Tužno, bez stida

Film “Buđenje iz mrtvih” imao je premijeru na poslednjem Festu. Posle petnaest godina pauze, reditelj Miloš Radivojević bio je tom prilikom u gotovo debitantskoj situaciji da se iznova, kao neko maltene iz ilegale, susretne s novinarima i publikom, i rekao: “Recite šta hoćete, pitajte šta hoćete, panika je moja.”

Imao je dobrih razloga da bude uznemiren. Jer, “Buđenje iz mrtvih” je zaista težak, mučan film koji je, odmah posle te svoje prve projekcije, žestoko podelio ljude: jedni su bili silno uzbuđeni, do suza, drugima se taj film jednostavno gadio, na svaki način. Te i slične kontroverze prate “Buđenje iz mrtvih” sve do danas, s tim što se ipak mora naglasiti da film vremenom, a naročito izlaskom iz zemlje, dobija sve više pristalica i pohvala. Drugi ga vide drugačije, tačnije, šta li?

Tako je bilo u Sarajevu (veliki aplauz, izuzetno dobre kritike), film je upravo ovih dana prisutan i na prestižnom svetskom festivalu u Montrealu.

Razgovor time i počinjemo... “Da, tek što sam se vratio iz Sarajeva. Zaista je čudesno koliko je porastao taj festival. I koliko se uozbiljio. To treba videti. Lepo je bilo tamo ne samo sa mojom celom ekipom, već i sa mlađim kolegom Milutinom Petrovićem i njegovom celom ekipom. Mislim, “Buđenje iz mrtvih” i “Jug-jugoistok” bili su dobar dubl u Sarajevu. Forma nam je u usponu. Služili su nas bekhend i forhend. Došli smo do polufinala. I to je nešto. Sad, 31. avgusta, “Buđenje iz mrtvih” ima projekciju u Montrealu. I to je nešto. Verujem da će ta dva festivala, kojima prisustvuje veliki broj značajnih filmskih ljudi, pomoći da se “Buđenju iz mrtvih” otvore još neka vrata, ili makar prozori, ma i oyaci, za dalje prikazivanje i plasman u svetu. A hoće li zbilja, to bog sveti zna...”

Da vratimo priču o vašem poslednjem filmu malo unazad: zbog čega je baš toliko mračan, kao da ste se ispovraćali po svemu, najviše po sebi. Iz besa, iz ogorčenja?

- Da, bio sam strašno ljut. Na sebe, pre svega, ali i na okolnosti... Dva puta zaredom u dve godine bio mi je odbijen projekat o Golom otoku, po vlastitom scenariju. U redu, razmišljao sam, pokušavao da budem miran i pribran. Ja nikad nisam dobio na konkursu novac ni za jedan moj film. Znači, sve ostaje isto. Znači, dobili su bolji. Okej. Ako učestvujete u trci, morate računati da možete da izgubite. Trče i bolji od vas. Šta da se radi?! Gde bi bio izlaz? Bez ministarstva, fondova? Kako?

Godinama govorim svojim studentima gotovo “aksiomatičnu” stvar. Ne možete snimiti film koji košta milion dolara a za samo dvadeset hiljada dolara. Možete, ali to neće valjati ništa. Ne može tri kila govana u kesu od kila. Znači – piši scenario za toliko koliko imaš. Tako je počelo i sa ovim filmom, tako se, sirotinjski, stvarao.

Ako biste to još i opisali, kao lekciju iz novije srpske kinematografije…

- Pa, usamio sam se i za dva meseca napisao scenario: “linearna dramaturgija”, “jednostavna priča” u malo ambijenata, glumačke scene “jedan na jedan”. Prijatelji, kumovi – kalkulacija 18 500 evra. Imaš sebe, doduše u jadnom stanju, ali s puno bola, osećanja, događaja. Petnaest godina rasula i raspamećivanja, plus prethodnih pedeset godina Titove Jugoslavije. Zaista se nagomilalo, traži se rezime. Priča o jednoj tragično rasklimatanoj ličnosti...

Ali, rekao sam sebi, kad je već tako, kad skačeš u provaliju, u tim tvojim godinama, ne smeš ni jednog jedinog trenutka misliti šta će ti reći prijatelji, kritičari gledaoci... Idi do kraja, čega imaš da se stidiš? Vlastitog života... Neka to bude onako kako osećaš. Pričaj, pre svega o “gadnom sebi”, o “gadnom okruženju”, o “odvratnom režimu”. Kaži šta misliš i osećaš o tom “jadnom svom životu”... Bar si srećan da si živ... I da snimaš mali film. Jer, mnogi su nestali... Dakle, nije bilo nikakve kalkulacije tipa šta će biti, kako će biti. Samo rešenost – neka bude šta bude.

