Nebesko ogledalo

Beogradski, a pogotovo podgorički novinari, retko su kada u tako kratko vreme toliko mastila utrošili pišući o jednom pitanju, kao ovih dana o postavljanju i osvećenju crkvice na vrhu planine Rumije iznad Bara. U crnogorskom parlamentu se govorilo o ovom objektu kao da se radi o velelepnoj katedrali. Puno teških reči je izrečeno, neke će se dugo pamtiti. Frontovi su bili kristalno jasni. S jedne strane vladajući blok, u kome su se interpretirali i zaoštravali zvanični stavovi najviših funkcionera i saopštenja ministarstava. S druge strane, opozicioni poslanici, spremni da crkvicu brane “od ma koga, ko je napadne”.

Puno reči i još više emocija. Kao da je referendum o nezavisnosti za koji dan. Svi zagovornici secesije kritikovali su postavljanje crkvice i tražili njeno hitno uklanjanje. Uz njih, gde drugde, bila je i “Crnogorska pravoslavna crkva” (CPC). Svrstavanje u vezi s ovim pitanjem bilo je veoma pogodno da se pokaže ko je na kojoj strani. Predigra pred nezakazano, ali obećano izjašnjavanje. Treba ga, izgleda, nekako, već sada uvežbavati.

U crnogorskoj javnosti ni secesionisti ni njihovi protivnici nemaju jasnu i ubedljivu većinu. Vlada i pored toga što u rukama ima javnu i tajnu policiju, brojne organizacije i udruženja, CPC, naklonost medija, nije uspela da ubedi većinu u svoju viziju budućnosti zemlje. Antisecesionisti su podeljeni u više partija i organizacija, nemaju medijsku podršku niti nekog istaknutog političkog predvodnika. Vlasti očigledno u mitropolitu Amfilohiju Radoviću vide neformalnog vođu te strane i neprestano se trude da ga ne samo uznemiravaju već i kompromituju. Sada ga je trebalo predstaviti kao nepristojnog kršioca državnih zakona. Krnjenje njegovog visokog autoriteta, koji potvrđuju ispitivanja javnog mnjenja, treba da ojača front zagovornika nezavisnosti republike. Da je mitropolit u milosti vlasti, ne bi mu niko zamerio što postavlja kapelu nebu pod oblake.

Rumija ima 1593 metra visine, vidi se nadaleko. Za stanovnike tih krajeva ima mnogovekovni sakralni značaj, ne samo za hrišćane. Tu je, ko zna od kada, do 1571. postojala crkva koju su Turci porušili. Vrh je i dalje bio mesto pravoslavnog okupljanja. Krst kralja Vladimira, čiji kult postoji i kod Albanaca, hrišćana i muslimana, nošen je i kada crkve Svete Trojice nije bilo. To beleži i poznati ruski putopisac Ivan Stepanovič Jastrebov, ruski konzul u Skadru, u drugoj polovini devetnaestog veka. Komunističke vlasti od 1946. prekidaju ovaj običaj na više decenija.

Neki se pitaju otkuda Crnogorska mitropolija tek sada donosi odluku da ponovo sagradi crkvicu. Ma koje bilo objašnjenje, i ma od kog materijala ona bila, podignuta je na mestu gde se crkva nekada nalazila. Time, po mnogima, otpada potreba da se za njeno uspostavljanje traži dozvola, pošto se podiže na mestu gde je bogomolja postojala. Na crkvištima se nikada nije ma šta drugo gradilo, već se crkva ponovo podizala kada su vernici imali potrebu ili sredstva za to.

Kako generalnog urbanističkog plana za planinu Rumiju nema, Crkva nije mogla da ga naruši.

Neki klerici Rimokatoličke crkve pridružili su se, nepotrebno, politizaciji ovog pitanja. NJihov stav prema jedinoj kanonskoj pravoslavnoj jerarhiji Crne Gore već duže vreme je više nego dvosmislen. Iako Vatikan tvrdi da odnosi sa SPC nikada nisu bili bolji, neki njegovi sveštenici i biskupi u Crnoj Gori održavaju kontakte i razmenjuju čestitke sa CPC i njenim predvodnikom. Ona, kao vladina organizacija, nastala je radi ostvarivanja ciljeva političkog rukovodstva Republike. Nikako, pak, ne uspeva da stekne podršku verujućih ljudi. Stručnjaci konstatuju da to nije “raskolnička crkva”, jer joj nije prišao nijedan klerik Crnogorske mitropolije, već se radi o političkoj organizaciji, koja se koristi verskim simbolima i obredima.

U isto vreme najavljeno je da CPC ima nameru da osnuje svoje parohije, zapravo predstavništva u Hrvatskoj. Najavljuje da bi joj Rimokatolička crkva dala svoje hramove za obredne sastanke. Ako do toga dođe, što je malo verovatno, narušili bi se odnosi zagrebačkog Kaptola sa srpskom Patrijaršijom. Time bi Zagreb potkopao napore Vatikana, koji se preko kardinala Valtera Kaspera trudi da poboljša odnose sa SPC i pripremi posetu rimskog pontifeksa, pape Benedikta Šesnaestog.

Slučaj Rumije, crkvice veličine dva sa tri i po metra, postaje ogledalo u kome se vide razni ljudi u svom pravom svetlu. Oprobavaju se političke snage, meri stepen bliskosti ili udaljenosti pojedinih naroda i konfesija. Političari broje one koji podržavaju njihova stremljenja, anatemišu druge, koji nisu dali izjavu ili saopštenje podrške. Teška i odlučujuća vremena. Oproštaja nema. Mora se već sada znati ko je na kojoj strani, kome se može verovati, a koga treba suzbijati ili anatemisati. Dok još ima vremena.

Osvećenje crkvice prošle nedelje prošlo je “bez incidenata”. O broju prisutnih ima, kao i obično, raznih procena. Najmanje ih je, rečeno je, bilo hiljadu. Nije bilo lako popeti se po strmim padinama do vrha. Za to treba tri do četiri sata napornog hoda. Jedan dečak nije uspeo da stigne do vrha, u padu je povređen i helikopterom, državnim, prenet u bolnicu. On je jedini stradalnik, iako su neki očekivali ili priželjkivali da ih bude više. Dvojica arhijereja koji su služili na osvećenju, mitropolit Amfilohije i episkop Grigorije, uputili su prisutnima i odsutnima veoma pomirljive reči. Mitropolit je blagoslovio sa rumijskog vrha sve crnogorske poslanike “odreda”, jer su svi tih dana razmišljali i govorili, svaki na svoj način, o crkvici. Episkop zahumsko-hercegovački Grigorije blagoslovio je i neprijatelje, podsećajući ih da je zlo kratkog veka i njim se u svetu ništa ne postiže.

Neprimerna je bila pojava nekih pojedinaca u majicama sa likovima ličnosti, koje traže međunarodni sudovi. Nositi njihove likove i pevati im pesme kao neospornim herojima, sigurno je izazvalo nelagodu, jer se sabiranje vernika time zloupotrebilo. Na liturgiji nema zemaljskih heroja, jer je prisutan sam Hristos i s njim se verni evharistijski sjedinjuju.

Živica Tucić