Ćutanje o dugobradim fanaticima

Nakon nedavne vesti i video-snimka američke agencije CNS o postojanju kampova za obuku terorista u BiH koji su, kaže agencija, deo svetske terorističke mreže Al kaide, burno je reagovao britanski general komandant EUFOR-a Dejvid Liki energično odbijajući te navode, prosto se izvikavši na konferenciji za novinare.

Ništa novo za bosanskohercegovačku javnost. I do sada je međunarodna vojna i civilna uprava u ovoj zemlji tako reagovala na svaki pokušaj da se ta tema demistifikuje. Ako su to kojim slučajem pokušavali domaći mediji, političari ili policajci usledilo bi obično prijateljsko ubeđivanje ili otvorene pretnje. Ovoga puta stvar se, međutim, nije završila.

Sarajevski nedeljnik “Slobodna Bosna” je javno ismejao generala: “Komandat EUFOR-a Dejvid Liki se pravi lud: naravno da se u BiH nalaze kampovi za obuku islamskih terorista!”. To je bio naslov, a u tekstu su iznesene tvrdnje da se u tim kampovima okupljaju pripadnici “Aktivne islamske omladine” i vehabijskog pokreta i to kako iz BiH tako i iz zemalja Evropske unije. A onda su sledili još precizniji detalji o dva kampa – jedan u mestu Grmuša, između Bihaća i Bosanske Krupe, na imanju Fuada Vukovića, a drugi je, prema navodu lista, u selu Šabići na Bjelašnici. Još je navedeno da su meštani, ali i putnici koji su prolazili tim krajevima, vrlo zabrinuti zbog onog što su videli.

General i njegovi portparoli, koji i u mnogo bezazlenijim situacijama obično nadobudno presecaju svaki pokušaj da im se iznese drugačije mišljenje, ovoga puta su ostali – nemi.

Možda je razlog ćutanja i to što je baš u to vreme britanski nedeljnik “Spektejtor” u svojoj analizi izneo tvrdnju da je savremena Al kaida stvorena u BiH, da je zahvaljujući bosanskohercegovačkom ratu od “provincijske gerile” prerasla u globalnu terorističku mrežu.

Verovatno nije bilo namere, ali nesrećni general se našao pod unakrsnom vatrom, i to sa nebranjene strane.

Istraživači Hadson instituta iz SAD obelodanili su, opet tih dana, da su ćelije Al kaide postavljene u BiH od strane prvih ljudi Osame bin Ladena i da je ta zemlja i sada jedna od strategijskih baza za operacije Al kaide.

Na tim pozicijama je i tek izašla knjiga savetnika za terorizam američkog Ministarstva pravosuđa Kolmana, čiji je naslov “Al kaidin rat u Evropi – Avganistansko-bosanska mreža”. U toj višeslojnoj analizi daju se ocene kako o bosanskohercegovačkoj ratnoj zavrzlami tako i politici zapadnog sveta, stvarnim namerama Al kaide, strateškim

greškama Klintonove administracije...

Kolman poslednjih dana daje brojne intervjue ovdašnjim medijima. Za njega nema nedoumica: kampovi postoje, postoji yihad-obuka, Al kaida je usidrena i duboko ukorenjena u Evropi. On smatra da je stanovništvo u BiH pokazalo otpor radikalnoj islamskoj indoktrinaciji, ali istovremeno upozorava da i sada postoji “mala ali glasna manjina rođenih Bosanaca koji su se zakleli da će nastaviti da prenose ekstremističku poruku bez obzira na cenu”.

Izgleda da je to što Kolman zove “mala ali glasna grupa rođenih Bosanaca” isto ono što “Slobodna Bosna” vidi u organizaciji “Aktivna islamska omladina” i vehabijskom pokretu.

Ozbiljnije bavljenje vehabijama i pomenutom omladinskom organizacijom obično je izostajalo, nekako je u prvi plan uvek izbijala priča o muyahedinskim borcima iz azijskih i afričkih zemalja o kojima se sada gotovo sve zna.

