Lov na leve glasove

Ujedinjuju se socijalisti i Čović! U avgustovski praznim medijima i ovakvu priču koja suštinski nije još ni počela treba razvlačiti kao senzaciju. Dobro i medijima i junacima priče, među koje se ubacio i Milutin Mrkonjić.

Graditelj je počeo da razgrađuje: naljutio se na partijske kolege i rekao da više neće sa njima da bude u poslaničkom klubu Socijalističke partije Srbije. Onaj koji mu je davao naloge da obnavlja mostove i puteve, sada mu je dao zadatak da razgrađuje partiju. Slobodan Milošević, predsednik SPS-a, dugo već govori da sedmoricu najviših funkcionera neće ni da vidi ni da čuje, rekao je Mrkonjiću da su oni “prašina”, “DOS-ove prostitutke”...

Tako je levica u Srbiji talac čoveka koji se ponaša po principu: ja sam te stvorio, ja ću ti presuditi, misleći pri tome da je levica njegov SPS. Uostalom, koje partije levice znate: SPS, Socijaldemokratska partija... i – kraj. Jer, demokrate Borisa Tadića, koje je za života Zorana Đinđića nemački kancelar Šreder uveo u Socijalističku internacionalu, retko ko svrstava u levicu.

Ne bojte se, ovo nije priča o ideologiji, nego o glasovima birača i osvajanju vlasti. A umeće vladanja dve levičarske partije bode oči. Jedna je vladajuća iako nije u vladi, druga je u vladi iako nikada u svojoj istoriji nije preskočila izborni cenzus. Ali i SPS i SDP imaju ozbiljan problem – prve sledeće izbore na kojima će se i one i Slobodan Milošević boriti za nekadašnje glasače socijalista.

I jedni i drugi su uvereni da su najviše bivših glasača socijalista pridobili radikali i Pokret snaga Srbije i misle da bi ponovo mogli da ih „vrate” kao što se nekada Vuk Drašković nadao da će mu ponovo prići oko pola miliona njegovih odbeglih birača. Način ponovnog ulaska u „svoje” biračko telo jeste da postanu “moderna ili evropska partija levice”, smatraju u SPS-u i SDP-u, kao i da se – kako god – napravi levi izborni blok.

Levica svakako neće baš mnogo moći da liči na svoje socijaldemokratske evropske uzore jer ima nešto što one nemaju: tranziciju, svesno izvođenu akciju povratka iz socijalizma u kapitalizam koja rađa veliki broj žrtava, prirodno biračko telo levice.

Tranzicionim žrtvama ne treba priča o pravima homoseksualaca ili reformi aparata tajne policije, njima treba priča o nepravednoj ugroženosti, zaustavljanju pljačke, nacionalnom ponosu, sigurnom radnom mestu... Socijalna pravda plus nacionalizam (patriotizam) jeste formula narodnjaštva kojom su Miloševićevi socijalisti vladali mnogo duže nego što im je bilo potrebno da svoje birače pretvore u prosjake, a svoje saputnike u sloj od dva-tri odsto bogatih, koji imaju više nego ostalih 97-98 odsto građana.

Koristeći se pričom nacionalnog ponosa i sigurnog radnog mesta, radikali i PSS su pokupili onoliko glasova koji su nekada išli u Miloševićev yep. Žestina napada Ivice Dačića, predsednika Glavnog odbora socijalista, na Bogoljuba Karića, lidera Pokreta snaga Srbije, šekarićevski precizno pokazuje ko je po njemu najveći dobitnik SPS-ovog dugotrajnog posrtanja.

Video je to i Nebojša Čović. Posle iznenadnog i za naše prilike neprirodno mirnog spajanja svoje Demokratske alternative sa Socijaldemokratskom partijom Slobodana Orlića, glasnije nego ranije on je progovorio o socijalnoj nepravdi i ugroženoj naciji. Svog partijskog kolegu ministra Slobodana Lalovića je optužio da sprovodi genocid nad penzionerima; vladu – čiji je SDP koalicioni član – da ne može da transformiše NIS dok ne zbrine sve njegove radnike; narodu je poručio da mu se ne sviđa što Hrvati kupuju preduzeća po Srbiji...

