom hranom, tipičnog i jakog ukusa, koja, uz sve, stvara i naslage masti, jedna od posledica borbe koja je vođena mnogo hiljada godina, tokom evolucije, ne bi li se opstalo u godinama suše i teške gladi.

Danas se misli da je količina hrane koja se pojede tokom obroka kontrolisana preko rezervi masti kojima raspolažemo. Zbog toga je za većinu ljudi, po mišljenju doktora Brusa Spigelmana sa Harvarda, lakše dobiti nego izgubiti na težini. “U najvećem delu evolucije, pribaviti dovoljno hrane za jelo bila je pokretačka životna snaga i razlog preživljavanja”, smatra ovaj doktor.

Vrsta hrane koja se unosi i njen uticaj na stvaranje masnih rezervi, kao i mnogobrojne dijete koje se zasnivaju, uglavnom, na zabrani, ne oslanjaju se baš uvek na velike naučne istine. Kad se govori o šećeru, obično se misli da je on glavni razlog gojaznosti, što je u svakom slučaju praznoverje. Šećer jeste glavni nosilac energije koju obezbeđuje tako što podleže sagorevanju u telu. Međutim, da bi se pretvorio u mast, bilo bi potrebno uneti ga u ogromnim količinama – na primer, 40 jabuka dnevno, 20 kilogramna karfiola, 3 kilograma krompira itd. Ali, sve je mnogo komplikovanije, valjda zbog toga što pored šećera postoje belančevine, masti, a alkohol da se i ne pominje, pri čemu svi nose energetski potencijal.

Hraniti se i jesti, to su dve različite stvari, a nikako sinonimi, kaže psiholog Folker Pudel, višegodišnji predsednik Nemačkog društva za ishranu. Jesti, znači baviti se nečim emocionalnim – ukus, lep embijent, pristojan svet oko stola. Hraniti se znači činiti nešto kognitivno, voditi računa o onome što se jede i koliko se jede. Ni džepni računar na stolu ne bi bio suvišan. Zbog toga se čini da su uživanje u jelu i zdrav život u potpunoj suprotnosti, baš kao što kaže klasični moto: sve što čini zadovoljstvo, obično je zabranjeno, nepristojno i nezdravo. Glava je prepreka na putu čulnih zadovoljstava, jer razum vodi računa o čulima te ponekad zabranjuje ono što bi ona želela.

Kako god posmatrali fenomen gojaznosti, jedno je sigurno: telo pati i teško podnosi gojaznost. Kada se pogledaju statistike, oko 1,1 milijarda ljudi je nedovoljno uhranjeno, a 1,1 milijarda ljudi bukvalno je masno i ugojeno. I jedni i drugi imaju mnogo problema u rešavanju sopstvenog izgleda i zdravlja.

Ukoliko od srčanih bolesti prouzrokovanih debljinom umre, recimo, 12 osoba, onda bi u istom okruženju (zemlja, grad) za isto vreme umrle svega tri osobe koje su vegeterijanci.

U svetu je dijagnostikovano oko 150 000 000 osoba sa kasno nastalim dijabetesom (tip 2). U SZO misle da će se ovaj broj udvostručiti već ove godine, što bi značilo da će taj broj biti veći od ukupnog broja stanovnika u SAD.

Danas i osnovci znaju osnove metabolizma masti u čoveka, ali ne razumeju šta može prourokovati nagomilavanje masti, tj. gojaznost. O povišenom krvnom pritisku kao jednoj od posledica preterane telesne težine, zatim, šećernoj bolesti tipa 2, aterosklerozi i artritisu govori se ka o opštepoznatim pojavama i svi iole zainteresovani pretpostavljaju u čemu je problem. Problem je u unošenju viška kalorija koje se oslobađaju najčešće iz masti, šećera i alkohola. No, gojenje se dešava i iz nekih razloga koji se mogu tražiti u slaboj ličnosti i u opsesivnom unošenju hrane i pića (bilo da je piće alkoholno, bilo zasićeno šećerom), ili pak u životnim navikama koje se stvaraju od ranog detinjstva.

Svaki dodati kilogram povećava verovatnoću nastanka srčanog ili moždanog udara, a i dijabetes je među najopasnijim posledicama gojaznosti. Ne zna se tačno koliko ljudi umire zbog debljine i njenih posledica, ali se smatra da od 10 000 miliona stanovnika ovaj svet godišnje napušta oko 15 000 gojaznih osoba.

Suočeni sa zaista ozbiljnim problemom, zaduženi stručnjaci iz Ujedinjenih nacija i njene Svetske zdravstvene organizacije objavili su maja prošle godine u Ženevi Akt globalne strategije ishrane, telesne aktivnosti i narodnog zdravlja

Sa svoje strane, komesar za zdravlje Evropske unije Markos Kiprijasnos objavio je Evropski komplet akcija protiv gojaznosti. Kipranin je obavezao proizvođače životnih namirnica, restorane i oglasne agencije da prilikom reklamiranja svojih proizvoda, koji sadrže masti i šećer, daju podatke koji će biti tačniji i jasniji nego dosad.