I bilo je, još jeste. Film je odmah izazvao žustre polemike, negodovanja su bila ogromna. Šta ste vi sami mislili videvši na kraju sopstveni film?

- Kada je film bio pri kraju, uplašio sam se. Video sam da je to jedna zver. Nepostojeća zver. Dinosaurus. Dva sata i frtalj. Nešto sporo, logoreično. Bio sam, ipak, odlučan – s obzirom na to da sam otvorio nekoliko frontova: protiv sebe, protiv velikog dela vlastite sredine, protiv laži, licemerja, svekolike zagađenosti i manijakalne kriminalne vlasti – da otvorim front i protiv ustaljene i tradicionalne forme filma i filmskog jezika.

Rasklimatao sam “jezik” i “znakove”. Rastrojstvo i raspamećenost junaka preneo sam na “formu”: nelogične pauze “sinkope”, “ujedi” sa “zatamljenjima”, “predugi prizori”, koji se ovaploćuju trajanjem, mučni i ružni ambijenti, “oljuštena realnost”, “likvidacija kolora”, zvukovi za gluve i lude, na kraju prelaz u neku vrstu filozofskog diskursa. Naravno, ja ne znam na šta to liči, ni dan-danas o tome ne mogu da sudim. Možda to ništa ne valja. Ako gledaoca ne dodiruje i ne boli, ta priča je suvišna.

Svejedno je niste dirali, skraćivali, o ulepšavanju da i ne govorim? Mislim, niste dolazili u takva iskušenja?

- Naravno da sam pao u napast da tu “ružnu životinju” od filma prepravim, prepariram, našminkam.

Bilo bi to u krajnjoj liniji jednostavno. Skratiti pola sata – iseći 4-5 drastičnih, pišljivih, govnarskih, krvarećih, pornografskih, smrdljivih scena, istrickati sve nekorektnosti, jednostavno ustrojiti tu rugobu i prirediti je za mediokritete koji licemerno vole “život i film” i uživaju u njima, ali ne vole da ih film podseća na njih same i ne vole vlastito lice u razbijenom ogledalu. To je bilo lako uraditi, to se moglo za jednu noć sa montažerom upeglati, liftingovati, obrijati i napuderisati. Ali, zašto? Jesam li ja frizer? Jesam li ja šminker? Nisam.

Dve godine sam jahao prema sebi i prema svojim mislima, uspomenama, bolovima i sranjima i sad, na kraju puta, “cimam dizgine”?! Zašto? Zato što će neki demonstrativno da izađu iz bioskopa ili što su neki navikli na 90, a ne na 130 minuta, ili što će se uzbuditi zbog toga što će ugledati pravo govno na filmu a ceo život “jedu govna” i ne umeju da kažu – dosta.

Preterujem, naravno... Žao mi je ako to nekog vređa, ali pokušavam da govorim otvoreno i da govorim tačno kako osećam. Pre filma i za vreme rada na filmu očigledno sam bio u jednom posebnom afektivnom stanju. Možda me treba razumeti, a možda ne.

Evo prilike da nas ubedite, da svoj jed još jednom izlijete, da iznova pljunete...

- Od kraja osamdesetih do kraja veka osećao sam se kao govno. A nisam imao hrabrosti da se zapalim kao mnogi drugi. Sreća je da sam uopšte napravio ovaj film. S njim mi je lakše, ali time ništa nije rešeno. Mi ne možemo vratiti nestale ljude, živote, izgubljeni smisao. Mi se samo možemo pokajati i zamoliti za oproštaj sve one kojima smo namerno i nenamerno naneli zlo. Moramo priznati svojoj deci da nismo imali hrabrosti da obavimo ono što je bila naša dužnost, nismo smeli da svoje moralne obaveze i svoj kukavičluk kovertiramo i ostavimo njima kao “revolver u ruku”. Dobro, verovatno, izvesno čak, treba nas i shvatiti: nije bilo lako, nismo bili “vitezovi časti”, “Ahileji”, “Miloši Obilići”, ali bar moramo to priznati i reći toj našoj deci: žao nam je, probajte da nas razumete, ubijte nas, zaboravite nas, odrecite nas se preko novina... Mi smo nesposobni, nedostojni. To je taj moj film, to su bili razlozi da ga snimim.

