Pakao sa scenskim osvetljenjem

Svojevremeno, početkom prethodnog veka, dobrostojeće porodice su nedeljom popodne imale posebnu vrstu zabave: odlazile su do lokalne duševne bolnice i buljile u “ludake i morone” (kako su ih tada zvali), možda i upirale prstom i smejale se nesrećnicima koji su bili prikazivani protiv svoje volje.

Danas je, kažu, naš nivo svesti veći i ova sumorna praksa je prekinuta. E pa, baš i nije, tvrdi analitičar Keri Redel, kome su specijalnost rialiti šoui: “Potreba za sličnom ‘zabavom’ nije nestala i rialiti TV popunjava tu prazninu. Kakvo god da su bolesno uzbuđenje osećali naši čukun-čukun-čukundedovi prilikom poseta duševnim bolnicama, mi ga sada osećamo u toplini naših domova! A budući da su svi učesnici (pretpostavljamo) legalno normalni, i svojevoljno učestvuju u takvim emisijama znajući da će biti posmatrani, možda izgladnjivani, naterani da leže među bubama, ili primorani da učestvuju u raznoraznim ‘natjecanjima’, ne postoji nikakav razlog da osećamo krivicu zbog gledanja... Je l’ tako?”

Uskoro ćemo videti. Bar tako piše na reklami koja se svakodnevno vrti na televiziji B92 i u kojoj se najavljuje da Big Brother, jedan od najgledanijih rialiti šoua stiže i kod nas. Ovoga puta pod domaćim imenom – Veliki brat, baš kao što je i prevedeno u Orvelovom romanu “1984” koji je, između ostalog, poslužio i D`onu de Molu kao inspiracija. Između ostalog, jer je kontroverzan, ali novca veoma gladan De Mol, prilikom stvaranja Big Brother šoua imao u vidu i eksperimente koje je vršila NASA nad ljudima tako što ih je zatvarala u neku vrstu staklenika da bi simulirali život na Marsu. Te dve prilično paćeničke opcije on je ujedinio u jednu i za šest godina zaradio bogatstvo sa svojom producentskom kućom “Endemol”. Potom ju je prodao za pet i po milijardi evra da bi se posvetio novoj unosnijoj ideji: upravo traga za ženama koje će se u njegovom novom šou porađati pred kamerama.

Dakle, to je čovek koji nam je u nasleđe ostavio zabavu u kojoj ćemo uživati (nadajmo se ne svi). Poruka koja nam ovih dana stiže od B92 (televizija koja će emitovati Velikog brata) i producentske kuće “Imoušn” glasi da nam sa „ponosom najavljuju najveći medijski i društveni spektakl”, televizijski šou broj 1 koji se prikazuje u skoro 30 zemalja i da „Program prati grupu ljudi, koja živi u jednoj kući izolovana od spoljašnjeg sveta (sem tamo gde to Veliki brat dozvoli) pod budnim okom televizijskih kamera, mikrofona i milionskog gledališta čitavih 100 dana! Kamere snimaju bez prestanka, 24 sata sedam dana u nedelji, a gledaoci imaju priliku da neprestano zaviruju u živote ukućana.

U televizijskoj reklami se vrte “najzanimljiviji delovi” iz tuđih serijala: na smenu se ređaju gole devojke, goli muškarci i lascivne scene, a sve to prati tekst: “strast, požuda, zavođenje”. Dakle, pravi se posebna kuća u kojoj se 12 ljudi izoluje od svega (televizija, novine, porodica...) da bi se simulirala “stvarnost” koja se svodi, bar po reklami, na seks. Onda se nameće pitanje: zar nije bilo jednostavnije iznajmiti pornić jer i tamo su učesnici oni koji bi da zarade novac i da ih svet vidi i podari im slavu. A to se zaista ne razlikuje mnogo od potrebe dobrovoljaca da osvoje nagradu (nažalost, ovde je plaćen samo jedan, onaj koji ostane do kraja) tako što će prikazati što više, da bi ih publika ostavila u igri. Jer, po pravilima koja će važiti u našoj verziji Velikog brata, ukućani jednom nedeljno predlažu dve osobe za izbacivanje, a publika glasanjem odlučuje ko će to biti.

E, upravo je taj način glasanja ono što Velikog brata razlikuje od pornića. Kada je šou 1999. počeo da se prikazuje u SAD, ideja je bila da samo publika odlučuje o tome ko će ispasti. Već tokom prve sezone je ustanovljeno da je to pogrešan koncept: kulturni ljudi koji su se trudili da budu što bolji sustanari, predstavljali su fijasko za gledanost. Seks i golotinja jednostavno nisu bili dovoljni: bile su potrebne svađe, tuče, ogovaranja... Da bi se prekinulo to neprikladno pristojno ponašanje, učinjeno je sve da se otpočne rat između njih. Internet fanovi su odlučili da sabotiraju šou: zakupljivali su avione iz kojih su im na nebu ispisivali uvredljive poruke ili su im preko ograde dovikivali parole sa ciljem da ih međusobno zavade. Ali, učesnici se nisu dali, čak su posredstvom grupe Medija d`emers doneli odluku da prekinu sa poniženjem, da svi zajedno napuste kuću, međusobno podele novac i tako izrade organizatore. Ovaj scenario koji bi se mnogima dopao ipak nije prošao: postarao se jedan od učesnika koji je odlučio da ostane i koji je na kraju sam uzeo nagradu.

