Noćni radovi UBPOK-a

Koja je razlika između UBPOK-a ministra Dragana Jočića i policije ministra Zorana Sokolovića? Ovi drugi su k'o od šale upali u Saveznu policiju, a prvi nisu uspeli da uđu ni u Ministarstvo odbrane državne zajednice iako su to onoliko želeli.

Možda nisu uspeli samo zato što, nezvanično, ministra policije Srbije Dragan Jočić nije dao nalog za iznenadnu posetu ovoj saveznoj instituciji i pokušaj zaplene dokumenata. Doduše, u Vladi Srbije, kažu krajnje suzdržano da je bilo „nesporazuma oko nadležnosti” ne pominjući da li je Jočić bio ili nije bio obavešten. Zato se „nesporazum oko nadležnosti” može shvatiti kao eufemizam za zaustavljanje ljudi iz UBPOK-a na vratima Ministarstva, uz ono „Stani, bre”, mrke poglede, pretnje i okretanje svih važnih telefona koji onda kažu da je jutro pametnije...

A da je UBPOK uspeo, ne bi bilo nikakve razlike između tog upada i onog policije Slobodana Miloševića u Saveznu policiju kada su Jovica Stanišić i Milošević postali vlasnici dokumentacije od posebnog značaja za političke obračune.

A da je UBPOK uspeo? Pa Milo Đukanović, najbolji učenik Slobodana Miloševića koga je Zapad svojevremeno obožavao kao ključnu tačku rušenja rečenog Miloševića, mogao je da taj upad proslavi vatrometom nad celom Crnom Gorom, jer bi mu to bila najbolja propaganda pred referendum o nezavisnosti. Eto kako se Srbija, eto kako se vlada Vojislava Koštunice odnose prema institucijama državne zajednice. Đukanović bi optuživao Vladu Srbije i opoziciju Srbije, koja je manje-više onoliko podržala vladu u aferi snabdevanja vojske opremom, da svi oni stoje iza ponižavanja institucija državne zajednice i ne bi ga uopšte zanimalo da li su ministar Jočić ili šef tajne policije Rade Bulatović upoznati sa tom akcijom.

Dvojica-trojica racionalnih ljudi su sprečili da afera snabdevanja vojske zaštitnom opremom dobije ovaj epilog, a jedan od izvanrednih poznavalaca prilika kaže da je samo jedno izvesno: sasvim je neizvestan rasplet te afere koju je obnarodovao skandalmajstor Mlađan Dinkić.

Privremeni mir u aferi može da zavara, jer je njen promoter ministar finansija Srbije nekoliko dana bio u Beču iz koga se vratio u sredu(14. septembar). Naznaka NIN-u da specijalni tužilac neće podići prijavu za organizovani kriminal povodom nabavke pancira i ostalog, samo detalj koji na kraju i ne mora da bude od velikog značaja.

Dinkić je važan za rasplet afere jer je on njen motor i pogonsko gorivo. Desetak dana pre „sudnjeg” 25. avgusta Vojislav Koštunica i Prvoslav Davinić su dogovorili ostavku ovog drugog, samo dok on završi neke poslove i dok njemu premijer pomogne u nekim između ostalog i privatnim stvarima. Tog „sudnjeg” dana stupio je na snagu ugovor sa „Proizvodnjom Mile Dragić”, Koštunica se iznenadio i naljutio, ali je u tišini pozvao Davinića na razgovor, a Dinkić je obnarodovao aferu, što je moralo Koštunicu da po drugi put tog dana naljuti. Zašto je ugovor postao važeći baš toga dana užasno je važno pitanje i bez valjanog odgovora na njega ova afera neće biti završena, ostaće da truje ovo društvo: i politički i pravno i ekonomski i moralno!

Dakle, Dinkić je važan za rasplet afere snabdevanja vojske šlemovima, pancirima, zaštitnim odelima, zato što je on tu aferu i lansirao baš onoga dana kada su se Vojislav Koštunica i Prvoslav Davinić drugi put dogovorili o ostavci ministra vojnog. Taj razgovor pokazuje najmanje tri stvari. Da je Koštunica bio obavešten i da je hteo da zaustavi buru. Šta će čoveku skandal u javnosti kada koliko sutra mogu da mu kažu da nema razgovora o pridruživanju, nema, bre, razgovora o bilo čemu dok nam ne date Ratka Mladića. I treće, da Dinkić ili nije znao za razgovor Koštunice i Davinića ili nije bio zadovoljan njegovim ishodom pa je nastavio pritisak na Davinića, želeći da stekne jeftine medijske poene.