Ali i da odete iz Beograda, da vas ovde već dugo nema? Da svoj život izmestite u Crnu Goru u kojoj provodite veći deo vremena?

- U Beogradu živim duže od pola veka. Kao Čačanin rodom, veoma sam se trudio da budem dostojan Beograda i da, ako mogu, postanem Beograđanin. Moji filmovi su beogradski filmovi. U mojim filmovima ima mnogo ružnih i gadnih stvari, ali u njima ima i nešto divno a to je upravo Beograd.

Međutim, Beograd se izmenio. LJudi su se izmenili. Mnogo Beograđana je nestalo, mnogo se iselilo u svet, mnogi Beograđani su se uvukli u mišje rupe, a veliki deo Beograđana se pretvorio u zombije. Glavne beogradske face su se preselile na Novo, Centralno, Topčidersko groblje, na Lešće i Orlovaču. Neki od sjajnih beogradskih duhova otplovili su Dunavom u Crno more.

Svojim filmovima nisam mogao da sprečim urušavanje Beograda.

Beograd se sada gradi, postaje sve lepši i uredniji. Nova vlast se trudi, ali grad čine ljudi.

Ne odričem se ja Beograda. Odriče se Beograd mene.

Uostalom, imam skoro šezdeset i šest godina. Volim more i potrebna mi je samoća i čist vazduh pun joda, da bih možda napravio još koji mali film o Beogradu.

Treba se u izvesnim godinama povući, odmaknuti od sebe, da bi se čovek bolje video. Sebe jasnije vidim iz Herceg Novog. U Beogradu sam suviše blizu sebi, ne vidim se dobro. Treba se, osim toga, udaljiti malo i od dece, pustiti ih da žive sami, sa što manje čantranja i zanovetanja. Užasno je kada vaša deca šapćući kažu sebi: “Šta ovaj sere, o čemu on priča, on je lud...”

Zbog čega ste odabrali baš Herceg Novi, kako uopšte izgleda vaš život tamo?

- Zato što tamo postoji “staza slonova”: Meljine, Novi, Igalo. Ne zaboravite, i ja sam dinosaurus kao i moji filmovi. Vreme je da se razmišlja o odlasku. Beograd je za mladunce koje su roditelji napustili. Hercegnovljani me podnose, korektni su prema meni. To je jedan od najlepših malih gradova na svetu. Dakle – pola vremena provodim u Beogradu, a pola u Herceg Novom. Čovek ne bira mesto gde će se roditi, ali može da odluči gde će da baci kašiku.

Osećam glad za svetlošću i samoćom. Naravno, Herceg Novi je i bekstvo. Odlazim da se malo regenerišem, ja dosta šetam. Onda bolje podnosim lozu, vino, jak sir, ali i sebe.

Ne učestvujem u političkom životu ni Srbije niti Crne Gore. Nekoliko godina na početku rata, kao i moj junak u filmu, imao sam iluziju da se može nešto popraviti ako se čovek direktno angažuje.

U mom slučaju to se ispostavilo kao zabluda. Uveren sam da se filmom može bar uticati da se ljudi i svet malo izmene nabolje.

Znate, teško je celi život gledati Bunjuela, Hičkoka, Hjustona, Fazbindera, Antonionija, Feraru, Forda, Pazolinija, Viskontija, Roselinija, Melvila, Bresona, Trifoa, Polanskog, Pekinpoa, Takaši Mikea, De Palmu, Kronenberga a ne promeniti se nabolje.

I šta je sledeće, imate li u planu još da snimate? Za “Buđenje iz mrtvih” ste već rekli da je vaš testamentarni film...

- Da, tačno, bio sam spreman na poslednji film. “Buđenje iz mrtvih” je moj dvanaesti film.

A “tuce” filmova je dosta za jednu gubitničku biofilmografiju. Međutim, možda je 13 pravi broj?!

Vidite, ja sam sačuvao svoje želje, osećam se još nekako mladim – tipično “kasno sazrevanje”. Verovatno sam u zenitu, ali nemam više vremena. Vreme curi kao krv iz otvorene rane. Za film je potrebna velika kondicija, snaga, posvećenost, fanatizam, ludilo. Svega toga imam, pretiče mi čak, samo mi fale prijatelji koje čovek mora da zloupotrebljava i eksploatiše. Ja radim yabe ali ne mogu odrasle, ozbiljne ljude dovoditi u situaciju da rade ni za šta, i to više puta. Eto, to je problem. Recimo, završavam novi projekt, sada od deset hiljada evra. Znači, treba uložiti tri stotine hiljada evra nečijeg rada. Čijeg? Nemam odgovor.

