Stvar za zaborav

Zaplet filma “Za sve je kriva svekrva” (naslov Monster-in-Lonj mogao je da bude preveden i kao SVEKRIVA) tipično je komedijski: jedna mlada i jedna stara žene, snaha i svekrva, istovetnim predmetom svojih želja, koji neminovno postaje i predmet njihovog konflikta, upućene su jedna na drugu. Sina postarije žene buduća nevesta želi žarom erotske ljubavi, a mladića mlade žene majka voli posesivnom, agresivnom ljubavlju. Porodična atmosfera oko ovog mladića (Majkl Vartan) nabijena je elektricitetom, i munje i gromovi samo što nisu zapraštali. Međutim, iz sižejne obrade ovog zapleta (ove fabule) izostaje sve ono što komediju čini bitnom. Žanr komedije, istina, podrazumeva lepršavost i lakoću, ali, iza toga, on skriva dramatičnost egzistencije: snaga te dramatike ogleda se upravo u komprimovanju ljudskog karaktera, pod pritiskom situacije, na jednu ili dve crte, često na oblik krokija. Mogli bismo da kažemo da se iza senki komičnog zbivanja krije jedna punokrvna stvarnost. Putem komedije, Šekspir, Molijer i Gogolj, Čaplin, Felini i Egojan, obratili su nam pažnju na ono što patetično nazivamo najvećim tajnama ljudskog života. U ovom filmu, međutim, prikazani život je na nivou dogodovštine prepričane u tabloidu, u nekoliko redova ispod serije fotografija.

No, onaj kome filmsko stvaralaštvo glumice DŽejn Fonde nešto znači, mogao bi sa interesovanjem da gleda ovaj beznačajan film, u kome velika, prekasno ostarela glumica igra majku, dok druga (DŽenifer Lopez), prerano ostarela glumica, igra devojku. Ovakav intencionalni pogled gledaoca mogao bi da izoluje jedan osoben kvalitet iz sadržaja bez smisla i da tako i samo gledanje jednog emocionalno i misaono demobilišućeg filma učini aktivnim.

DŽejn Fonda je igrala odlično, pokazavši da je rezervoar komične uloge dramatičan – što i jeste ogledalo prirode smešnog. Sve ostalo u filmu nije vredno pomena; to je stvar za zaborav. Međutim, mi ne znamo da li je ta stvar za zaborav i tegoba za zaborav, jer ne znamo ništa o svom zaboravu. On je kao smrt koju nosimo u sebi.

Ako je sećanje temporalna kategorija, to ne možemo da tvrdimo i za zaborav. Uznemiravajuće pitanje ostaje nerešeno: da li zaborav prenosimo pokolenjima koja dolaze kao što im predajemo naše sećanje (koje je nešto opipljivo, nešto ugrađeno u kulturu, artefakt civilizacije)? Da li bismo, naime, morali da se brinemo za sadržaj svog zaborava kao što se brinemo za sadržaj svog sećanja? Da li je naš zaborav nešto drugo od korpe za otpatke sećanja?