Prvi vidljivi pritisak Dinkića na svog partijskog kolegu Davinića bio je kada je ovaj hteo da proda Vojno tehnički institut za oko 16 miliona evra, a ministar finansija rekao – jok. (Nedavno je napravljen konkurs pa je najveća ponuda za isti bila šest miliona, pa je konkurs nekako poništen.). Onda je manje primetno Dinkić u novembru skresao vojni buyet za 6,5 milijardi dinara i još kazao da od 1. januara 2005. neće plaćati plate za oko 7500 zaposlenih u Vojsci SCG. Vojska je ugovarala nabavku i onda je odjednom shvatila da ljudima koji su za nju nešto uradili neće moći da plaća. Dakle, morala je da ispovrne neke pare, kako zna i ume, a jedini način da bila je prodaja vojnih nekretnina, viškova oružja i municije. Avaj, kako je znao i umeo Dinkić je sprečavao Davinića da prodaje vojnu imovinu..

Pošto mu je skresao pare, pošto mu je vezao ruke, Dinkić je rekao da Davinić ne ume da se bavi finansijama. Nesposoban je, trebaju mu eksperti, poruka je pisca, koji je i zahtevao je od Davinića da napravi poseban sektor u Ministarstvu odbrane SCG u kome bi zaposlio svog drugara, eksperta Aleksandra Radovića, čoveka koji „zajedno sa Dinkićem nije pronašao Miloševićeve pare” i koji je javno govorio da je nešto radio za francusku obaveštajnu službu, ma kako se ona zvala.

Po izvorima NIN-a, Davinić je poklekao, pa je i dao nalog da se pravi novi sektor u Ministarstvu u kome bi se zaposlila stanovita količina eksperata iz G17 i koji bi se brinuli o vojnim finansijama, vojnoj imovini, vojnim nabavkama....” Definitivno je nevažno da li je Davinić ovoga puta hteo da odbije partijske kolege ili se isprečila procedura (Savet ministara SCG mora da odobri novu organizaciju Ministarstva odbrane) ili je neko iz Vojske rekao „Ama neće nam taj francuski špijun” ili je ministar odbrane na sve zaboravio. Jedino je važno da se u odsustvu Radovića iz Ministarstva, Dinkićev pritisak pojačao.

Nije jasno zašto je to radio ako je već G17+ u Ministarstvo montirao svog čoveka Pavla Jankovića na mesto koje je nadležno i odgovorno za svašta, pa i za finansije, dakle i za opremanje vojske, dakle i za ugovor o zaštitnoj opremi i ostalom. Taj je trebao da dojavi ako nešto nije u redu. Ne bi ga inače G17+ progurao na to mesto kao eksperta u čijoj biografiji piše da ima 30 godina (jednu ili dve više, jer je podatak iz dokumentacije), da je studirao i magistrirao u Engleskoj, da je radio kao koordinator projekta „Izgradnja mira na Kosovu”, pomoćnik „Međunarodne organizacije za migracije” u Osijeku, viši saradnik za projekte u „Savezu radnika samarićana” u Beogradu. Zašto njega nema na spisku ljudi iz Ministarstva odbrane protiv kojih je navodno podneta krivična prijava, ali ne zbog zrenjaninskih šlemova, nego zbog drugih nezakonitosti u raspolaganju vojnim novcem. Pa to je Jankovićev posao koliko i Davinićev.

