Hleba do neba

1. Autobusku kartu do Pećinaca platio sam 250 dinara a iz Pećinaca me je dovezao, vozeći autoputem sto trideset na sat, taksista za 150 dinara.

Sve je pa i to moguće u zemlji Srbiji, i Davidovoj i carskoj i spahijskoj.

2. A u Pećincima muzej Jeremija. Muzej hleba. Ili kako to voli da kaže Slobodan Jeremić Jeremija: “Muzej zemlje, hleba – do neba...”

Pre četiri godine Jeremija je od Instituta za selo dobio nagradu za životno delo jer se preko trideset godina bavi selom kao kulturnim fenomenom.

– Ja sam sa pet godina počeo da učim slikanje kod Igora Belohauleza, sa osamnaest sam imao prvu izložbu a od devetnaeste živim od slikarastva i za njega. Prve moje slike bile su apstraktne. Sedamdesete godine došao sam da živim na selu želeći da pokažem da nije važno gde živim nego kako živim.

Počeo sam da putujem po selima. Selo je najveći partner vojske. Vodenice, vetrenjače, suvače i peći su strateške stvari. Onog časa kad jedan narod izađe na berzu, on gubi.

Obišao sam preko sedamsto sela. Uvek me je fasciniralo to “hleb naš nasušni daj nam danas”.

3. Srbi su teško primali hrišćanstvo. Sveti Sava je povezao paganska božanstva sa hrišćanskim svetiteljima. Zato psujemo Boga ali retko kad psujemo slavu, retko psujemo kućnog boga. Kad se psuje slava, kućni bog, poteže se nož.

Putovao sam od sela do sela i obilazio starce koji su tamo ostali, oslovljavali su me sa dete, sine, sinko. To je ono zbog čega vredi putovati.

Hleb je duhovna hrana.

Zato se kaže: Dobar k'o hleb.

Zato je velika kletva: Hlebac ti se ogadio.

Shvatio sam da su Srbi sačuvali dosta običaja vezanih za hleb.

Čovekov život se odvija između dva hleba.

1. Kad se umesi hleb za novorođenče

2. Kad umremo, pravi se hleb za dušu.

Bile su tri vrste divlje pšenice koje je čovek skupljao. A onda je došlo do mutacije i promene hromozoma tako da čovek više nije mogao bez pšenice a ni pšenica bez njega.

Hleb je ujedinitelj duše i tela.

“Do hleba se dolazi srpom a ne drpom”, kaže narod.

Faraoni koji su prvi proglasili sve žito svojim vlasništvom, morali su da stvore prvu birokratiju da bi skupili svoj deo prihoda.

Voleo bih da dobijem po šaku žita iz svih krajeva zemaljske kugle, da umesim pogaču.

Ako samo jedno zrno istruli, nastaje novi život.

Ovaj muzej hleba ima deset, dvanaest posetilaca godišnje. Ovde dolaze ljudi da saznaju nešto o duši i nasleđu. Ponosni su samo oni koji ne znaju ko su. Ovakva mesta mogu da oslobode ličnost. Ovaj muzej je moje umetničko delo. Tako ga pravim. Muzeji moraju da oslobađaju ličnost a ne da je prepadaju. U muzeju treba da se osetiš slobodno.

Ako se napravi more hleba, u njega se svako zlo može utopiti.

Od Zemuna do Novog Sada i Instituta za ratarstvo ima sto stručnjaka svetskog glasa koji se bave žitom. Oni su naš kapital pred Evropom.

Bili su muzeji rudarstva a ja sam se stalno pitao zašto Vojvodina nema muzej hleba.

Ovde u muzeju imam četiri hleba (naravno kopije) iz neolita, sa lokaliteta Donja Branevina, koji su u obliku zrna žita. Identičan hleb se pravi i za Božić. Jedan je astralnog oblika, u obliku Sunca. Mi i danas imamo takve pogače. Šta je kifla nego Mesec.

Šta je hleb: brašno, kvasac, voda, vatra...

Primanjem hrišćanstva na hlebove se stavlja hrišćanski znak. A ako hleb posmatramo kao hranu, on može da se jede i sa slatkim, i sa slanim, ljutim, kiselim, može da se jede i sam i da ga se nikad ne najedeš.

Pa i za pivo, bre, kažu da je tečni hleb, kaže Jeremija i poteže pivo.

4. – Napravio sam antologiju srpske poezije o hlebu. Skupljao sam pesme naših poznatih pesnika o hlebu. Tu su Desanka, Matija, Mija Pavlović, Dobrica Erić, Vlada Stojšin.

Osamdeset treće zabranili su mi izložbu u Sremskoj Mitrovici “Hleb i obredni kolač kod Srba”.

U jednom velikom intervjuu u Reporteru predložio sam da napravimo i izložbu srpskih klozeta. Slikali smo klozete po čitavom Beogradu....

5. Pedeset četvrte godine, kad sam prvi put video “samovezačicu” meni je kao detetu bilo strašno interesantno jer je bila šarena. A babe su se krstile. Nisu mogle da veruju. Zamisli da im je neko rekao da će biti semenka ovršena, one bi rekle da je đavo. Ja sam želio da tu mašinu ponovo vidim. I onda mi se posrećilo. Dođe jedna gospođa u muzej i kaže mi da takvu jednu mašinu poseduje imanje njenoga svekra. Tragedije su učinile da se nešto i sačuva. Tu mašinu vuku četiri konja. Kada su mu komunisti oduzeli i četvrtog konja, on je umro. Ja sam posle pedeset jedne godine ponovo vidio tu mašinu nedirnutu. Posle njegove smrti ostala je u šupi. Kad sam otišao u selo Sanad i video mašinu, ispred te šupe su narasla velika stabla krušaka. Sam sam je ceo dan iznosio. Ne znam kako sam uspio da je iznesem a da nijedno stablo naraslo na vratima ne oštetim.

