Neistorijski samit UN

Najavljivan je veliki istorijski događaj: temeljne reforme UN na 60. godišnjicu postojanja svetske organizacije. Skup je i počeo kao istorija. Bilo je prisutno preko 150 šefova država i vlada (bez predsednika Državne zajednice Srbija i Crna Gora, kao što je poznato), što je najbrojniji skup svetskih državnika otkad postoje UN. Ono što je usledilo nije baš bilo za istoriju.

“Još nismo izvršili sveobuhvatne i korenite reforme – priznao je, ne skrivajući svoje nezadovoljstvo Kofi Anan. – Velike razlike u stavovima, od kojih su neke bile oštre i legitimne, sprečile su nas da to postignemo.”

Deklaracija o reformama UN je ipak usvojena, što neki ocenjuju kao “značajan prvi korak”. Međutim, diplomati koji su deklaraciju pripremali primećuju da je usvojen razvodnjen tekst, bleda verzija prvobitnih predloga. Nisu ostvareni neki ključni reformski zahvati, nego su prepušteni kasnijem, neminovno dugom, procesu dogovaranja i pogađanja. A Anan je želeo da jubilej bude povod za ostvarenje ambicioznih ciljeva, od kojih je najvažniji povraćaj autoriteta, ugleda i kredibiliteta UN u skladu sa brzim i dubokim promenama u savremenom svetu. U tom pogledu “nije bilo prijatnih iznenađenja”, kako je primetio pariski “Mond”.

Najpre nije bilo saglasnosti oko dve najaktuelnije i najveće opasnosti po svetski mir i bezbednost: međunarodnog terorizma i širenja nuklearnog i drugog razornog oružja.

Zapravo, relativno lako je postignuta saglasnost da se “terorizam osudi u svim formama i oblicima, bez obzira na to ko, gde i iz kakvih pobuda sprovodi terorističke akte”, ali nije bilo saglasnosti oko suštine stvari: definicije samog terorizma.

Kao i dosad, postoje dvojni standardi. Zastrašivanje i ubijanje nevinih ljudi za nekog je terorizam, a za nekog borba za slobodu i nezavisnost. Dogovor je odložen na neodređeno vreme. U praksi će pak terorizam i dalje najčešće biti ono što velike sile, u prvom redu Amerikanci – radi zaštite svojih nacionalnih interesa ili globalnih strateških pravaca akcije – nazovu terorizmom.

(Nesaglasne oko toga šta je terorizam, UN su prihvatile neku vrstu nadomestka u zajedničkim takozvanim humanitarnim intervencijama: obavezale su se da će se boriti za sprečavanje genocida, etničkih čišćenja i ratnih zločina.)

Druga najčešće pominjana opasnost – širenje nuklearnog i drugog oružja za masovna razaranja – nije u deklaraciji čak ni pomenuta! Dok Amerikanci traže da se druge, posebno “odmetničke”, zemlje ili zemlje iz “osovine zla” (Iran, Severna Koreja), odreknu svojih nuklearnih programa, jer bi oni mogli voditi proizvodnji razornog oružja, zemlje u razvoju imaju svoj ultimativni zahtev. One traže od nuklearnih sila da se same ponovo obavežu da će uništiti svoje nuklearno oružje pre nego što nastave da zaoštravaju uslove drugima. Na to je Yon Bolton, novi američki ambasador u UN, reagovao tako što je tražio da se čitavo poglavlje o širenju nuklearnog oružja izbaci iz deklaracije. Nesaglasnost stavova o nuklearnom razoružanju i sprečavanju širenja nuklearnog oružja Anan je nazvao “sramotom”.

Nije došlo do proširenja Saveta bezbednosti, jer neke od njegovih stalnih članica – SAD, Kina – nisu bile za žurbu i jer glavni pretendenti na stalno članstvo (Japan, Nemačka, Indija i Brazil) nisu uspeli, u zajedničkoj akciji, da obezbede dvotrećinsku podršku u Generalnoj skupštini. Nije osnovan Savet za ljudska prava, umesto Komisije za ljudska prava, jer nije bilo dovoljno podrške američkom predlogu. Nije formirana Komisija UN za izgradnju mira, čiji bi posao bio da pomaže stabilizaciju zemalja koje su izašle iz oružanih sukoba, jer se ne zna ko bi to novo telo kontrolisao.

Generalni sekretar nije dobio tražena veća ovlašćenja radi suprotstavljanja korupciji u UN, a upravljanje glomaznim aparatom svetske organizacije tek treba da bude reformisano “u hodu”. Najzad, zemlje u razvoju, kojih je najviše, nezadovoljne su, jer im bogati nisu obećali veću pomoć, nego da samo ostaju pri već proklamovanim ciljevima borbe protiv siromaštva.

U takvoj situaciji svaka od velikih sila je govorila svoje. Buš je, zbog solidarnosti sveta sa stradalnicima u Wu Orleansu, imao pomirljiv ton i ovog puta nije nikome pretio. Ostao je pri tezi da se terorizam može i mora poraziti na bojnom polju, ali, isto tako, “i u sukobu mišljenja”. Putin je, nažalost pred polupraznom dvoranom, istakao: “Terorizam je glavna pretnja ljudskim pravima i razvoju i Savet bezbednosti UN mora da bude u centru svetske borbe protiv njega.” Hu Đintao je rekao da su “multilateralizam, uzajamno korisna saradnja i duh uključenosti neophodni za ostvarenje zajedničke bezbednosti i napretka i izgradnju harmoničnog sveta”.

Da bi ga dobro razumeli oni koji su najbrojniji, obećao je da će Kina u naredne tri godine izdvojiti deset milijardi dolara za razvoj najsiromašnijih zemalja sveta.