Anarhista sam

Teško je Batu Mihailovića (82), usmeravati u razgovoru pravcem kojim biste želeli. Misli su mu ekstenzivne, duhovite, često i autoironične. Batina izložba u galeriji SANU je veliki kulturni događaj ove sezone. Posetioci mu prilaze s neskrivenim emocijama. Vitalan, neposredan i komunikativan, Bata rado razmenjuje reči, a pohvale svodi na šalu. Prisutni su i trgovci slikama, neizbežni momenat novog doba, koji iritira njegovu suprugu LJubinku.

- Prvi put tako dugo, dva meseca, boravim u Beogradu – priča za NIN Bata Mihailović. Često hodam Knez Mihailovom, i razgaljuju me mladi. NJihovo danas nije kao što je bilo naše, vidim da imaju mnogo optimizma. Pogledaj kako ponosno korača ova lepotica, ne zato što je mi gledamo, nego je svesna da je lepa. Volim da vidim nago žensko telo, iz poštovanja prema Bogu – to je lepota koja inspiriše.

GOJA I VIZANTIJA: Rodio sam se u Pančevu, po majci sam prečanin, a otac je bio iz Šapca. Stari ratnik, 18 puta bio je ranjavan. Kao što je majka Miće Popovića, kad je doveo Veru, rekla: Jeb’lo te veslo što te je doveslo!, tako je i on meni govorio: I ti si govno prečansko, zavučeš se pod dušek i vičeš: Živela Srbija!

Mati je, kao jedna od prvih Srpkinja, završila Preparandiju (učiteljsku školu) u Somboru. Nije imala zaštitu, pa su je poslali na službu u Makedoniju, u Resen. Otac je čuvao granicu od Bugara, voleo je društvo a i da popije. Tamo je sreo majku i “zaštitio” je od udvarača. Posle je dobio mesto inspektora u Ministarstvu šuma i ruda, preselili su se u Novi Sad, gde se rodila sestra, pa u Beograd.

Stanovali smo kod Slavije, a tu, u komšiluku, živeo je Laza Vozarević. Još kao dete mnogo sam voleo da crtam i farbam. I samo sam jurio, gde mogu da nahranim dušu, ohrabrim je i obradujem. Lazu sam mnogo voleo jer je bio otkačen. Mnogo talentovan, ali apsolutno s onu stranu, kao i većina pravih umetnika. Verovatno sam i ja takav, baš me briga! Mada mlađi od mene, Laza je značajno uticao na moj rad. Ali, mnogo veći značaj u mom stvaralaštvu imali su Pera Omčikus i moja žena LJubinka. Ako pričam o uticajima, zapravo, na mene je najviše uticao El Greko. Kad sam prvi put video njegove slike, ja sam se, časnu reč, zakleo da mi je jedini cilj u životu da mu se što više duhovno približim. On je čist Vizantinac, njegov kolor je takav i ima neku čudnu metafiziku duše. Kao kad uđeš u naše vizantijske hramove: vidiš tamnoplavu boju vasione, pa trake svetla kroz prozorčiće, obasjavaju svete ratnike, pa miris sveća i tamjana – duša se otvori i odjedanput si u nekom drugom, toplom i mističnom svetu. U katedralama duša proradi tek kad se začuju orgulje, a kod nas: popovi poje, pa babe i deca... Ima neko čudo vezano za istinu o čovekovom poreklu.

ZADROVANJE: Nekako, više volim da živim sada, i možda, sutra, nego juče. Kad treba da se setim nečeg, pomalo sam zbunjen, pitam se da li je stvarno bilo tako. Ranije je trebalo da prođe stoleće da se nešto promeni, sad se sve izdešava u nekoliko godina. Pa, ja se sećam kad je prvi cepelin nadleteo Beograd! I kad je Čarls Lindberg preleteo okean. Strašno sam bio ponosan što je rođen u februaru, kao i ja. Znate, ljude treba ohrabriti da žive malo lepše. Nije lako živeti na ovom svetu. I, niko nije bez roditelja, u bilo kom poslu. I tebe je neko inspirisao i ohrabrio da se baviš novinarstvom! Da se ne lažemo: da nije bilo velikih slikara kao što su El Greko, Van Gog, Matis, Pikaso, ja ne bih umeo da slikam.