Po nekim podacima Janković je još u martu ili maju dostavio Vladi Srbije jedan spisak sa potrebama vojske u raznim sredstvima iz čega je moglo da se zna koliko joj treba šlemova, bacača mina...Kasnije, 3. avgusta je i Davinić poslao jedan spisak u kome su u novcu bile iskazane potrebe vojske kako u sredstvima tako i za razvoj. Poenta tog spiska, u kome nema šlemova nego samo dinara, je da sve to treba da bude nabavljeno prodajom vojne imovine, municije, naoružanja i donacijama. Od 3. avgusta do danas Vlada Srbije povodom tog papira nije rekla ni „ya” ni „bu”, što je očigledno Davinić shvatio kao odobrenje i onda 25. avgusta poslao Koštunici papir sa tačnom poruybinom od „Proizvodnje Mile Dragić” na pisarnicu Vlade, što je onda premijeru stiglo na ruke posle završene sednice njegovog kabineta i što je, ponavljamo, izazvalo njegovu ljutnju.

U sredu u 20 časova, to su bili podaci o aferi nabavke pancira i ostalog. Uz dodatak da svetski priznata revizorska firma još nije stigla u firmu „Mile Dragić” kako je najavljivao njen vlasnik Mile Dragić a da je u Zrenjanin stigao samo UBPOK koji se raspitivao odakle one količine naručene opreme.

Tu i jeste zaplet. U aferi koju je Dinkić bacio u lice javnosti i koja se vratila njemu u lice na mnogo načina, suštinski su dve sporne stvari. Prva je, da li je neophodno u besparici u kojoj je vojska da se nabavlja tolika količina zaštitne opreme, i, naravno, ko je to zahtevao i ko je to odobrio. Druga je zašto je Dinkić izabrao aferu kao način rešavanja ovog problema kada ga je mogao rešiti kratkom i lakom istragom, jer ugovor po isporukama stupa na snagu tek 1. januara 2006. godine.

Na prvu spornu stvar zainteresovani Dinkić nije dao odgovor. Na drugu je zainteresovani Dragić odgovorio „Trebalo je Dinkiću da prikrije prodaju Nacionalne štedionice”.

Ali, ima još pitanja. Dokle će Davinić biti ministar u ostavci? Mesec, dva, pet... do crnogorskog referenduma? Da li će stvarno Vojislav Koštunica i Mlađan Dinkić zahtevati da ministar vojni bude i dalje iz Srbije? Da li će Koštunica pomisliti da bi bilo u redu da se malo drži Ustavne povelje pa da ponudi Crnoj Gori da ona, konačno, da ministra vojnog? Ne bi bilo loše ni zbog referenduma u Crnoj Gori, a ne bi bilo loše ni zbog kroćenja Dinkića ako pije vodu priča se on stvarno otrgao premijerovoj kontroli?