Da se takva iznenađenja ne bi ponovila, pravila su zaoštrena: ukinuto je glasanje gledalaca, to je povereno samim učesnicima. Time je stavljena tačka na njihove dosadne razgovore o filozofiji i književnosti i sve se pretvorilo u stvaranje klanova, međusobno ogovaranje i potkupljivanje. Tokom četvrte sezone otišlo se i korak dalje: od sada će svi biti mladi i lepi, a prednost za učešće će imati bivši ljubavni parovi. Svađe, tuče, dolasci policije, seks, zgodna tela, ljubomora, niske strasti... sve je konačno bilo tu. A preporuka organizatora je postala jasna: što si podliji, češće ćeš biti emitovan, porašće ti popularnost i imaćeš veće izglede i kad izađeš napolje.

Kod nas će emitovanje početi početkom sledeće godine, a kako nezvanično saznajemo, možda tek u martu. Kasting otpočinje ovih dana, ali se pretpostavlja da će trajati mesec do dva. Distributerska kuća “Imoušn” je finansijer celog projekta, a kad se uloženi novac bude vratio, sa televizijom B92 će deliti zaradu od reklamnog prostora. A ona nikako neće biti mala ukoliko gledanost bude kao u ostalim zemljama u kojima se Big Brother prikazuje, mada je B92 pomalo ograničen prostorom. Jer, osim preko Interneta, koncepcija programa ove stanice ne dozvoljava da se šou emituje satima, kao što se to događa u Velikoj Britaniji gde se na Kanalu 4 svakoga dana emituje manji blok, ali na kablovskom kanalu on ide više puta dnevno po nekoliko sati.

Govoreći iz ugla psihologije, profesor dr Jelena Vlajković za NIN kaže: “Ako bismo pokušali da razumemo veliki svetski uspeh rialiti šoua “Big Brother” morali bismo, najpre, da odgonetnemo skrivene psihološke potrebe aktera koji učestvuju u nastajanju tog serijala. Ta tri aktera su: televizija, učesnici i publika. Najlakše je, naravno, razumeti potrebe televizije. Kod nas, kao televizija koja je uvek „in”, televizija B92 želi ovu seriju da približi našim gledaocima. I to je, naravno, sasvim u redu.”

Ipak, zašto baš B92? Ciljna grupa kojoj se ova televizija obraća nije mogla da prihvati čak ni koncept emisije kakva je bila “Ovo vas još nisam pitala”, jer se radi o gledaocima koji su više pri Insajderu i Utisku nedelje. Možda zato što takvih ima oko devet odsto u ovoj zemlji, a televizija mora od nečega da živi. Teško da B92 može da trči trku u filmskom programu sa RTS-om na kom Robert Nemeček (od sada, od našeg novca) može da kupuje najskuplje filmove koji će se prikazati jednom ili eventualno dva puta, ili sa folk paradama na Pinku. Čak i Liga šampiona (jedan od najgledanijih programa na ovoj televiziji) polako gubi komercijalnu trku usled neuređenog sistema kablovskih programa na kojima se emituje, recimo, HRT koji samo za svoj prostor ima prava na tu istu Ligu šampiona. A po anketama koje su u svetu sprovođene nad ciljnom grupom kojoj se obraćaju tvorci rialiti šoua (starost od 18 do 49 godina) na spisku od 20 najomiljenijih emisija bilo je sedam rialiti šoua. Recimo, Survajvor (jedan od najsurovijih šoua u kom su ljudi na pustom ostrvu pod izuzetno teškim uslovima i izgladneli) uvek se nalazi među prvih deset, a u poslednjoj sezoni prikazivanja CBS je imao veću gledanost od NBC, ABC i FOKS-a zajedno. Ovakvi podaci nisu motivisali samo B 92 već i mnoge poznate ličnosti koje su odlučile da se i same oprobaju u “tolikoj gledanosti”: pevač Ozi Ozborn je zajedno sa svojom porodicom dozvolio da se čitav njegov život pretvori u jedan ovakav šou, Paris Hilton takođe, a očekuje se da će to uskoro učiniti i Britni Spirs.

