Ahil u Hagu

Potonuo sam u potpuno varvarstvo. Ne mogu više ni jedan dan bez mesa, bez živog mesa. A počeo sam da pijem i tursko belo vino od trinaest stepeni. Kako otkud mi tursko belo? Pa, donela gospođa Jelena Radojković iz Bodruma. Meso je, međutim, da ne bude zabune, kupljeno na Bajlonijevoj pijaci. Kupljen je i novi miks-aparat “multipraktik”, bato! U njemu meljemo živo meso, meso za tatar biftek. Ali, tu i nastaje frka. Ni gospođa Radojković ni Olja ne znaju da uključe mikser. Od mene se i ne očekuje. Zna jedino Veca, kći Jelenina, a dete leglo malo da spava, umorilo se od učenja. Trese me nervoza, mesna groznica, a trese i Pukija, crnog mačora, mog nesuđenog zeta. Pijem domaću šljivu, grickam pirotski kačkavalj, goveđu pršutu. Nervozan i Puki, vrti repom... A biftek se pružio po kuhinjskom stolu kao riba, kao somče od kilo i po. Predlažem da ne čekamo da se Veca probudi već da nožem sitno seckamo meso. Ali, jok! Jelena i Olja se zainatile hoće baš da ga melju na “multipraktik”. I, tu, Puki i ja počnemo da razmišljamo da pojedemo Jelenu i Olju... Ali, o nebesa, srećom, u taj čas Veca izlazi iz svoje sobe! Iiii? Šta “iiiii”!? Dete nam uključi mikser! Te frrrr, frrrr! Za dva minuta masa za tatar biftek spremna za dalju obradu. Dodajemo “vočester”, senf, biber, sitno seckani crni luk, pa žumance, konjak, sveže mleveni piment... I onda, glej mu nane čudo! Kažem vam, uvek kada odem kod gospođe Radojković na večeru, to se završi bahanalijama za trpezom ali i mudrim ponoćnim razgovorima. Kao u “Gozbi” Platonovoj.

Bajdvej, sećate se, valjda, da sam vam, negde s ranog proleća, u martu, mislim, pisao o

fusnoti iz Platonove “Gozbe” iz koje doznajemo da se Ahilov grob nalazi na jednom ostrvcetu u delti Dunava. Ah, tri noći nisam od uzbuđenja spavao kad sam to pročitao! Ta mala fusnota vratila mi je posrnulu veru da je Troja bila na Dunavu. Te fusnote iz “Gozbe” setio sam se prošle nedelje kada sam doznao da će i Ahil završiti u Hagu!? Ali ne zbog etničkog čišćenja u Trojanskom ratu...

Elem, prošle nedelje češki njuzmagazin objavljuje vest da je između Rumunije i Ukrajine “izbio jezički spor oko toga kako treba nazvati komad zemlje Zmijnij pred deltom Dunava u Crno more”. E, taj jezički spor rešavaće se pred Međunarodnim sudom u Hagu. Sporno je, naime, da li je to ostrvce Zmijnij, što će reći ZMIJARNIK, ostrvo ili samo stena!? Ako Međunarodni sud u Hagu utvrdi da je taj komad zemlje od 20 hektara, ipak, ostrvo, ono će pripasti Ukrajincima, a ako se u Hagu utvrdi da je samo stena, onda ta stena ne pripada ukrajinskom “kontinentalnom pojasu” i Rumunija može da polaže pravo na tu stenu. A što se oko toga toliko gombaju? Navodno su, nedavno, baš tu pronađena velika ležišta nafte i gasa...

A da se ne lomataju oko Ahilovog groba, moj Srbine? Jer, Zmijnij je i “turistički zanimljiv zato što su tu otkriveni temelji Ahilovog hrama”!!! To ne tvrdi samo Platon, odskora to tvrde i ukrajinski naučnici. Dobro, Grci tvrde da tu nije Ahilov već Apolonov hram čime, jadni, samo priznaju da su čitav njin Olimp, po padu Troje, preselili sa Dunava u Heladu.

Mažem tatar biftek na tost sa puterom, i ta čarobna masa topi mi se u ustima, a Puki me prodorno gleda, hipnotiše me i onda čujem njegov glas: “Slušaj me, ja sam Puki Koperfild! Iz mene govori tvoja Crna iz Vrčina! Dolazi vreme kada će važnije biti ko drži Ahilov grob negoli nalazišta nafte. Samo dok Voja i Boki to shvate naš Ahil postaće Rumun ili Ukrajinac. I yaba ti je onda što je još prognani rimski pesnik Ovidije, naš Vidoje, tu, u delti Dunava, spevao stihove o Trojanskom ratu i to na podunavskom, varvarskom jeziku.”

Onda me Puki Koperfild ostavi tako hipnotisanog i izađe na terasu da se prući u fotelju. Ali, i dalje me kontroliše, usmerava mi misli.