Kad sam se vratio iz vojske, otac je insistirao da se upišem na Pravni fakultet. Računajući: Ovaj moj, kakav je, mangupčina, ništa drugo neće moći da završi. Ali, prevario se, nijedan semestar nisam dao. Onda sam napisao molbu i konkurisao za Likovnu akademiju. Odmah su me primili na drugi semestar. Bila je to velika čast za mene jer sam bio opsednut slikarstvom.

Kažu: bilo je strašno vreme, teror! Morao si samo da slikaš nasmejane radnike, kako pevaju! Meni to sad liči na one priče za plašenje dece! Nismo hteli da slikamo udarnike kako rintaju, a ja, kreten, slikao sam lobanje. Molio me otac: Nemoj to, sine! Bar skloni da se ne vidi, podseća me na mrtve drugove. Tito je bio veliki mangup, u svakom pogledu, i veliki političar. Bili su mu potrebni neprijatelji, takođe i u umetnosti. Tako da smo mi, kao tzv. disidenti, imali velike privilegije. Pera Omčikus, Kosa Bokšan, Mića Popović, njegova Vera, LJubinka i ja, napustili smo Akademiju kad smo bili na drugoj godini – i bogzna kako postali popularni. Otišli smo u Zadar, tamo proveli neko vreme, pa smo Kosa, Pera, LJubinka i ja nastavili da zadrujemo.

Otišli smo u stari Bar, pa u Dubrovnik, pa smo išli na Korčulu, onda sam ja otišao u Rijeku, pa su posle svi došli tamo. Znaš, kad nisi sitna muvara, hijena, ako si čovek pa vidiš otvor u zidu, i želiš da vidiš šta je iza. Pa, staviš glavu u taj otvor i vidiš da te niko ne udara po nosu. Jedanput, dvaput, onda staviš celu glavu, izađeš napolje i stigneš u Pariz. I to legalno. Mi smo bili otpisani, zreli za Goli otok i bogzna kako srećni kad smo stigli u Pariz. Ali, tamo smo otišli zbog slikarstva, ne zbog politike. I sve, gotovo sve u životu radimo zbog toga.

ŽIKA STOJKOVIĆ: Ništa u ljudskoj priči ne postoji, a da nema uzrok! Nije Marks izmislio komunizam, niti je pao s neba! Što babe kažu: Evo ti ga na! Da l’ je baš tako?! Stvari treba nazvati pravim imenom, a svi te guraju u levičare ili desničare. Guraju te u grešku.

Moji drugovi nisu bili ni jedno, ni drugo. Recimo, Žika Stojković bio je veliko dete, romantično, kao što su svi veliki ljudi. Borio se za pravdu, a imao je i energiju krupnog čoveka, mogao je da viče. I što se više borio za pravdu, stizala ga je nepravda. Potpuni apsurd! Otišao je na Goč da učiteljuje; rat tek završen, drugovi su još bili demokratski nastrojeni, Goli otok još nije proradio. A, on, želi da uradi nešto plemenito, da opismeni narod! Napravili meštani školu, ali umesto udžbenika poslali su im ideološku literaturu! Koju je on vratio istim kamionom. Ćorke ga je spasio Dobrica Ćosić. Žika je bio Don Kihot, borac za istinu, pravdu i ljudsko dostojanstvo. A takvih je bilo mnogo u tom velikom vremenu.

Niko od nas nije stvarno bio protiv tog režima. To nije bila naša tema; naš patriotizam nije bio opterećen nikakvom ideologijom. Zato je bio zdrav. Ovi moji klinci hoće da žive moderno, misle da je moje mišljenje nepravedno prema njima. Kažu: Šta bi ti hteo, Bato, da se vrati komunizam – ono mračno doba?! – Čekaj bre, nisi ti živeo u njemu, nego ja! Nisam ja ni za ni protiv. Još kako čovek može da se ljuti na Tita i Dobrice. Može! Ali, zašto ne bi upoređivao, koliko-toliko, da bi nešto razumeo? Tužno je danas naše mesto u odnosu na ono kakvo je bilo nekad. Po mnogo čemu bili smo zemlja za primer, ekonomski jača od većine okolnih zemalja. Jugoslavija je imala taj dragoceni treći put, gde su nerazvijene zemlje pronašle svoje dostojanstvo i zaštitu od staljinizma i američkog kapitalizma. Put koji je možda bio najtačniji, i imao dostojanstvo čoveka. Ali, mnogo je bilo onih – zavadi, pa vladaj! A možda je paklenu ulogu odigrala i ona vladajuća sila koja je sve učinila da posvađa ljude na zemlji.