Da li takva pravila mogu da važe i kod nas, za NIN objašnjava Dragan Petrović, vlasnik distributerske kuće Visionard` thinking: “Ništa novo neće biti rečeno konstatacijom da ono što zaista već niz godina nedostaje jeste domaća produkcija, pre svega igrana, potom obrazovni program, dokumentarni, itd.... U isto vreme dok se ne ulaže u takvu produkciju, gomila novca odlazi na plaćanje formata stranim producentima, što nije ništa drugo nego plaćanje tantijema na eksploatisanje ideje. A sve sa obrazloženjem komercijalne uspešnosti takvih ideja, to jest konsekventne trke za rejtingom. Komercijalnu eksploataciju formata su u suštini nametnuli veliki američki studiji kad su u Evropi počeli da gube primat u „prajm tajm” terminima, u okviru kojih su lokalne igrane produkcije preuzele termine američkim igranim serijama. No, ukoliko bi se odgovorni zaista pozabavili rejtingom, mogli bi vrlo jednostavno da zaključe kako dinar uložen u domaću produkciju ne samo da višestruko biva vraćen već obezbeđuje program koji se gotovo beskonačno da eksploatisati. Dakle, pitanje je koliko se puta može sa punim komercijalnim efektom reprizirati jedna, recimo, epizoda Big Brother, a koliko puta jedna epizoda “Boljeg života”. No, kao i u mnogim drugim stvarima lakše nam je da mislimo samo o sada, a mnogo teže da probamo da razmišljamo o sutra.”

Domaće produkcije nema, a i naš nacionalni servis poteže za šouima tipa “24 časa svadba”, što je svakako neprimereno, ali tu bar gledaoci samo „vire preko plota” (što Veran Matić u razgovoru za “Vreme” ističe kao uobičajenu ljudsku osobinu) i ne posmatraju prvu bračnu noć. A i učesnici se zabavljaju bez obzira da li ih uz pet prijatelja sa kućnim kamerama snima još i RTS.

Međutim, u Velikom bratu je situacija drugačija. “Za razliku od televizije, mnogo je teže razumeti potrebe ljudi koji svojevoljno biraju da pred kamerama glume svakodnevicu i da se pri tome izlažu očigledno surovom rivaliziranju i takmičenju. Zašto to ljudi rade? Zbog novca? Avanture? Egzibicionizma? Verujem da mnogi i ne slute kakvim će sve iskušenjima biti izloženi. Oni koji veruju da je u pitanju provod, neka velika žurka, grdno će se prevariti. U izolaciji, pod budnim okom ‘velikog brata’, ‘kobajagi’ realnost može u jednom trenutku da se doživi kao prava realnost. I to može da bude zastrašujuće za neke emocionalno nedovoljno stabilne osobe. Oni koji biraju ‘glumce’ trebalo bi o tome da povedu računa”, kaže dr Vlajković.

Nemački stručnjaci su u više navrata upozoravali da mnogi učesnici obolevaju od “posttraumatskog stresa” koji je veoma sličan simptomima koje imaju povratnici sa ratišta. Zbog toga je u mnogim zemljama ponuđena psihijatrijska pomoć učesnicima, i to tokom boravka u kući, svaki put kad osete potrebu. Da li će postojati kod nas, još se ne zna jer u “Imoušnu” su veoma tajanstveni i za sada pominju samo pomoć preko sobe za ispovedanje. U reklamnom materijalu se, recimo, nalazi kao primer uspeha to što je jedan Poljak posle učešća postao član parlamenta, ali se ne pominje da je drugi Poljak direktno iz kuće odveden u neuropsihijatrijsku bolnicu. Takođe se ne zna dokle će se ići u maltretiranju učesnika. Jer, jedna od “poslastica” Big Brother-a je i izgladnjivanje ljudi.

Dobro, ne baš izgladnjivanje, ali veoma mršava ponuda: u verziji u SAD je, recimo, predviđeno da učesnici nedelju dana imaju pravo samo na kikiriki, puter i žele, a ako bi hteli neku luksuzniju hranu, moraju da pobede u mini takmičenju. Ona se razlikuje od prilike do prilike, a mogu izgledati i ovako: svim učesnicima se vežu ruke na leđa, a ispred njih se postave slatkiši koje moraju u što većoj količini da pojedu kučećom metodom dok im kamera ulazi u krajnike i pažljivo beleži kako bale, mljackaju, srču... I “luksuzni” predmeti se stiču na sličan način. A šta je luksuz? Dezodorans?

“To je pakao sa scenskim osvetljenjem”, rekla je Lori, jedna od učesnica.

Naši organizatori za to imaju opravdanje, sve je dobrovoljno. I nagrada: još neće da kažu kolika, ali se govori o sumi tri do četiri puta većoj nego što se dobija u Milioneru.

A šta je sa publikom, trećom komponentom koju pominje dr Jelena Vlajković: “Izgleda da vreme srceparajućih španskih serija polako nestaje. Kao da su se gledaoci zasitili imitacije života i imaju potrebu za ogoljenim i surovim životom. A to im emisije tipa Big Brother upravo i nude: odricanje od privatnosti, bespoštednu borbu sa drugima, stav da cilj opravdava sredstvo. Nadam se da ovo, ipak, nisu vesnici vodećih ideja XXI veka”