Štampa

Nedavno razgovaram sa jednim štamparom. Vrhunski majstor, sve čega se prihvati graniči se sa besprekornim. Nije ni čudo, četrdeset godina radi u grafičkoj struci, sprva u jednom velikom preduzeću, a onda i samostalno. Kako se proces štampe usavršavao, tako je i on učio. Ume sa najsavremenijim mašinama, ali i sa onim koje danas malo ko zna i da pokrene. Kaže mi da je privatno počeo da radi baš sa jednom takvom, starom, niko više nije umeo oko nje, prodali su mu je kao staro gvožđe... Najkraće rečeno, ako je neko voljan da nešto bude onako kako je i zamislio, obratiće se njemu.

Razgovaram sa tim vrednim čovekom, pričamo o vrstama papira, treba da se dogovorimo na kakvom će biti štampana jedna knjiga. Ja moram da ga osetim pod jagodicama, pa opet grešim koliko ima grama, njemu je dovoljno da ga pogleda. Pričamo, dakle, o papiru, ali i o bojama, o olovu, o lepku, o koncu… Najednom, on kaže da je za četrdeset godina rada, ne ponavljam to bez razloga, da je za četrdeset godina rada štampao oko dve trećine onoga što nikome nije bilo potrebno ili makar nije bilo potrebno u tolikom broju primeraka. Nije baš najsigurniji, ne može baš da tvrdi u procenat, ali oko dve trećine onoga što je štampao, nije ni morao.

Kako to, pitam ga, mada sam uveren da preteruje. I on nabraja: letke, proglase, obrasce, bonove, ulaznice, reklamne plakate, plakete, pozivnice, poveznice, vizitkarte, neke novine, geografske i druge mape... Pa i knjige, posebno one u kojima piše kako je neko nešto znao, ali ništa nije mogao; ili nije znao, mada, da je znao, mogao je... Najmanje dve trećine svega toga se vraćalo u stari papir, tvrdi on. Nekada i više, taman isporučimo pun tiraž obrazaca, neko se seti da ga preoblikuje ili se, jednostavno, naziv države u zaglavlju promeni... Taman završimo sa štampanjem ulaznica, predstava bude otkazana, nekada i zabranjena... Taman okončamo posao sa bonovima, realna vrednost im se upolovači... I tako, redom, navodi on primere.

Polako, ali neminovno, uviđam da ne greši mnogo. Tu, negde oko dve trećine onoga što je štampao – može se podvesti pod uzaludan posao. Nešto zato što je kao zaludno i zamišljeno, nešto baš zato što nije, ali niko ili je malo ko odista pročitao.

Gledam starog štampara i pitam se kakav li je to osećaj – biti odličan majstor, a znati da je dve trećine životnog truda straćeno u nešto što nije potrebno, najblaže rečeno u nešto što nije neophodno? Ali, to pitanje ne postavljam. Rešen sam da ga sačuvam za sebe, da ga se setim dok budem pisao ovaj ili neki drugi tekst. O ovom ili nekom drugom životnom trudu. Ovde.