Jedino smisleno postojanje jeste sa dostojanstvom. Ubijati, pljačkati, osvajati, rušiti, huškati ljude, rasističke priče – to je meni odvratno. I ne mogu da verujem da to još dominira svetom?! Čeznem za nekom anarhističkom revolucijom, u kojoj će se čovek izboriti za pravo da bude ono što jeste. A ne da mu to određuju škola, država, policija, crkva...! Stalno ga upozoravaju kakav treba da bude, a njegov smisao jesu smeh i radost.

PIKASO: Za moju sliku iz tog vremena “Srbija sa bikom” inspirisao me je Pikaso. S kakvom ljubavlju i poštovanjem je on crtao bikove, pune mladosti i snage, neuništive. Nikad ih nije slikao pobeđene, kako leže na zemlji. I meni se to svidelo, a nekako, hteo sam da sačuvam srpsku prošlost jer sam, iako mlad, osetio da je ona ugrožena. Mada sam anarhista u duši. Ja sam za neko drugo društvo, društvo uzajamnog poštovanja i ljubavi.

Sećam se kad smo LJubinka i ja jedanput išli na jug Francuske, pa se Pikaso pojavio u kolima, a mi smo bili u drugim. LJubinka i on počeli su jedno drugom da mašu. Pikaso je izvodio neke burgije, LJubinka mu je uzvratila, zezali su se kao deca. Dakle, ja sam tog njegovog bika shvatio kao simbol nepobedivosti – da nas spasi, ako može. Mada, još onda sam sumnjao da je to moguće.

Generacijski smo bili osuđeni na slične životne puteve, mi koji smo tada imali po dvadesetak godina. Dejan, Žika, Mića, Mihiz, Pera, Kosa, LJubinka, pa neki pesnici. Šta nas je zbližavalo, šta smo želeli? Komunizam, proletarijat, pravdu? Nismo ih mnogo podržavali, tamo gde su bili agresivni, osvetnički svedeni. Možda smo grešili? Ja se ni zbog čega ne kajem, uopšte ne znam kakav je to životni parametar kojim se utvrđuju greške?!

Zajednički smo se branili, zbog toga su nas nazvali disidentima. Opet, naši drugovi, Dobrica i Lule Isaković, i neki drugi bili su srećni što su od Partije dobili nalog: Idite, proverite šta oni rade tamo! Obratite pažnju dokle su dogurali sa svojim disidentstvom! Bili smo im neophodni, možda su čak i lagali u našu korist, kad su nas prijavljivali. Prosto, njima je bila potrebna ta vrsta neodgovorne grupe, koja razmišlja o nekakvoj slobodi.

RIBNIKAREVA KĆI: Mlad i još uvek zbunjen imao sam prilično veliku izložbu. Sada imam utisak da je ta izložba ostavila neki trag. Na njoj sam izložio “Srbiju sa bikom”, “Seljake za stolom”, “Novo vreme” – to je jedna duguljasta slika na kojoj se nalaze razne starudije. Napali su me na jednom sastanku Ulusa, da sam reakcionarčina. Jedan moj drug je rekao: Evo, šta radi ovaj Bata, reakcionar!

Sećam se kad je naš stariji kolega Duško Ristić (umro je nedavno), otišao u Pariz. Čekali smo ga da se vrati, k’o ozeblo sunce! Kad se pojavio, ne znam koliko nas okupilo se oko njega, otvorenih usta čekamo da nam ispriča šta je tamo video. Kaže: Ne vredi da vam pričam, ništa razumeti nećete! Neću da trošim vreme i reči! Kad bismo ga pojedinačno sretali, molili smo ga: Kaži bar nešto! – Ne vredi, ne vredi! Sve više sticali smo osećaj da smo kažnjeni, lišeni slobode i prava da postojimo.