I uputio je još jednu poruku koja se narodu dopada, rekao je da bi bilo dobro i za levicu i za Srbiju da se udruže najpre SDP i SPS, a potom i drugi levičari.

Ideja nije nova. Socijalisti su o njoj govorili pred decembarske izbore 2000. godine. NJihov Šesti kongres je krunisan ulaskom u SPS partija Aleksandra Vulina i Milorada Vučelića. O jedinstvu levice govorio je i Zoran-Baki Anđelković na nedavnoj konvenciji socijalista, kada je Dušan Bajatović naglas razmišljao o neophodnosti reformisanja partije, što nije moguće sa Miloševićem kao njenim zaštitnim znakom.

Iako se iz obe strane čuje da su razgovarali o oblicima saradnje, udruživanja, ujedinjavanja, čini se da daleko nisu odmakli. Još merkaju jedni druge verovatno pretpostavljajući da bi oni bili ti koji treba da „progutaju” i onu drugu stranku, odnosno da oni budu lider novonastalog čeda. O oblicima i stepenu jedinstva Čović zasad ne govori. Anđelković smatra da je zajednička izborna lista i platforma maksimum pred nove izbore.

Obojica kažu da će izbora najranije biti tek u drugoj polovini naredne godine. Računica socijalista je jednostavna: dok se Miloševiću ne izrekne presuda, njima izbori ne trebaju. Ali i tada, ako socijalisti izaberu novog predsednika a Miloševića proglase počasnim, on neće postati prošlost, kako ga sada opisuje Čović. Milošević i tada može da sa svojom listom izađe na izbore iz ćefa ili iz inata, svejedno je. Tu pretnju Milošević je već najavio preko Milutina Mrkonjića.

Šta god da bude, Čoviću savršeno odgovara priča o ujedinjavanju levice. Makar se ona nikada ne ujedinila, on će iz nje sigurno izvući neki profit. Socijalisti, zaokupljeni Miloševićem, tu priču ne smeju da „ubiju”, moraju da je drže otvorenom, inače bi se proglasili rigidnom strankom malog koalicionog kapaciteta.

A verovatno je da SDP i SPS, koje je sada u podršci vladi ujedinio desničar Vojislav Koštunica, naredne izbore neće dočekati u koaliciji, pre bi mogle da se nađu u njoj ako neka od njih doživi izborni brodolom.

