Sindrom Mesić

Nije to tako strašno što će Srbija (i Crna Gora) biti među sedamnaest zemalja na Generalnoj skupštini UN čiji će šef delegacije biti ministar inostranih poslova, dok će sve ostale predvoditi šef države ili vlade. Najgore je što u ovoj državi, ako je ovo još država, ne može tačno da se utvrdi kako je do toga došlo. Logično bi bilo da je delegaciju predvodio Svetozar Marović, ali je on, iz nerazjašnjenih razloga, od toga odustao. Učinio je to jer je “sprečen”, tako je bar saopštio Vojislav Koštunica da mu je rekao sam Marović, u razgovoru u kojem je premijer Srbije iskazao nezadovoljstvo što SCG neće imati odgovarajućeg predstavnika u NJujorku.

Kabinet predsednika Srbije Borisa Tadića pridružio se posvemašnjim kritikama na račun Marovićevog postupka, pošto su “u Ujedinjenim nacijama i međunarodnim odnosima Srbija i Crna Gora jedno, ali je delimično na tapetu i sam Tadić pošto je i on bio u kombinaciji da bude u delegaciji. Tadić je odustao, iskazujući žaljenje “za propuštenom prilikom”.

Čitav slučaj upadljivo liči na slučaj obeležavanja oslobođenja logora Aušvic, manifestacije koja je imala upadljivo antifašističko obeležje i bila neka vrsta najave manifestacijama koje će uslediti povodom pedesetogodišnjice pobede nad nacizmom. Nezadovoljan što se niko iz Srbije i Crne Gore nije organizovao da ode na taj skup (Marović je bio nešto prehlađen), Boris Tadić je izjavio tada da bi, da je znao, našao vremena da ode on. Svečanost u Aušvicu, međutim, nije bila događaj koji ima tako strog međunarodni protokol i Tadić ne bi, kao šef države, morao da bude član delegacije čiji je predvodnik običan ministar, i to Vuk Drašković. Što se pokazalo kao prepreka.

Boris Tadić, javljeno je, ipak će posetiti SAD, a na spisku susreta su Havijer Solana, Nikolas Berns, Jap de Hop Shefer, a postoji mogućnost i za još neke razgovore na vrlo visokom nivou za koje se nadaju da bi mogli da “saniraju štetu” izazvanu Marovićevim izostankom.

Odsustvo Svetozara Marovića, za kojeg ekskluzivno doznajemo da je za vikend viđen u Milanu, ima značaj utoliko što je time dodatno ojačana uloga Miodraga Vlahovića, ministra inostranih poslova Crne Gore, koji je najavio da će u svojim “bilateralnim kontaktima” imati neke sasvim druge prioritete od formalnog šefa delegacije, Draškovića. Vlahovićev prioritet, tako je najavio, biće Crna Gora, a Draškovićev Kosovo.

Kada Vlahović kaže da će njegova glavna tema u NJujorku biti “Crna Gora” onda se zna šta to znači, to jest, ako SCG i nije jedina zemlja koja u NJujorku neće imati ni šefa države ni premijera, kao što je to netačno javljeno u mnogim medijima, biće svakako jedina čiji će članovi delegacije agitovati protiv teritorijalnog integriteta zemlje koju predstavljaju. To je “sindrom Mesić”, pošto slučaj podseća na primer današnjeg predsednika Hrvatske koji je ostao u sećanju po tome što je, nakon što je međunarodna zajednica iznudila njegovo postavljenje za predsednika SFRJ, nedugo zatim ponosno raportirao svom predsedniku Tuđmanu – izvršio sam zadatak, Jugoslavija više ne postoji.

U čitav slučaj se sa nešto nižeg nivoa uključio i Gordon N. Baroš, pomoćnik direktora Instituta Hariman Univerziteta Kolumbija. Valjda da bi se osvetio Tadiću zbog otkazivanja planiranog učešća na okruglom stolu, uputio je raspis po Internetu u kome navodi kako ga je ovaj slučaj uverio da Crna Gora i Kosovo treba da budu nezavisni. Uz izvesna skraćenja, objavljujemo pismo koje je Bardoš uputio svojim “prijateljima i kolegama”, koje ipak sadrži zanimljivu dijagnozu prilika i ćudi u Srbiji (Crnu Goru autor upadljivo ne pominje), kao i njegovo pismo koje je uputio Borisu Tadiću, koje svakako nije napisano tonom kojim se pomoćnici direktora obraćaju predsednicima država, čak ni kada im ovi otkažu posetu u poslednji čas.