Kažem vam: rade ljudi na Ahilu, svojataju ga, vaskrsavaju. Od 1961. godine ostrvce Zmijnij pripadalo je Sovjetskom Savezu, a Ruska akademija nauka je, pod Sovjetima, tvrdila da Trojanskog rata uopšte nije bilo. A danas ima ruskih naučnika koji tvrde da Ahil nije ni poginuo u Trojanskom ratu te da je na Zmijniju, u stvari, njegov dom u kome je najslavniji junak Trojanskog rata doživeo duboku i mirnu starost. Grčki izvori ovo ostrvo, zamislite, imenuju na “grčkom”. Zovu ga BELO!!! A da ne bude zabune, ostrvo Belo je Homerovo ostrvo Leuka sa kojeg je Trojanski rat i otpočeo. Jer, zna se da bez Ahila Agamemnon i Menelaj nisu smeli da napadnu Troju. Mislim, ovu Troju na ušću Save u Dunav. I ko bi ih sproveo, brale, kroz Scile i Haribde Đerdapske klisure da sa Ahilom nije bio i Odisej? Znači, i Odisejeva Itaka je tu negde uz Dunav. Kako bi ta grdna zavojevačka flota, bez veštog vodiča, prošla kroz gvozdenu kapiju Đerdapa. I da li, posle svega, postoji još neka budala koja može ozbiljno da tvrdi da je Troja bila u Šlimanovom Hisarliku maloazijskom!?

Kažem vam, zaista vam kažem, Srbi moji; svejedno je da li je na ostrvcetu Zmijnij Ahilov grob ili dom. Ako je grob, znači da je i Troja tu negde bila jer Ahil, po Homeru, je l' da, gine pod zidinama Troje. A ako je, pak, na Zmijniju dom Ahilov onda znači da je i AHEJA bila tu, uz Dunav i Crno more, a ne u Heladi gde ju je Homer sa kompanijom “odvukao”.

Nego, nije tu kraj, Srbi moji. Jer, šta se još setim? Setim se da je, po jednoj staroj mapi, naš Aleksandar Veliki uoči svojih velikih osvajanja, došao na poklonjenje svom KRVNOM pretku Ahilu, i da je usput svratio u TROJU i JERUSALIM gde ga je dočekao narod koji je govorio njegovim, to jest, našim jezikom!!! Putanja kojom je Aleksandar išao na ova poklonjenja nedvosmisleno pokazuje da je došao na DELTU DUNAVA i da li vam je jasno da je Dunav i Aleksandrova DEDOVINA! Jer, setite se da mu je i mati Trivalka te da su mu podunavski i pomoravski Trivali prvo bili ljuti protivnici, a potom najvernija vojska.

U taj čas, eto ti Pukija Koperfilda, vraća se sa terase. Fiksira me još sa vrata i kaže: “Hoćeš li da ti sada, ovde, stvorim našeg Aleksandra Velikog?!” Hipnotisan kažem da hoću. I, cap! Stvori se u trpezariji Aleksandar i sedne između Olje i Jelene! Onda Puki kaže: “A hoćeš li da ti ovde dovedem i Aristotela!?” Klimnem glavom. I, hop! Stvori se i Aristotel u trpezariji i sedne između Vece i mene. Onda zatražim da mi Puki Koperfild stvori i Ahila. I, hokus pokus preparandus! Stvori Puki i Ahila. I tu ustanem od stola i izljubim se sa Ahilom iako sam u Trojanskom ratu bio Hektor. Ali, red je da se posle toliko godina izmirimo. Jer, braća smo, Srbi. Trojanski rat bio je naš prvi bratoubilački, građanski rat!

A onda, kao svaki megaloman, zatražim od Pukija da mi stvori još i Platona i Sokrata. Na to Puki promrsi strogo kroz brkove: “Wih ne mogu da ti stvorim jer oni, jednostavno, nisu POSTOJALI. Kao što i Isus nije postojao! Priča o Isusu je, zapamti, prepakovana priča o Aleksandru Velikom!”

I, opet Puki odšeta na terasu, ali sa nama, do duboko u noć, ostanu i Aleksandar i Aristotel, brale moj! I prođe vikend, prođoše dani, a ja još ne mogu da se opasuljim.

Sreda. Ada Ciganlija. Preplivavam sa Oljom jezero sa obrenovačke strane. Kad, nasred jezera BELI LABUD! Da nije to duša Ahilova? Jer, kasnije, sa obale, iz ligenštula, nema belog labuda u jezeru. Pitam Olju: Jesi li ti videla labuda? “Da.” Iz kafića “Sanset” puštaju šezdesetosmašku muziku, onu iz “Kose”. Znate ono “Daj nam sunca, daj nam sunca”. Zaspim uz kriglu “vajferta” i usnim Ahila u Hagu. Qubi se u ćeliji sa Cobetom i Šekijem i kaže: “Gde ste braćo Srbi! Sada će tek Najs da nam duva.”

Ah, snovi! Pusti trojanski snovi.