6. Kroz Muzej hleba kustos mi je ljubazna supruga Jeremijina.

- Putujući kroz Srbiju trideset godina, Jeremija je skupio zbirku koja ima više od dve hiljade eksponata – od obrade zemlje do obrednih hlebova. To je naša glavna zbirka. Ovo je naš porodični muzej. Ćerka je istoričar umetnosti, ona radi kao kustos. Mi muzej prezentujemo kao umetničko delo. Kao što slika umetničko delo, Jeremija tako gradi. On je sagradio sve objekte u kojim se nalazi umetnička zbirka. Moto muzeja je: od zemlje, hleba – do neba. Ovaj deo je posvećen zemlji. Tu su postavljena stara oruđa. Stara rala, drljače, brane, valjci. U muzeju ima dosta predmeta koji su popravljeni pošto ih Jeremija popravlja da bi bili u funkciji. Svi ti predmeti rade. Tu je jedna autentična vodenica, da bi naši posetioci videli kako je to nekad izgledalo.

Ovde je suvača, čiji je princip rada kao kod vodenice samo što je za pokretanje kamenja korišćena radna snaga životinja. Tu su žrvnjevi iz različitih perioda.

Prijateljstvo čoveka i pšenice omogućilo je čoveku da započne civilizaciju a pšenici da opstane sve do današnjih dana.

Pre osam hiljada godina čovek je na kamenoj ploči pravio brašno i mesio hleb.

Tu su žrvnjevi koji se i danas koriste u Africi a kod nas su se koristili u devetnaestom veku.

Jeremija je pet godina odlazio da slika sela knjaževačke opštine i u selu Šarbanovcu pronašao je vršalicu koja je stigla u Srbiju kao ratna ošteta posle Prvog svetskog rata. Koristila se do pedesetih godina jer je zgodna za prenošenje sa jedne njive na drugu. Tu je vršačica koja je stigla u ove krajeve iz Engleske. Ona je kosila pšenicu i vezivala snoplje. Tu je boginja plodnosti. To je ženska figura koja – kad se otpozadi pogleda – izgleda kao muški polni ogran. Interesantni su ovi hlebovi od gline. Glinene hlebove je čovek zakopavao kao žrtvu. Tu je rekonstrucija neolitskog ognjišta, i jedna zbirka koštanog oruđa za obradu zemlje.

Tu su naćve. Gotovo kultni predmet. U naćvama se mesio hleb za gotovo čitavu porodicu. Tu je pinakot ili lebarnik. Tu su lopari, grnala, za pečenje hleba. Zatim crepulja i sač, bućkalo za puter, avani za suvu papriku da se mrvi. Ovo je ćurkalo preteča miksera kojim se sprema belmuž, jedno interesantno jelo iz sela Šarbanovca.

Obredni hlebovi najvažniji su deo zbirke. Ranije su žene u svim krajevima pekle te obredne hlebove. Ima ih devedeset šest. Različitih oblika. To su hlebovi koji se mese za velike verske praznike: Božić, Vaskrs, slava. Zatim za rođenje i preseljenje duše. Taj običaj je sačuvan u srpskom narodu i pravo je duhovno blago. Božićni hleb je mešen nekad za sve ukućane i za sve što živi na imanju. Za oca hranitelja porodice. Hleb za orača mešen je u obliku šake. Šaka za orača. Za decu golupčići. A za celu porodicu ovaj veliki na kojem je za svakog ukućanina pravljena po jedna brazda. Kad se hleb ispeče, čija brazda najviše naraste smatralo se da će taj član porodice biti najuspešniji te godine. I da on treba da obavlja sve važne poslove vezane za porodicu. Sad sami zaključujete da je obredni hleb više u svetu duhovnosti nego hrane, i ko ga mesi čini žrtvu precima da podare bolji i srećniji život. Za lozu, vinograd, za svinje, volove, za njivu. Tu je vaskršnji hleb. Mesi se kvasni hleb sa više jaja. Za svakog ukućanina se stavi po jedno jaje. I tu su, naravno, slavski hlebovi. Iz Vojvodine su ovi ovako bogati. Znači, narasli.

Sam hleb simboliše bogatstvo po veličini i izgledu.

Za slavu se mesi kolač koji simboliše Sunce kao domaćeg boga. Prekršten.

Ako gajimo vinograd stavi se grožđe, ako imamo đaka – knjiga. Sve zavisi od porodice.

Tu je hleb za mladence (koji je zamenila torta), zatim su tu mladenčići koji se mese za novovenčane parove u proleće.

Onda žetveni hlebovi. Žetveni hlebovi su bili vrlo bitni u životu našeg naroda. Za tu priliku se poseban hleb pravi. Tu su, naravno, hlebovi za preseljenje duše na drugi svet. Ova zbirka nije konačna jer Jeremija ide u neke nove krajeve i zbirka se još obogaćuje.

Naš muzej kroz priču o hlebu priča priču o Bogočoveku. Znači, smisao je još dublji.