Opremanje po prioritetima “Količine koje se pominju odnose se i na potrebe rezervnog sastava a to je apsurdno. Bez obzira što se Srbija ne nalazi u situaciji u kojoj može da se opusti, nema nagoveštaja nekog šireg sukoba u kome će biti angažovane masovne vojske” U aferi vojnih nabavki mnogo toga nije jasno, ali jedno, izgleda, jeste: glavni akteri afere vojnih nabavki su, izgleda, bili dobri Titovi đaci. Vojska kakva je bila JNA pripada prošlosti, kao i ratovi za koje se pripremala po Titovoj doktrini. Kako su se završili, svi znamo. Stoga i pitanje kakva nam vojska danas treba u odnosu na realne pretnje koje se dobrom politikom ne mogu izbeći? Logičan odgovor na ovo pitanje trebalo bi da se nalazi u dokumentu donetom prošle godine pod nazivom Strategija i odbrana državne zajednice Srbija i Crna Gora. Ako se, pak, malo u njega zaviri naići će se na niz opštih načela i stavova koji ne nude konkretne odgovore na pomenuto pitanje. Nema brojki ni za materijalne ni za ljudske resurse. Ni Bela knjiga, od koje se mnogo očekivalo, nije dala odgovore na sva važna pitanja. Ni u njoj nema dovoljno preciznih informacija o tome kakve su namere sa budućnošću oružanih snaga. Kada su u pitanju realne pretnje i potencijalni sukobi, o njima, uglavnom, govore vojni eksperti, pa se u tom svetlu sagledava i obučenost i opremljenost jedinica koje na njih treba da odgovore. Svi se slažu da je najakutniji jug Srbije i tamošnje tri opštine koje se graniče sa Kosovom i Metohijom. Sledi mogućnost da se oružani sukob sa Kosova prelije na našu teritoriju. U sferu procena spada i Sanyak, ali više na nivou nekih političkih dešavanja. “Za tu vrstu bezbednosnih pretnji našoj zemlji su potrebne specijalne vojne jedinice i žandarmerija”, mišljenje je Zorana Dragišića sa Fakulteta civilne odbrane. To znači da bi prioritet u opremanju trebalo da imaju jedinice koje su stacionirane i angažovane za zaštitu kopnene zone bezbednosti. “Tek kada one dobiju potpuno nova sredstva, a to uključuje sve: uniforme, zaštitnu opremu, vozila, borbenu tehniku... Onda može da se ide dalje. Upravo onako kako su to primenjivale i mnoge druge zemlje koje su se našle u sličnoj situaciji”, kaže vojni analitičar Aleksandar Radić. Za Radića problem ugovora o kojem se toliko govori upravo je u tome što se ne vidi da postoji ozbiljno poštovanje kriterijuma prioriteta. “Vojsci SCG nedostaje sve i oprema je potpuno zastarela”, tvrdi Radić, podsećajući da više decenija nije nabavljeno nijedno sredstvo teške artiljerije, nijedan borbeni avion, nijedan helikopter, nijedan tenk, niti oklopno borbeno vozilo. Sistem veza je davno zastareo. Nema dovoljno motornih vozila. Ogromni su finansijski problemi za redovno održavanje vojske. Sve to, kako kaže, nalaže odluku o nabavkama, u početku, za jedan broj najznačajnijih jedinica do nivoa borbene gotovosti i opremljenosti koji bi odgovarao savremenim realnim potrebama. “Količine koje se pominju odnose se i na potrebe rezervnog sastava a to je apsurdno. Bez obzira što se Srbija ne nalazi u situaciji u kojoj može da se opusti, nema nagoveštaja nekog šireg sukoba u kome će biti angažovane masovne vojske”, zaključuje Radić. Što se tiče veličine vojske, do sada nije precizno definisano koje će biti brojčane dimenzije vojske u periodu do 2010. godine. Današnji standard je da se 0,4 odsto od ukupnog stanovništva angažuje u oružanim snagama. To bi u našem slučaju bilo oko 30 000 ljudi, što eksperti smatraju našim maksimalnim potrebama. Uz uslov da tih 30 000 vojnika budu vrhunski obučeni i opremljeni profesionalci, a od njih bar 60 odsto budu borbene snage. Svaka država sama snosi odgovornost u odnosu na procene tih potreba. Kod nas se primenjuje standard na osnovu subregionalnog sporazuma o kontroli naoružanja iz 1994. godine, a to je jedan odsto populacije. S tim da tu nisu samo ljudi angažovani na vojnim zadacima. Za taj broj vojnika treba projektovati tehniku i opremu, pre svega za borbu protiv terorizma, oružanih pobuna, zatim učešće u međunarodnim mirovnim misijama i pomoć državnim organima prilikom rešavanja nekih akcedentnih situacija, poput prirodnih nesreća itd. “Iz najnovijih procena nama je, recimo, potrebna samo jedna eskadrila aviona lovaca da kontroliše naš vazdušni prostor i tu su izlišni neki silni PVO sistemi”, smatra Dragišić. “Ako mi dođemo u situaciju da budemo ponovo bombardovani, ne bi nam bilo potrebno nikakvo oružje. Ta stvar bi se vrlo brzo završila.” Očekivanja su da jedinice budu obučene i opremljene na najvišem nivou. A kod nas je stalno prisutno nastojanje da se u istom nivou održi sve, što je nemoguće. Otud i upozorenja da se postupa po prioritetima. Upravo je ministar Davinić osporen kao nekompetentan, na šta je Ministarstvo uzvratilo pravdanjem da je samo ispoštovalo nalog Generalštaba. E, tu se Generalštab odlučio za presedan, objavljujući jedan poverljivi dokument i pokazujući da je tvrdnja Ministarstva samo opravdanje pred medijima, a ne i realno uporište za sklapanje ugovora. Iz dokumenta Generalštaba vidi se da su te potrebe mnogo razumnije, naročito kada su u pitanju količine drastično niže od onih iz ugovora. Slobodan Ikonić