Prošlost pod lupom

Hrvatska dnevna politika izborila se za još jedan nacionalni konsenzus. Ni u vlasti, ni u opoziciji, nikome ovde ne pada na pamet da izrazi žaljenje i izvini se zbog srpskih žrtava u operaciji „Oluja” i zločina posle nje.

Predsednik države Stjepan Mesić javno je odbio svako poređenje između strahota Srebrenice i strahota „Oluje”. Prema opštem nacionalnom raspoloženju u Hrvatskoj, prvo je bio genocid, a drugo ponos i trijumf Tuđmanove vojne i političke doktrine. Predsednik Mesić kaže da za zločine u Srebrenici, Škabrnji i Vukovaru nema nikakvog opravdanja. Paljenje srpskih kuća posle vojne akcije „čiste kao suza” takođe nema javno opravdanje, ali nijedan političar koji ovde drži do svoje karijere ne želi da prizna kako dobro zna zašto se to desilo.

A predsednik Stjepan Mesić, premijer Ivo Sanader, šef parlamenta Vladimir Šeks i ostali iz odbora za proslavu desetogodišnjice „Oluje” veoma drže do karijere. Akcija najmilijeg Tuđmanovog generala i haškog begunca Ante Gotovine vratila je naciji njen „slobodni kraljevski grad”, a istovremeno je uništila sve zbog čega bi Srbi ikada poželeli da se vrate u krajeve gde su živeli više od stotinu godina. General Gotovina je, pričaju njegovi prijatelji, zbog toga bio „ljut kao ris”, psovao je i galamio da ne želi „kokošare” nego profesionalce pod svojom komandom, ali njegov bes nikoga nije impresionirao. Haški tribunal „Oluju” je okarakterisao kao „zločinački pothvat” čiji je glavni cilj bio kolektivno proterivanje srpskog stanovništva iz Hrvatske, a nacionalni buyet Zagreba prisiljen je da plaća obnovu srpskih kuća koje su palili „nevaljali kokošari” iz trijumfalnih dana Tuđmanovih generala.

Deset godina kasnije, generalska epopeja u Hrvatskoj ušla je u opasne zaplete koji prete ponižavajućim epilogom. Petog avgusta će nad Kninom, koji ovih dana “gori” na 45 Celzijusovih stepeni, nebo postati još više hrvatsko nego ranije. Nad gradom treba da zatutnji vazdušna armada Hrvatske vojske ili, kako se to ovde kaže, očekuje se „prelet cjelokupnoga Hrvatskoga ratnoga zrakoplovstva”. Šta bi ta nebeska drama trebalo da znači ljudima na zemlji, neizvesnije je nego ikada ranije. Prvo zato što u Kninu danas svaki četvrti stanovnik jede u javnim katoličkim kuhinjama, ne radi i ima najmanje troje dece koja detinjstvo, zajedno s roditeljima, provode u uvek punim kafićima.

Drugi razlog jednako je bizaran i poražavajući. Na vojnu i političku paradu, prema sadašnjim procenama, u Knin 5. avgusta dolazi dvadesetak generala, a barem isto toliko odlučilo se za bojkot. Ne zato što smatraju da su njihove bele uniforme neukusan izazov ratnim veteranima čiji su nervi danas tanji od paučine, a istovremeno i „crvena krpa” za kancelariju haške tužiteljke Karle del Ponte. „Tvrdolinijaši” Tuđmanove partijske vojske koja je pre deset godina za dva dana protutnjala kroz Kninsku krajinu, javno preziru novog predsednika Stjepana Mesića i premijera Ivu Sanadera. Iz političke “početnice” do sada su, pred stranim diplomatama, naučili samo da kažu da ih „priznaju kao legitimno izabrane predstavnike državne vlasti”. Kad su svoji među svojima draže im je da aktuelne državne čelnike nazivaju „Ciganima”, „Srbendama”, „četnicima”, „komunističkom žgadijom”, „crvenim nakotom” i tako dalje.