Ne znam kako smo došli na ideju da idemo na Zapad. Mislim da je to išlo preko Pere. Jedna vajarka, čiji je otac bio budža, mnogo je volela Peru. I, u jednom trenutku smo napisali molbu da tražimo dozvolu da idemo u Francusku. Branko, Perin brat, nešto se pogrešno orijentisao pa su hteli da ga malo šalju na Goli otok. On je izabrao da bude ćaknut i nisu ga ućorkirali. Dao je Peri jedan ofucani mantil, da s njim ide u Pariz. Pera, srce, ima čistu dušu, uzeo ga, idemo da uzmemo te vize, pa sa ženama idemo u svet. Neko mu je rekao: Budi, bre, gospodin! i Pera obukao taj zarđali mantil. Odemo tamo, a taj koji je izdavao vize, fin čovek, kaže: Deco, vama su stornirane vize! Pera zgrabi svoj mantil, tresne ga o zemlju i počne da gazi i psuje: U pićku materinu! Ode mu život nizbrdo. Ali, Ribnikareva ćerka je uticala na oca, on na Mitru Mitrović, ipak smo dobili vize.

MOLERAJ: Kad smo stigli u Pariz, prva stvar bila je da dođemo do love. LJubinka je odmah htela da stanujemo preko puta Notr Dama, našli smo jedan hotel, nikakav. Ali, bio je jeftin, pet franaka plaćali smo sobu sa krivim podom. Imao je pet spratova i samo jedan klozet, na kome vrata nisu mogla da se zatvore. Međutim, toliko su nas zavoleli gazde, dozvolili su nam da spojimo tri sobe. U goste nam je dolazio kralj Petar, prestolonaslednik Mihajlo Petrović, pa pretendent na crnogorski presto, koji nije znao reč srpskog. Sedne i plače: Jadna deco! Dolazio je i Dragiša Cvetković, donosio nam je vesele valcere, nije podnosio da slušamo Baha.

Koštunica Godinama imam atelje na Banjici, sad se neko nameračio na njega, očigledno ima neke veze s vlastima. Tužili su me i sud me je obavestio da nađem advokata, inače će mi oduzeti atelje. Spremam se da odem kod Koštunice, da mu kažem: Ajde da vidimo koliku stvarno imaš vlast?!

Uhotelu su stanovali Arapi i jedan Rumun sa ženom Francuskinjom. Zvao se Đoni Lekuli. Stoji na prozoru i pljuje na kišu, grdi nešto na rumunskom. – Šta je, DŽoni? – Kako šta je! Nas dvojica smo razradili taktiku: ja se udvaram prodavačici, a on ćoriše. Kažem: Kako imate lepu haljinu, al’ ste vi zgodni! A on trpa namirnice u torbu. Sad, psuje, kaže: Čeka nas provijant, a ne možemo po kiši! Bilo je to neko čarobno vreme u Parizu. Sedeli smo na trotoarima, do tebe sedi klošar, s druge strane neki poznati intelektualac. Klošar obriše grlić, pa ti pruži flašu, a mi ga ne brišemo, kao, iskazujemo mu poštovanje.

U novinama je objavljena vest da smo nas četvoro legalno došli u Pariz, onda su počeli da nas obilaze emigranti. Mi smo bili prvi koji su sa urednim papirima otišli iz Jugoslavije. LJuba-Patak bio je u četnicima za vreme rata, a proruski raspoložen. Rekao nam je: Deco, ja imam firmu za moleraj, možete da budete moleri! Pera i ja oduševljeni: pa to je stipendija, poklon s dvora! Uzeli smo još nekoliko slikara: Nalara, Linstrona, Japanca Tabučija – svi su sada veliki slikari. Ali, svi su izbegavali da rade plafon, jedino je pristajao Kinez Ću Ćete Ćin – sada ima svoj dvorac, primili su ga i u Akademiju nauka. Popne se, pere plafon i smeje se. Pitamo ga: Što se smeješ? Kaže: Ma ne smejem se, samo pravilno raspoređujem kiseonik po organizmu! Nedavno mi je dao jednu vrednu sliku za legat. Kaže: Je l’ sam ti govorio da ne gledaš na sat, to nema veze sa suštinom ljudske sudbine!