Ne žurim, ima vremena Zašto stalno pričamo o liderima. Neka lideri rastu. Nemam ni žurbe ni sujete da to treba da budem ja Nebojša Čović, lider Socijaldemokratske partije, obznanio je razgovore o ujedinjavanju sa Socijalističkom partijom Srbije, strankom čije je visoki funkcioner nekada bio i u kojoj je na strani Slobodana Miloševića ratovao sa Dobricom Ćosićem i delom partijske elite. Konačan razlaz je usledio posle izbora 1996. godine, koje su socijalisti pokrali, što je izazvalo višemesečne demonstracije širom Srbije. Preuzeli ste nekoliko bivših članova SPS-a. Da li ćete preuzeti i SPS? - Uopšte nema reči o preuzimanju. Ideja je – demokratsko okupljanje snaga levice u Srbiji. Jasno je da je demokratska levica u Srbiji razjedinjena, što je delom rezultat vremena iz kog izlazimo, kad je levica bila na vlasti. I da je u velikoj meri kompromitovana onim što je bilo izraženo u nazivu jednog letnjeg meseca. Srbiji je potrebno i okupljanje na levici i okupljanje na desnici, što će biti potvrda političkog sazrevanja, posle čega će u Srbiji biti pet partija. Inicijativa o objedinjavanju je potekla od SDP-a, i ona se odnosi na sve stranke levice, a ne samo na SPS, koja je najveća po broju glasova koje je osvojila na izborima. Zar nije logično da onda socijalisti predlože objedinjavanje levice? - Ne treba robovati sujetama. Nije važno ko se prvi setio. I ako smo mi to prvi rekli, ne treba da budemo taoci te ideje. Woj treba da pristupimo kao razumni ljudi, pri tom vodeći računa ko je šta prošao, šta je ko radio i kako je ko radio. Ali, i vodeći računa da je Srbije zemlja u kojoj se sve lako deli, a teško sakuplja. Sa kim ste razgovarali iz SPS-a i ostatka levice o ujedinjavanju? - Razgovarao sam sa ljudima iz SPS-a i onima iz partija koje su nastale kao frakcija SPS-a. Nemam nameru da žurim. Svaka žurba je štetna, kao i nadmudrivanje i prepucavanje preko medija. Šta je vaša ideja: da se napravi jedna partija, savez partija, konfederacija partija? - Videćemo, to mogu da budu i faze. Ako je u Nemačkoj bilo moguće okupljanje socijaldemokratskih stranaka, može i ovde... Ključni prigovor je da iza ideje ujedinjavanja stoji želja da se preotme „biračko telo” socijalista? - A gde su otišli birači SPS-a? Da li ih je neko oteo u socijalnim, nacionalnim i drugim demagogijama. To je smešna priča. Ako je to jedini prigovor, neću da odgovaram. Jer, zašto se ljudi bave politikom? Pa da dođu na vlast putem osvajanja što više glasova. Slobodan Milošević će biti problem svake levice sve dok je na čelu SPS-a? - Milošević neka živi svoj život, a ja se više neću baviti njime. Oni koji bi da se bave Miloševićem ne znaju kako će napred. Prema istraživanjima, četvrti je na listi popularnosti u Srbiji. - Svi koji glasaju treba da razmišljaju o perspektivi takve opcije. Ne živim ni od toga što bih hvalio Miloševića, ni od toga što bih ga ocrnio. Neki drugi imaju takve projekte, napravili su karijere na tome. Ali, SPS se lomi na problemu – sa Miloševićem ili bez njega? - Ponavljam: o Miloševiću i njegovoj krivici neka odlučuje sud, ali za to šta je on radio ne može da odgovara cela partija. Naravno, važan je brend, on ima i dobre i loše trenutke i početak i kraj života. Zato se mora biti politički promišljen i imati strategiju. Tu strategiju ne mogu da vam otkrijem do kraja, jer onda ne bi bila strategija. Mrkonjić očigledno misli da bez Miloševića nema SPS-a, može da maše razlikom u osvojenim glasovima Miloševićeve liste 2003. godine i Dačićevog predsedničkog neuspeha 2004. godine? - Moj savet nije ni da se oni među sobom dele, pa se neću ni ja baviti tim sporom. Ali, ako misle da partija preživi, neka se ne bave Miloševićem. Da li ujedinjena levica treba da se pojavi pred sledeće izbore? To je tajming? - Videćemo, procenićemo, zašto bismo žurili. Levica nema nijedan razlog za žurbu. Kada očekujete izbore? - Naredne godine. Prva ili druga polovina 2006? - Druga. Jer u Srbiji i nema prave opozicije. A ko je lider ujedinjene levice? - Zašto stalno pričamo o liderima. Neka lideri rastu, potrebni su nam timovi ljudi koji znaju posao i koji su kompetentni da saopšte viziju i način za ostvarenje. Ali, i timovi moraju da imaju lidera, trenera, koordinatora? - To se nameće samo po sebi, postepeno. Nemam ni žurbe ni sujete da to treba da budem ja. Vreme će rešiti mnoge nedoumice. I za to je potrebno strpljenje.