Odvojeni svetovi

Prijatno je prošetati se leti Baščaršijom. Deset godina posle poslednjeg rata samo veseli bekpekeri i grupe tromih, sedokosih japanskih i američkih turista remete sklad najlepšeg orijentalnog ambijenta u Evropi. Sarajevo je danas najpopularnija balkanska prestonica. Cool je doći iz Wujorka ili Pariza u podnožje Trebevića. Sarajevski filmski festival ostavio je mnogo stariji FEST daleko iza sebe, a zabačeno Sarajevo je postalo stanica na turnejama velikih svetskih rok grupa. Izbor restorana sa egzotičnim kuhinjama bolji je nego u Beogradu. Sarajevo je glavni grad koji ima skoro sve – sem velikog broja nekadašnjih stanovnika i države.

Posle užasa rata i zračka posleratne nade sarajevska kulturna i politička elita je danas zaokupljena pitanjem postoji li uopšte Bosna i Hercegovina. I pored svih napora međunarodne zajednice, njihova domovina danas liči na državu-iluziju koju od raspada ili novog rata čuva samo prisustvo zapadnih trupa. Bosna se za proteklih deset godina nije ni za jedan korak primakla “samoodrživom miru”, najvažnijem strateškom cilju i glavnom preduslovu stabilnosti i prosperiteta.

Čak i najiskreniji branitelji “višenacionalne BiH” ne kriju frustraciju stvarnošću u otaybini koja je nevešto zakrpljena u dalekom Dejtonu. Razlog zašto je danas tako teško zamisliti kako bi se tri odvojena bosanska sveta mogla ponovo sjediniti u istoj državi najbolje su ilustrovali Aleksandar Hemon, najpoznatiji živi bosanskohercegovački pisac, i sarajevska rediteljka Jasmila Žbanić.

Hemon, Ukrajinac rođen u okolini Prnjavora, opisao je nedavno u sarajevskom nedeljniku “Dani” prvi dolazak Nataše, njegove jedanaestogodišnje sestričine, iz Banjaluke u Sarajevo. “Nataša je normalno, pametno, prelijepo dete. Voli da čita knjige, ali ne voli Harija Potera. Nataši se Sarajevo jako dopalo... ali joj se činilo, rekla je, kao da je u ‘stranoj zemlji’, ima puno yamija i muslimana (kojih, je li, nema u Banja Luci)”, piše Hemon. “Sa stanovišta običnog banjalučkog djeteta Sarajevo je ljuto inostranstvo. Nataša će možda sa bosanskim pasošem putovati u pravo inostranstvo, ali će građanin Republike Bosne i Hercegovine biti koliko i gorespomenuti Hari Poter.”

Jasmila Žbanić se u filmu “Rođendan” fokusirala na bošnjačko-hrvatsku stranu. Ona prati sudbinu dve devojčice, Bošnjakinje i Hrvatice, rođene u Mostaru 9. novembra 1993. godine, na dan kada su jedinice bosanskih Hrvata srušile Stari most u Mostaru. Junakinje Jasmilinog dokumentarnog filma ne poznaju nikoga ko živi na drugoj obali podeljenog grada. Bošnjakinja je nekoliko puta bila u kupovini u hrvatskom zapadnom Mostaru, dok mlada Hrvatica nikada nije bila u istočnom delu grada.

Slično je širom Bosne. I maleni Novi Travnik ima hrvatsku i bošnjačku polovinu. Hrvatski klinci, sa kojima sam nedavno razgovarao, ne kriju da obožavaju borce lokalne verzije šidskih “Škorpiona”. Suncobrani u kafićima, sa reklamama za “sarajevsko” ili “sarlovačko” pivo, pokazaće vam u čijem ste delu grada koji je – iako bez zida – podeljen koliko i Berlin u doba hladnog rata.

Bosna danas neodoljivo podseća na Kosovo iz predratnih godina. Škeljzen Malići, uticajni prištinski intelektualac, kosovsku je stvarnost iz tog perioda u naslovu svoje knjige nazvao “odvojenim svetovima”. Slično Kosovu, postdejtonska Bosna se sastoji od tri izolovana sveta koja, izuzev sve bleđeg sećanja na bolji život, malo šta povezuje. Svakodnevni kontakti, bliskost i razumevanje koji bi mogli da približe bivše susede postoje još samo kao izuzeci koji ne daju mnogo nade da će rat iz devedesetih biti poslednja bosanska klanica.

Kao nekada u zidom podeljenim školama u Prištini, hrvatski i bošnjački osnovci u centralnoj Bosni danas u istim zgradama uče različite jezike, istorije i geografije. Insistiranje da tri naroda ne govore isti jezik dovelo je do toga da zvanična verzija bosanskog (dejtonskog) ustava postoji samo na engleskom jeziku. U parlamentu BiH zaposleni su prevodioci koji prevode dokumenta sa srpskog ili hrvatskog na bosanski i obrnuto. Apsurdan posao, naročito ako se ima u vidu da svi poslanici govore istim jezikom i pri tome često imaju primedbe na greške u prevodu dokumenata.

Za razumevanje novinskih članka i geografskih karata u Bosni poznavanje lokalnog govora mržnje je važnije od znanja jezika. Prosečan Bošnjak nikada neće izgovoriti reči “Republika Srpska”. Srpski entitet je za njega ili nju jednostavno “šumski”, “manji entitet” ili, da citiram jednog sarajevskog novinara, “paradržava pod vlašću kriminalaca zasnovana na genocidu, koja će pre ili kasnije nestati”.

