Magle Dušana Mihajlovića

U tom tekstu je citirana navodna izjava Radomira Markovića, preneta iz knjige Dušana Mihajlovića “Povlenske magle i vidici”. Tražim da objavite ovaj demanti.

Nikada nisam po nalogu Slobodana Miloševića (niti bilo kog člana njegove porodice) nosio bilo kakvo pismo generalu Nebojši Pavkoviću.

Okolnosti koje dovode do toga da moje ime bude pomenuto u ovakvom kontekstu bile su operativne prirode. Detaljno sam ih objasnio u informativnom razgovoru u MUP-u, koji je sa mnom obavljen po nalogu javnog tužioca Terzića, još 2001. godine. U to vreme autor knjige je bio ministar MUP-a, te mu je i ta moja izjava morala biti poznata.

Pomenutu knjigu, podrazumeva se, nisam pročitao, jer sam prilično siguran da sadržina, prema neinteligentno sročenom naslovu, ne odudara bitno od brojnih usmenih izlaganja njenog autora.

Istom prilikom pominju se i uvredljive ocene o meni, takođe objavljene u pomenutom “književnom delu”, prenete u NIN-u, a tiču se navodnih izjava i ocena pritvorenika Radomira Markovića iz vremena kad je bio načelnik RDB.

Prvo, uopšte ne verujem da je Radomir Marković mogao da saopšti takve neistine i “ocene” o meni. Verovatnije mi je da su te “ocene” i neistine nastale u borbi suprotnosti magle i vidika u razmišljanju autora pomenute knjige.

Drugo, ako je to i izjavio Radomir Marković, on je sada pritvorenik i nikada pod ovakvim okolnostima ne bih polemisao sa njim.

Treće, javna je tajna u RDB da smo Radomir Marković i ja imali približno, ako ne i isto mišljenje jedan o drugome, ali ne verujem da bi on to mišljenje, makar samo iz pristojnosti, javno izneo.

Nadalje, nikakvu funkcionalnu saradnju nisam imao sa Goranom Matićem niti bilo kakav razgovor i dogovor vezan za moju profesiju.

Nikada nisam bio član ni funkcioner nijedne političke partije.

Podatak iz feljtona (čitaj: iz „književnog dela” Dušana Mihajlovića) kojim Radomir Marković ocenjuje da je bio protiv mog imenovanja na funkciju načelnika VI uprave, jer za takvo “imenovanje nije bilo realnih osnova”, ocenjujem kao moguć (s obzirom na obostrano mišljenje koje smo imali jedan o drugom), ali malo verovatan.

Bez lažne skromnosti, u MUP-u, a pogotovu među operativcima koji su se bavili fizičkom zaštitom državnog rukovodstva, dobro se znalo da sam, što se tiče praktičnog postupanja (daleko najveći broj obezbeđenja kako u zemlji, tako i u inostranstvu), a posebno teorijskog znanja, bio jedan od vodećih autoriteta.

Konačno, po dolasku u RDB dodeljena mi je i katedra u Institutu bezbednosti gde sam o ovim poslovima i predavao polaznicima operativnih kurseva. Inače, rukovodilac tih kurseva bio je direktor Instituta bezbednosti i potonji načelnik RDB gospodin Andreja Savić, pa se sve ovo može proveriti i kod ovog zaista vrhunskog profesionalca i stručnjaka.

Ovo su notorne činjenice i svako ko želi može ih proveriti u svakom trenutku, a ja lično sam spreman da, ako je potrebno, svoje znanje prenesem svakome ko je voljan da nešto nauči iz ove oblasti.

Na kraju, iskoristio bih ovu priliku da razjasnimo još jednu stvar.

Moj posao načelnika bezbednosti, i saveznog i republičkog državnog rukovodstva, podrazumevao je vrlo česte profesionalne kontakte sa Miloševićem, sa njegovom porodicom, i sa svim ostalim čelnim ljudima naše države. I priznaćete da je to logično.

Ali, šta je s autorom knjige?

NJegov posao nije bio da boravi u prostorijama predsednika Miloševića, u direkciji JUL-a i na drugim mestima gde se sastajao, što javno, što “tajno”, sa Miloševićem ili njegovom suprugom. U početku, prvih godina, neposredno, a kasnije ređe lično, a više preko svojih delegata i najbližih saradnika putem kojih je održavao redovne kontakte. Priznaćete da to nije logično, a da je opet dobro poznato.

Na kraju, u interesu istine, ja bih najviše želeo da saznam sadržinu spiska raznih lica, koji sam navodno “dostavio” generalu Pavkoviću. Kad bih video taj spisak, možda bih sa priličnom sigurnošću mogao da ukažem na autora ako se ima u vidu da imam saznanja i o “spisku” koji je sačinio lično autor knjige i to nekoliko noći uoči 5. oktobra. Ova činjenica bi čitaocima NIN-a verovatno proširila vidike, ali bi možda i rasterala magle Dušana Mihajlovića.

Stoga „književno delo” Dušana Mihajlovića neću pročitati, a znam i da nastavka „knjige” neće biti, jer bi u drugom delu pisac morao da konačno iz magle izvuče svoje decenijsko delovanje ne bi li proširio vidike svih nas. Ne verujem ni da od njega treba očekivati makar neki sitan primer čojstva, gde bi Dušan Mihajlović pokušao da druge spase od sebe, što bi mu, verujem, bilo najpametnije.

Aleksandar Đorđević,

(samo za prijatelje – Aca), ad