Obe akcije su dobro smišljene, ali je već na prvi pogled jasno da se koriste podaci, teze i preporuke oko kojih se ne slažu svi stručnjaci za ishranu. Nesporazumi počinju već pri samoj definiciji gojaznosti. U međunarodnim stručnim krugovima za sada je prihvaćena matematička formula koja pokazuje granice između norme, prihvatljivog odstupanja od nje i opasnog telesnog opterećenja kilogramima. Takozvani indeks telesne mase (ITM) u svetu poznat kao Boddž-Mass Indedž (BMI) dobija se iz telesne mase u kilogramima podeljene sa telesnom visinom dignutom na kvadrat.

Kao što se stručnjaci spore oko mnogih merila, tako i međunarodno merilo gojaznosti i njenih razmera svi stručnjaci ne smatraju ispravnim. Hans Georg Jost, naučni direktor Nemačkog instituta za istraživanje ishrane u Potsdamu, smatra da je BMI loš parametar jer ne ukazuje na mesta u kojima se mast koncentriše. On navodi primer iz kojeg se vidi da su ljudi sa velikim stomakom, a malim BMI pod daleko većim rizikom od infarkta srca i oboljenja krvnih sudova nego osobe sa daleko većim BMI. Neki stručnjaci smatraju da BMI zanemaruje konstituciju različitih ljudi, kao i etničke osobine.

Ukoliko bio se uzeo u obzir samo BMI, a ne i konstitucija, onda bi Bred Pit, opštepriznati devojački srcelomac, bio debeljko, a „ gladijator” Rasel Krou bio bi proglašen gojaznim tipom. U svakom slučaju, BMI raste zbog unošenja viška kalorija koje se oslobađaju najčešće iz masti, šećera i alkohola.

Mast je, po svoj prilici, eliminisana kao glavni uzrok gojaznosti posle neuspelog i višegodišnjeg drila debelih Amerikanaca koji su zasipani savetima da iz svog jela izbace masnu hranu i naročito omiljene stekove. Kad se ispostavilo da posna hrana slabo pomaže u mršavljenju, pojavio se aprila 2002. čuveni članak u The Nenj DŽork Times-u u kom je novinar Geri Tobs pokušao da pokaže kako opšta kampanja protiv masti počiva na debeloj i masnoj laži. Posle članka, započeta je neviđena kontrapropaganda koja hranu bez šećera shvata kao non plus ultra, tako da se danas cela Amerika hrani po pravilima novog jevanjđelja zvanog „Lonj carb” (malo ugljenih hidrata). Prema novim zapovestima, ishrana sa malo ugljenih hidrtata prisiljava mast na izlazak iz depoa i na sagorevanje kako bi se nadoknadio nedostatak energije.

U svakom slučaju, svi se slažu, hrana jeste glavni uzrok viška težine, a da je tako, kazuje i podatak da se u Nemačkoj svaka peta žena podvrgava najmanje pet puta godišnje dobrovoljnom psihofizičkom mučenju koje nazivamo kurama mršavljenja. Nikakava tajna nije da dijete nemaju uspeha, jer da imaju – ne bi ih bilo na stotine. Uostalom, oni koji su se podvrgavali raznim redukcionim dijetama i programima za mršavljenje znaju da se posle postizanja zadatog cilja, tj. nasilnog mršavljenja, za kratko vreme težina vraća na stare dobre vrednosti, a reklo bi se, vraća se i dobro raspoloženje. Samo pet odsto učesnika programa za skidanje telesne težine može se ubrojati u srećnike koji su zauvek uspeli da se oslobode viška kilograma.

Trenutno, u svetu je najpopularnija dijeta američkog doktora Roberta Etkinsa, jer se zaista vidi da u poređenju sa drugim redukcionim programima ona najbrže oslobađa od viška kilograma. Eksperti koji ne misle najbolje o dr Etkinsu niti o njegovoj dijeti, ističu da tokom slobodnog unosa masti uz restrikciju ugljeniih hidrata, tačno kako preporučuje doktor Etkins, dolazi do razgradnje tkiva i oslobađanja belačevina koje opterećuju bubrege i prouzrokuju napade gihta.

Neki stručnjaci ističu da početnici Etkinsonove dijete, zbog bljutave hrane sastavljene pretežno od proteina, vrlo brzo gube bilo kakvu želju za jelom te zbog toga brzo gube kilograme. Očigledan zaključak zavidljivaca! Isto važi i za sve ostale Lonj carb dijete: “Ko je još video da se buter jede bez hleba ili meso bez krompira ili nudli”, pita se nemački psiholog ishrane Pudel. „Tek hleb i drugi ugljeni hidrati čine astal punim i jedino oni izazivaju osećaj sitosti”, kaže on.

Šta je uopšte idealna težina i da li ona postoji? Da li je neko zdrav i da li neko živi duže samo zato što je vitkog stasa? Iz američkog Centra za kontrolu i prevenciju bolesti kao i iz Nacionalnog instituta za istraživanje raka, stigao je ovog aprila izveštaj koji pokazuje da je umereni višak težine, tj. BMI između 25 i 30 ne samo bezopasan već da se s njim duže živi. Ponovo pregledanje starijih statistika pokazalo je da energetska rezerva koju poseduju malo bolje uhranjene osobe, naročito one starije, pomaže da se razne bolesti lakše prebrode.

- Nastaviće se -