Pamet u glavu, dupe uza zid

Posle onog ponedeljka, kad poslanici SDP-a nisu podržali vladin Predlog zakona o NIS-u, i tako potpisali kolektivnu ispisnicu na članstvo u vladajućoj koaliciji, stvari u Srbiji teško mogu biti kao što su dosad bile. Nema sumnje da je epoha trulih kompromisa odslužila svoje.

Doduše, izvesna nedoumica ostaje. Pitanje je da li je oštar kurs koji je premijer zauzeo u odnosu na SDP samo usamljen slučaj u stilu poslovice da na sirotinju i zec diže “onu stvar” ili se pak radi o najavi “generalnog remonta”. Ukoliko je ovo drugo u pitanju, vlada lako može završiti svoj mandat onako kako ga je i počela. Međutim, i to je bolje negoli večna osuda na mrtvo more.

No, kada se već bavim spekulacijama, valja mi prvo odgovoriti na pitanje otkuda SDP u strukturama vlasti? Ta klonirana stranka teško bi samostalno dostigla cenzus i u izboru za kućni savet ili mesnu zajednicu. Odgovor se čini prost: tri poslanika te stranke dospela su u parlament preko izborih lista drugih stranaka, nekim slučajem baš vladajućih, što se ispostavilo kao mač sa dve oštrice. Ipak, SDP je znao da dobro unovči svoju kondicionalnu podršku vladajućoj koaliciji: broj funkcionerskih stolica koji su članovi te partije “osvojili” u strukturama vlasti u eklatantnoj je nesrazmeri sa brojem njenih poslanika. Srbija je velika (dešifrovana) tajna.

Kada su ti poslanici (komada tri) odlučili da ne glasaju za Zakon o NIS-u, lideri SDP-a hladno su zamoljeni da napuste svoje položaje, da podnesu ostavke. Mnogi to još nisu učinili, i sva je prilika da neće, izjavili su da će radije svoj partijski identitet staviti na probu. Ako ništa drugo, ta činjenica baca dodatno svetlo na karakter SDP-a kao stranke koja se već pročula kao jezičak na vagi između vlasti i opozicije. Ministri i drugi faktori Čovićevog kružoka su, eto, radije izabrali vlast. To znači da im je partija služila samo kao sredstvo da se kako-tako dokopaju nekih položaja. Inače im ničemu drugom nije služila.

Naročito im neće poslužiti kada je išutirana u dvorište opozicije. Gde će, misle njeni funkcioneri, odigrati značajnu ulogu. Otuda su javno obelodanili da od ponedeljka, od pre tri dana dakle, postaju oštra opozicija. Nije baš blisko pameti kako jedna politička stranka, koja je do juče delila vlast, može u tako kratkom roku okrenuti ćurak naopako i svrstati se u redove žestokih kritičara vlade. Ispada da je moguće. Tome u prilog svedoče najave gospodina Orlića, bivšeg novinara-u-pokušaju, sada visokog časnika SDP-a, da će progovoriti o svim aferama i korupcionaškim dilovima u vlasti, o kojima ga obaveštavaju njegovi “poverljivi izvori” iz samog srca vlade. Dakle, SDP se, i dok je bio u vlasti, bavio kontraobaveštajnom delatnošću čuvajući na taj način stečena saznanja za vreme u kom se, zlu ne trebalo, mogu korisno upotrebiti kao opozicioni argumenti. Jer, ukoliko su to već znali, zašto su ćutali dok im je kapalo?

To, više od svega, govori o pravoj prirodi SDP-a. S druge strane, izgleda kako opozicija nije baš posebno oduševljena mogućnošću “prinove”. Ni ona nije od juče. Svojevremeno je na svojoj koži iskusila verolomnost SDP-a. Po svemu sudeći, egzekucija Čović-Orlićeve družine iz predsoblja kabineta vlasti unosi više uzbuđenja u redove preostalih koalicionih partnera. Oni su svesni da je njihovim ucenjivačkim zahtevima došao kraj, da pretnje kako će napustiti vladu ako se neka aferica ne ugura pod tepih više ne piju vodu. Ti su ultimatumi i ovako bili posve virtualnog karaktera. Zasnivali su se na pretpostavci da bez podrške SPO-a ili G17 plus vlada sigurno pada. To je predstavljalo samoubilačku opciju. Ako vlada padne, sve stranke iz vladajuće koalicije, osim DSS-a, odlaze na poslednju političku marginu jer je više nego sigurno, budući da se njihov rejting meri promilima promila, kako skupštinske skamije posle izbora više videti neće.

Za divno čudo, imalo je svog efekta: G17 je opstao na vlasti baš zahvaljujući pretnjama kako će napustiti vladu. Sada je na to, silom prilika, stavljena tačka. Koštunica je prelomio, on se više ne plaši raspisivanja prevremenih parlamentarnih izbora. A i zašto bi se plašio? Veći zort je zahvatio njegove partnere. Još je ranije došlo do raskola u poslaničkom klubu SPO-a, koji danas raspolaže sa samo četiri poslanika, ali prima “nadoknadu” kao da i dalje poseduje svih trinaest. Ta slavina presušuje.

Sa svoje strane, G17 plus, koji je izigravao remetilački faktor vlasti, a sve zarad kontrole kasice prasice, okrenuo se sam sebi i, u najboljem boljševičkom duhu, krenuo sa unutarpartijskim obračunima – Dinkić je ustao protiv Davinića i, privremeno, nadvladao, pa je Labus zamolio ministra vojnog da podnese ostavku. Time se G17 tobože legitimisao kao odani “saputnik” premijera, uz lažno uverenje da se tako osigurava protiv potencijalne šut-karte. Ali, predsednik državne zajednice Marović i novokomponovani Crnogorci oko Mila Đukanovića protive se tome. Ne spore oni srpsko pravo na prvu fotelju u vojnom ministarstvu. Samo traže da to mesto popuni kadar iz SPO-a. Ili će, u suprotnom, ubrzati proces osamostaljenja, koji im se, poput svake prazne puške, može lako olupati o glavu. To naizgled ide na vodenicu G17 plus koji je, iz marginalnu Batićevu DHSS, lider borbe za Srbiju na 1. mestu. Račun bez krčmara. Premijer sigurno neće podržati smer politike koji radi protiv njegovog projekta zajedničke države. On je tom projektu žrtvovao mandat predsednika SR Jugoslavije. Zato će radije ići na izbore. Pa neka se posle svi misle šta će i kako će.