I kako ćete, šta ćete, koji bi bili vaši aduti?

- Filmovi koje snimam na neki način su “alternativni” a ne “bioskopski” kako to definišu neke mlađe kolege. Tu ima istine. Dakle, moji filmovi su amaterski i po načinu, i po jeziku, i po gledanosti, I po tretmanu. Mislim da bi bilo dobro odvojiti te filmove u male periferijske sale i video klubove. I prikazivati ih sa VHS-a i DVD-a, za dvadeset – trideset osoba. Ne trošiti uludo novac za kopije i distribuciju, jer zaista ne treba ometati rast i razvoj proizvodnje igranog bioskopskog filma koji je ambiciozno i pažljivo produkovan i pripreman u kombinovanim koprodukcijama i uz pomoć više evropskih filmskih fondova sa naročito zanimljivim i humanim temama. Bez pornografije, bez nasilja, bez mnogo buke, uz puno poštovanje ljudskih prava. I uz punu političku korektnost i negovanje potrebe za očuvanje prirode i čovekove okoline od zagađenja tipa: smog, alkohol, cigare, i ne preko 90 minuta. Ako može, pri tom, onako spotovski, brzo i veselo.

Znači, “Buđenje iz mrtvih” nije iz takve ponude, ne može biti dobra preporuka u tom smislu. Ako prihvatite taj film, vi morate korigovati sebe, bar malo, a ljudi to više nisu u stanju. Filmovi su nas nekad menjali, uticali na nas, kao knjige, muzika, slike. Danas smo konzumenti, trošimo umetnost kao toalet papir. Ne želimo više da se upuštamo u “stvar”: teško je i bolno. Ali – kad prestane da trpi uticaj – čovek je mrtav. To bi bili moji aduti.

Tako depresivno zvučite?

- Da, verujem da ste u pravu, možda vam se čini da sam ja čak neka neverovatno nesrećna i tragična, pa i naopaka ličnost. Ali ne mislim da je tako. Ja sam jedan pravi “gubitnik s karakterom”. Imao sam sreću, provukao sam se do dobrih godina, imam sjajnu malu porodicu i sjajne studente i učenike koji će me nadmašiti a, eto, snimam ponekad filmove koji će me nadživeti u svakom pogledu. To uopšte nije malo.

Video sam sve i svja – kritičan sam prema sebi i nemam naročito pozitivno mišljenje o sebi. Samo žalim svoju porodicu i svoje prijatelje. Teško njima sa mnom. Gluv sam ali nisam slep, ipak je to nešto. Ponekad Bog i mene pomiluje. Iako nisam neki naročiti vernik, zaslužim, valjda, s vremena na vreme, poneku cigaru i gutljaj, dva, pa i sedam, osam “Glen Grantsa”, “Belsa”, “Lafrojga” ili “Yek Denijelsa”. Kao i svaka prava izdajica svog naroda. I njegovih navada, navika.

Recite još za kraj, nagrade su zaobilazile vaš poslednji film: imate li neki ljuti komentar?

- Uvek mi se fućkalo za nagrade. Nagrade ima svaki motociklist i konjovodac. Naravno, draga je nagrada ako je u novcu. Tog prokletog novca, kod nas, u ovoj bedi, nikada nema dovoljno da biste sačuvali dostojanstvo i nezavisnost. Zatim, nagrade vrede ukoliko vam otvaraju mogućnosti za novi film. Situacija je obrnuto proporcionalna. Više nagrada, manje šanse za novi film. Tako je to kod nas, takozvani uspeh izaziva veće otpore i animozitete.

Jedina draga stvar koja mi prija i na koju sam ponosan to je Fipresci – kritičari i novinari, ljudi koji pišu o filmu. To je pleme “poslednjih Mohikanaca” koje naročito ima sentimenta prema ostarelim bizonima. Štede ih i paze. Ne jedu im se žilavi bifteci. Ponosan sam na nagrade mom filmu upravo od tih ljudi koji vole i pišu o filmu, u stvari još pripadaju snu koji sigurno nestaje, propada.