Ova, dakle, manje-više ispričana priča prekriva i prikriva svaki iole ozbiljniji pokušaj da se istraži ima li među autohtonim građanima BiH, preciznije Bošnjacima, ljudi uključenih u globalnu svetsku terorističku mrežu, kao i kakva je tu uloga vehabijskog pokreta i organizacije “Aktivna islamska omladina”.

Prva upozorenja o tome dala je još u vreme rata vojnoobaveštajna služba Republike Srpske navodeći da se u muyahedinskim kampovima obučava više hiljada domaćih mladića, ali ni oni nisu do kraja razumeli o čemu se tu zapravo radi. Nekako im je bio smešan veliki broj časova verskog obrazovanja, podsećalo ih je to na njihovu političku nastavu dok su bili u JNA. Elem, ta informacija ocenjena je kao “srpska propaganda”.

Tek u poratnoj BiH saznaje se za vehabijski pokret, za momke dugih brada koji svojim očevima prigovaraju da ne ispovedaju pravi islam, da skrnave veru. Na meti su i neki imami. Ta priča traje do danas i ušla je u fazu kada se prebrojava koliko yamija kontrolišu vehabije, a koliko pripadnici tradicionalnog ispovedanja vere bosanskih muslimana.

Vehabije i njihov način ispovedanja vere, organizacija svekolikog života porodice i širih zajedica prisutni su u celoj BiH sa bošnjačkom većinom, nešto ozbiljnije u ruralnijim krajevima. Ali, generalno, ne preovladava. U sekularnijem delu bošnjačkog društva smatra se, međutim, da pokret ipak raste, da nosi ekstremističke verske poruke apsolutno neprimerene kulturnom i civilizacijskom krugu kojem pripada bosanski musliman. Takođe se tvrdi da je udarna pesnica vehabija već spominjana “Aktivna islamska omladina”.

Ovu organizaciju, koja ima svoje ogranke u svim mestima Federacije BiH sa bošnjačkom većinom, osnovali su ratni pripadnici najvećeg muyahedinskog odreda “El muyahedin” koji je delovao u srednjoj Bosni. Članovi su isključivo domaći mladići. Prvi predsednik je bio čovek živopisne biografije – Adnan Pezo iz Prijedora. Pre rata završio je Vazduhoplovnu gimnaziju JNA u Mostaru, rat ga je zatekao kao pitomca Akademije JNA u Zadru, a onda se priključio Izetbegovićevoj vojsci, poslednje dve ratne godine u odredu “El muyahedin”.

Neupućeni i površni o ovom odredu uglavnom pišu kao jedinici muyahedina iz azijskih i afričkih zemalja, a, u stvari, u njenom sastavu je bilo, prema rečima samog Peze, tri puta više domaćih momaka nego uvezenih ratnika.

Pezo i prva rukovodeća garnitura prerasli su već odavno omladinski uzrast, ali mnogi su zadržali potkraćene hlače i duge brade što je, valjda, znak raspoznavanja za vehabije. Sama organizacija je dobila nove čelnike, vrlo je aktivna – drži predavanja i kurseve po gradovima, ali i zabitima, ima sportske i druge kampove, kao i svoje ogranke u Evropi...

NIN je ovih dana imao priliku da čuje mišljenje nekih dobrih poznavalaca prilika unutar bošnjačkog nacionalnog korpusa. S priličnom dozom zabrinutosti rečeno je: razumemo da su za svet vehabije i “Aktivna islamska omladina” jedino ili pre svega bezbednosni problem, ali za nas je to mnogo više od toga. Reč je o narastajućem pokretu mladih ljudi koji se agresivno zalaže za drugačije ispovedanje vere, drugi i drugačiji tip društva neprimeren i vremenu i prostoru i integracijama koje smo proklamovali kao cilj. I još, nema javnog ni organizovanog suprotstavljanja niti verskih niti političkih autoriteta. Različite su spekulacije o njihovom ćutanju.

Tako je u Sarajevu. U Banjoj Luci i Mostaru, gde stoluju srpske i hrvatske vođe, ova priča kao da ne postoji. Veruje se, delom iz straha da se ne zamere međunarodnoj upravi koja tu priču ne želi, pogotovo ne od Srba i Hrvata. A deo razloga možda treba tražiti i u činjenici da se malo ko ozbiljno bavi ovim fenomenom.