TAŠIZAM: Jedan prijatelj me je odveo u “Riv goš”, galeriju koju je držao Ogist Renci, slovenački Italijan. Nisam verovao kad je stavio moj gvaš pored platna velikog francuskog slikara De Bifea. Dalija sam tamo upoznao, prijateljstva je uvek započinjao sa uvredom. Stalno je glumio, bio je kao Čaplin. Voleo je da se zeza. Pravi čovek ostaje dete, u želji da unosi radost. Maštovitost, radoznalost, zezanje, kad čovek to izgubi u sebi, gotov je. On i mnogi drugi slikari su to kapirali.

Sa tim galeristom bio sam šest-sedam godina. Onda me je uzeo Žan Mišel, u čijoj galeriji se promovisao tašizam. Prilično sam poštovao taj tašizam, čak sam jedno vreme imitirao njihov gest: trte-mrte, nante mi te trt! A ovde su razumeli da sam postao fašista. I moji su me pitali: Bato, nije moguće da si prešao u fašiste?! Čuli su da sam tašista, ali niko nije znao šta je to. Onda je neko zlonamerno zaključio: ma, fašista, bre! Nekoliko godina slikao sam “fašistički”. Imam i danas te slike, dosadne su. Na retrospektivnoj izložbi bilo je izloženo desetak eminentnih tašista, to je toliko prazno – vidiš modu. Ništa, samo lepo uramljeno.

I danas vlada moda, nemaš mogućnost da se boriš za nešto drugo. Za vrednost postojanja s ove strane racionalnog bića. Jedina pomoć je u trajanju duha. On uvek ima istu energiju jer on je radost. Mići sam govorio: Nemoj da slikaš ljude koje ne voliš! Zašto slikaš Tita, ako ga ne voliš? Gledaj Goju i velike slikare: niko od njih nije hteo da slika ubice. On je slikao leđa onih koji streljaju španske rodoljube, a njima je slikao dostojanstvena lica. Mića me je voleo, znam da je poštovao moje mišljenje, ali njega su na to terali Mihiz i njegovi intelektualci. Da zajebava Tita. Ali, on to nije umeo, tako da je Tito lepši na njegovoj slici, nego u prirodi.

LJUBINKA I ZMIJA: Posle tašizma, tzv. fašizma, ja sam se oslobađao, oslobađao, i ponovo se vratio u neke naše teme. Zavoleo sam LJubinkine slike sa manastirskih putovanja, i posle jednog boravka ovde najednom sam otkrio sebe. Moram da priznam da sam skoro očajan, zato što ne mogu da živim u Vizantiji. Prihvatio sam obavezu da vodim slikarski kamp u Raškoj. Tamo ima mnogo manastira, jedan je potpuno propao, a čaroban je. Na jednom dužnom prostoru oslikane su glave svetaca, odmah vidiš da su mandovi, imaju lepe glave. Vadi ih đavolčić, ima veselu glavu. Čarobno naslikani sveci u luku, pa viri neko raspeće... Sve se dešava tu, ali ne protiv čoveka, već u njegovu korist. Pa mirišu tamjan i sveće, a svetlost jedva dopire kroz prozorčić... Dođe mi da ostanem tamo. Da mi jednu seljačku kuću pretvore u atelje i da se povučem iz Pariza.

Kad si stalno u pristajanju da ništa ne znaš, i ne treba ti da nešto znaš. Hraniš se onim što nudi priroda: zar cvet nije hrana! Zar žamor vrabaca nije lekovit? Zmija te neće: gledao sam kako kad naiđe LJubinka, spusti glavu i zaobiđe je. – Ide dama! Neće da je povredi jer je LJubinka u harmoniji s prirodom. Mene kad vidi, odmah šišti. Nešto će da pomogne, ja verujem, da ljudi ponovo otkriju da ima smisla živeti. Da radost postoji i da nema smisla deliti ljude po količini svetlosti koju prima njihova koža.

Verujem da će nešto da pomogne čoveku da otkrije smisao.