Zahtevi da RS bude ukinuta, da Hrvati dobiju svoj entitet, da se na ovaj ili onaj način revidira Dejtonski sporazum mogu se u Bosni čuti svakodnevno. U takvoj situaciji čak 64,8 odsto Bosanaca, prema anketi UNDP, čiji su rezultati objavljeni krajem juna, veruje da se “BiH kreće u pravcu pogoršanja”, a jedna četvrtina građana smatra da će početi novi rat ako se vojnici EUFOR-a povuku. Iza ovih brojeva krije se zabrinutost za budućnost zemlje čiji raspad priželjkuje otprilike polovina njenih stanovnika.

Pitanje čija je Bosna još čeka na odgovor. Ono što je očito jeste da nije građanska. Umesto izabranih lidera, ovom zemljom, u kojoj niko nikome ne veruje, kao dobroćudni diktator vlada Pedi Ešdaun. Od Dejtona, kako kaže Branko Todorović, predsednik Helsinškog komiteta za ljudska prava u Republici Srpskoj, politika u Bosni predstavlja samo nastavak rata drugim sredstvima. Međunarodna zajednica i sam Ešdaun su mnogo češće oružje u ovom ratu nego što su faktor pomirenja u zemlji kojom niko nije zadovoljan. Održavanje iluzije da Bosna postoji kao država zahteva postojanje čak četrnaest ustava i vlada nejasnih ovlašćenja i bez bilo kakve odgovornosti. Pre tri godine je bilo najavljeno da će Ešdaun, čiji se mandat bliži kraju, biti poslednji visoki predstavnik. Međunarodna zajednica sada planira da za pet godina njegova ogromna ovlašćenja prenese na domaće političare.

Pripreme za ovaj čin uključuju podizanje iluzije o bosanskoj državnosti na još viši nivo. U to spadaju odluke da se tri bosanske etnički ustrojene vojske i policije uguraju pod zajedničku komandu i izgradnja velikog graničnog prelaza u Karakaju kod Zvornika. Evropska unija je izgleda rešila da ovim uvredljivo skupim objektom u jednoj od najsiromašnijih evropskih zemalja pokaže da je Drina zaista granica između dve nezavisne države. Nestrpljivi evropski gospodari podeljene Bosne ni deset godina posle Dejtona ne shvataju da nema te građevine, te odluke ili tog čuda koji glavnom gradu na obali Miljacke može dati državu i ubediti zabrinute Bosance da je sadašnji baščaršijski mir nešto više od dugog primirja.

Izbacivanje nevernika – obaveza Danas niko ne zna ko zaista živi u Bosni. Svi demografski podaci su samo grube procene. Prijava mesta boravka ne daje i stvarno mesto prebivališta velikog broja Bosanaca. Izbeglice se često formalno vraćaju u svoje predratne domove kako bi ih prodali i nastavili da žive u Srbiji, Hrvatskoj ili, ako se radi o Bošnjacima, u Sarajevu i Tuzli. I bosanske vlasti i zapadne diplomate boje se rezultata popisa. S jedne strane, popis bi praktično ozvaničio novu demografsku realnost i pokazao da je proces povratka izbeglica i raseljenih lica praktično zaustavljen, s druge, postoji strah od posledica rezultata koji bi pokazao da je Bosna možda već postala država u kojoj su muslimani apsolutna većina. Migracije Srba i Hrvata iz delova Bosne gde nije bilo borbi u stabilnije i prosperitetnije matične države nastavile su se posle rata. Istovremeno, iako nema tačnih podataka, postoje indicije da Bošnjaci – koji nemaju “rezervnu domovinu” u susedstvu – imaju znatno veći prirodni priraštaj. Kako je to nedavno rekao jedan lokalni bošnjački političar, za samo deset godina od završetka rata “Bošnjaci su već kompenzovali genocid”. Glavni problem sa “muslimanskom Bosnom” nije opasnost od preglasavanja bosanskih Srba i Hrvata – dejtonski ustav ima brojne mehanizme koji to sprečavaju, već promena odnosa prema Bosni u svesti islamskih fundamentalista, do kog bi takvo saznanje verovatno dovelo. Bosna bi time postala ono što je pokojni šeik Abdula Azam nazvao “naša zemlja”, u kojoj “izbacivanje nevernika... postaje farz”, najvažnija obaveza za sve prave vernike. Azam je bio ideološki mentor Osame bin Ladena i njegova knjiga “Odbrana muslimanskih zemalja je najznačajnija dužnost svakog čoveka”, u stvari pedeset strana dugačka fatva, postala je omiljeno štivo članova najradikalnijih islamističkih grupa. Nevernici koje Azam pominje i koji, kako zahteva u ovoj knjižici, moraju biti izbačeni jesu strane vojske, u bosanskom slučaju to bi bile trupe EUFOR-a i NATO-a. Iako sve malobrojnije, ove jedinice su ključ za održavanje “mirne Bosne” i u većinski muslimanskoj državi bi verovatno postale meta militantnih fundamentalista i samoubica na isti način na koji su to američke i trupe NATO-a u Iraku, Avganistanu ili Saudijskoj Arabiji, zemljama za koje Azamovi sledbenici i bez popisa znaju da ih je “Bog dao muslimanima”.