Zemlja koja 5. avgust slavi kao „Dan pobjede” došla je u paradoksalnu situaciju da svoj najveći nacionalni praznik pravda pred prvim susedima, Međunarodnim sudom za ratne zločine, sopstvenom vojskom i prosečnim građanima. Zavisno od stepena animoziteta prema Mesiću i Sanaderu, Tuđmanovi generali organizuju proslavu desetogodišnjice „Oluje” u privatnoj režiji. Najradikalnije generalsko krilo vodi penzionisani admiral Davor Domazet Lošo, predratni šofer na liniji Livno-Frankfurt, Qubo Ćesić-Rojs, takođe penzionisani general koji je u međuvremenu izbačen i iz vladajuće Hrvatske demokratske zajednice, kao i desna ruka svih obaveštajnih i kontraobaveštajnih zavera, vojnih i političkih spletki za odstrel Tuđmanovih oponenata, bivši šef vojne tajne službe i penzionisani general Markica Rebić.

Kao i mnoge njihove kolege po činu i uniformi, ovi ljudi nipošto nisu u godinama za penziju. Čim je prvi put došao na vlast, tamo ih je dekretom poslao predsednik Stjepan Mesić posle neuspelog pokušaja da se protiv njega organizuje vojni puč. Tu je i general Miljenko Crnjac koji nije dobio zvaničan poziv za kninsku paradu, pa organizuje samostalnu trodnevnu proslavu „Oluje”. Nema saznanja da li će se posle deset godina u Kninu pojaviti i varaždinski general Ivan Korade koji je pred oduševljenim bivšim predsednikom Franjom Tuđmanom prvi zamahnuo hrvatskom trobojnicom na Kninskoj tvrđavi. U međuvremenu je demolirao nekoliko varaždinskih kafića i prebio njihove goste, izazvao niz saobraćajnih nesreća posle kojih je pronađen kako na jednoj zagorskoj livadi uz lokalnu saobraćajnicu pijan spava za volanom.

Nije poznato ni treba li u Kninu očekivati generala Ivana Čermaka, prvog „ratnog guvernera” mesta koji pojedini hrvatski novinari posle deset godina razmetljivo nazivaju „malim, ružnim gradom”. Da li će general Mirko Norac, za ovu priliku, biti pušten iz zatvora na koji je osuđen zbog likvidacija srpskih civila iz Gospića i okoline i gde se sprema za diplomu prosvetnog radnika?

I konačno, da li će general Ante Gotovina, u maniru profesionalca, doći ove godine u Knin da očita lekciju svim političkim i vojnim „kokošarima” koji su ga još u „Oluji” tako razljutili da je 9. avgusta 1995. godine neraspoložen otišao na bračno putovanje sa sekretaricom tadašnjeg ministra odbrane Gojka Šuška prikladno preimenovanom u pukovnicu Dunju Zloić-Gotovina. Za dva dana vratio se u Knin i dalje ljut zbog nesposobnih ljudi od kojih nikako nije uspevao da napravi „oficire i yentlmene” iz američkih propagandnih filmova. A „Oluja” je, slažu se svi inače posvađani generali Hrvatske vojske i Hrvatskog vijeća obrane iz tadašnje hrvatske paradržave „Herceg-Bosna” u BiH, izvedena upravo po američkom i izraelskom modelu. Napadane su isključivo komunikacije i glavni štabovi protivnika. Koliko je onda „kokošara” trebalo da radi prekovremeno da bi za 24 sata opljačkalo i spalilo većinu srpskih kuća u selima Kninske krajine?

Suprotno ovdašnjem ubeđenju, ne radi se o nastojanjima da se zločini izjednače i zajednički osude posle zajedničkog izvinjenja državnih lidera. Postoji nešto još gore od toga. To su licemerni pokušaji da se bestijalna iživljavanja nad ljudima druge vere i nacije pravdaju „ličnim revanšizmima pojedinaca”.