Priča o delegaciji SCG na Skupštini Un je priča o disfunkciji države koja i nije država nego je državna zajednica. To je pokazna vežba da SCG ne može da funkcioniše ni na simboličkom nivou, a da ne govorimo o realnim potrebama koje treba servisirati, kao što je Kosovo itd. Kome to treba – odgovor na ovo pitanje znamo. Ono što i dalje ne znamo, to je zašto SCG nije imala odgovarajućeg predstavnika na Skupštini UN.

U Beogradu, ljudi sa različitih strana i političkih adresa saglasni su da je reč o Marovićevoj “poruci Srbiji”. Jedino što nije sigurno je njeno značenje. U ponudi za njeno tumačenje su različite teorije, počev od toga što predsednik SCG nije hteo da ide s Tadićem a bez Filipa Vujanovića, pa dotle da cela stvar ima neke veze sa Miletom Dragićem.

GORDON BARDOŠ, POMOĆNIK DIREKTORA HARIMANOVOG INSTITUTA PRI KOLUMBIJA UNIVERZITETU

Štetna sujeta

Kako se od takvog rukovodstva može očekivati da ponudi konstruktivno rešenje za mnogobrojne probleme sa kojima se Srbija suočava ili će se suočavati u bliskoj budućnosti?

NJujork, 13. septembra 2005.

Dragi prijatelji i kolege,

Želeo bih da podelim sa vama jednu svoju skorašnju političku spoznaju. Konačno sam, uprkos svojim mnogobrojnim vrlo snažnim nekadašnjim uverenjima, došao do zaključka da Kosovo i Crna Gora ipak treba da postanu nezavisni. Ali, dopustite mi da krenem od početka cele ove priče.

Negde proletos, u maju, Institut Hariman pri Kolumbija univerzitetu došao je na ideju da organizuje diskusiju za okruglim stolom o nenasilnim postkomunističkim revolucijama u okviru programa Forum svetskih lidera, koji se na Kolumbiji organizuje svakog septembra. Kada sam u maju bio u Beogradu pokrenuo sam pitanje učešća predsednika Tadića u tom programu (bili su pozvani još i predsednik Gruzije Mihail Saakašvili i predsednik Ukrajine Viktor Juščenko).

Sasvim je očigledno da je ovaj program pružao savršenu priliku da se Srbija i nova generacija srpskih lidera predstave na najvišem mogućem nivou i u najboljoj mogućoj svetlosti u medijskoj prestonici Sjedinjenih Država. Umesto da se zemlja neprestano povezuje sa likovima ratnih zločinaca i etničkim čišćenjem, ovo je bila prilika da novi lider Srbije pokaže kako postoji jedna drugačija Srbija, ona u kojoj su srčani mladi ljudi i nova generacija političkih vođa nenasilnim putem svrgli jednu diktaturu. Predsednik

Tadić je u julu i zvanično pristao da učestvuje u našem programu.

Ukratko rečeno, predsednik Tadić je odustao od učešća u svim ovim događajima zbog neslaganja sa ministrom inostranih poslova Srbije i Crne Gore, Vukom Draškovićem, oko toga ko treba da bude na čelu delegacije Srbije i Crne Gore na zasedanju Generalne skupštine Ujedinjenih nacija. Ne želim ovde da se upuštam u igru optuživanja niti da raspravljam ko je u pravu, a ko, opet, nije u pravu kada je reč o protokolarnim pitanjima. Ono na šta želim da ukažem jeste jadno stanje političkog rukovodstva u današnjem Beogradu. Za predsednika Tadića nije bilo važno da ispuni javne obaveze koje je preuzeo; nije mu bilo važno da predstavlja svoju zemlju na jednom izuzetno značajnom javnom forumu u NJujorku; nije mu bilo važno ni da pruži podršku naporima koji bi mogli biti od trajne koristi za srpski narod i koji treba da posluže kao krajnji most između Srbije i Sjedinjenih Država za nekoliko narednih generacija. Bila mu je važna samo njegova politička sujeta i to da predvodi delegaciju koja na cela dva dana dolazi u NJujork.

Kakve to veze ima sa Kosovom i Crnom Gorom? Jednostavno rečeno, jasno je da sadašnje rukovodstvo u Beogradu nije u stanju čak ni među sobom da odluči, na pozitivan i konstruktivan način, o tako relativno trivijalnom pitanju kao što je pitanje šefa delegacije u Ujedinjenim nacijama za svega dva dana, odnosno da problem reši na način koji će svakome omogućiti da ispuni obaveze koje je preuzeo i da ne ponizi svoju zemlju pred međunarodnom zajednicom. Kako se onda od takvog rukovodstva može očekivati da ponudi konstruktivno rešenje za mnogobrojne probleme sa kojima se Srbija suočava ili će se suočavati u bliskoj budućnosti? Kako se može očekivati da ono ponudi pozitivne, konstruktivne ideje Albancima i Crnogorcima u pogledu budućnosti jugoistočne Evrope? Ovo nije trenutak za sujetne političke amatere na Balkanu; ovo je trenutak za ozbiljne državnike, za vođe koji mogu da ostave po strani sitne političke zadevice i shvate šta je ono što je stvarno dobro za njihovu zemlju. (Uzgred, kao primer političkog amaterizma predsednika Tadića i njegovog kabineta, navešću da predsednik Univerziteta Kolumbija, koji je pozvao predsednika Tadića da učestvuje u našem programu, još nije dobio čak ni faks kojim bi bio informisan o Tadićevom odustajanju).

PISMO PREDSEDNIKU TADIĆU

Trivijalan spor

NJujork, 12. septembra 2005.

Poštovani predsedniče Tadiću,

Sa ogromnim žaljenjem dobili smo, svega tri dana pred početak, obaveštenje o Vašem otkazivanju obećanog učešća na predsedničkom skupu u okviru Foruma svetskih lidera ovde na Kolumbiji, kao i na dobrotvornom prijemu u korist NJegoševe zadužbine za srpski jezik i kulturu na Kolumbija univerzitetu.

Skupovi na kojima ste obećali da ćete učestvovati pružili bi izvanrednu priliku za izražavanje tog poštovanja i zahvalnosti i, što je još važnije, za predočavanje jedne pozitivne slike vaše zemlje i vašeg naroda američkoj javnosti. To što je ta prilika propuštena zbog trivijalnog sporenja oko protokola i što je time naneta ozbiljna šteta ugledu vaše zemlje pred uticajnim segmentima njujorškog javnog mnjenja jasno pokazuje odsustvo valjanog prosuđivanja i državničkog nerva. (Uzgred, želeo bih da dodam da je vaš kolega, Svetozar Marović, bio pozvan na jedan sličan događaj na Univerzitetu Kolumbija pre dve godine i da je, ovako kao i Vi, otkazao učešće čak manje od 24 sata pre početka skupa).

Umesto da podržite napore NJegoševe zadužbine, Vi ste im naneli znatnu štetu i unazadili ih. Time je uništeno mnogo dobre volje koju je Zadužbina uspela da izgradi u kampusu tokom minulih godina, te je sada ugroženo i samo postojanje i budućnost ovog programa na Kolumbiji. To što Zadužbina sada mora da refundira nekoliko hiljada dolara koje je već prikupila od pristalica, pre početka dobrotvornog prijema, spada među ponajmanje važne probleme koji su iskrsli zbog toga što ste odbili da ispunite svoje javno date obaveze.

Dozvolite mi da na kraju iznesem sledeću opasku: zaista je tužan pokazatelj odsustva ozbiljnog državničkog nerva u Beogradu kada predsednik Republike ne može čak da se dogovori konstruktivno sa svojim kolegama oko toga ko treba da predvodi delegaciju na nekom putu u inostranstvo, kako bi svi mogli da ispune svoje obaveze i da ne ponize zemlju. Sa takvim “vođstvom” koje razara dobru volju i međunarodne odnose toliko brižljivo građene na mestima kao što je Kolumbija univerzitet suviše je, nažalost, jasno zašto se Srbija nalazi u ovakvoj situaciji. To isto tako pokazuje da nema ni najmanje nade u to da će ovo rukovodstvo biti kadro da se uspešno uhvati u koštac sa izazovima sa kojima će se Srbija suočiti u najbližoj budućnosti.

S poštovanjem, Gordon Bardoš