Debakl DKV

Jovan Zivlak logodijareično snatri o tobož “uslovima neprihvatljivog ponašanja prema članovima žirija” Brankove nagrade DKV.

“Predsednik” se ne usuđuje da do kraja objasni zašto je Nenad Šaponja naprasno eliminisan iz žirija Brankove nagrade DKV. Istina je da je u maju ove godine tzv. upravni odbor DKV produžio mandat tročlanom žiriju u kojem je bio i Nenad Šaponja. Pred samo proglašenje ovogodišnjeg dobitnika Brankove nagrade DKV, u žiri je umesto Šaponje, bez njegovog znanja, voljom “predsednika”, uskočio stalni glasač u svim žirijima koje tvori časni Jovo Zivlak. Bilo bi dobro da Nenad Šaponja, donedavno i sekretar DKV-a, predoči ove i neke druge stvari za javnost.

Nije tačno da se Brankova nagrada DKV dodeljuje tek “desetak” godina na Brankovom kolu. Tačno je da se dodeljuje tridesetak godina. Daleke 1976. godine Bratislav Milanović je nagradu primio na Brankovom kolu, kao što se slučilo i sa Miloradom Grujićem, Refikom Ličinom, Nemanjom Mitrovićem, Srđanom Dragojevićem, Selimom Arnautom, Anom Ristović i drugima. Izuzetaka je bilo dva-tri puta zbog aljkavosti i kašnjenja DKV sa izborom laureata.

“Predsednik” tragikomično komentariše koncept ubedljivo najuspešnije pesničke manifestacije koja naočigled javnosti, uz brojnu publiku, visoko leti na krilima, za “predsednika” prevaziđenog, Pegaza. Jovan Zivlak godinama nije propratio ni jedan jedini program Brankovog kola pa je sve što trtlja njegovo somnambulno izmišljanje i grubo vređanje nekoliko stotina istaknutih pesnika, pisaca, kritičara, teoretičara, univerzitetskih profesora, filozofa, duhovnika, dramskih, muzičkih i likovnih umetnika koji svake godine kreativno pohode Brankovo kolo.

Nije “predsedniku” ni do Brankove nagrade, ni do mladog dobitnika. Prošle tmule “pesničke” decenije, kasno se diplomiralo, a Narcis pred ogledalom javnosti nikako da se počešlja “kako valja i trebuje”.

Na megalomanski i prepotentno najavljivanoj svečanoj dodeli Brankove nagrade DKV, a izvan 34. Brankovog kola, u subotu, 17. septembra, u podne u Karlovačkoj gimnaziji, u svečanoj sali, koja može da primi preko dve stotine zvanica, nedužni mladi laureat Radomir D. Mitrić je, u režiji i iz ruku tzv. predsednika DKV J. Zivlaka, primio priznanje u prisustvu tek dvadesetak ljudi. Ako se zna da Društvo književnika Vojvodine ima oko pet stotina članova, lako se može zaključiti koliko je samozvani predsednik omiljen i legitiman, jer osim jednog ili dva člana-poslušnika, nekoliko novinara, rodbine i poznanika laureata, nikoga tu iz DKV-a nije bilo. Takođe, Karlovčani su nedolaskom na “svečanost” pokazali svoj odnos prema otcepljenom činu dodele nagrade. Beše to debakl DKV-a kakav se ne pamti na višedecenijski dugoj svečanoj dodeli Brankove nagrade! Sutradan, vest o svečanom uručenju nagrade nije doneo nijedan dnevni list osim novosadskog “Dnevnika”. Lekcija iz koje otpisani “predsednik” DKV-a može mnogo da nauči!

Novinar Lazar Kaurin pita se zašto 34. Brankovo kolo nije organizovalo program ovogodišnjem dobitniku Brankove nagrade DKV-a, već ga je pozvalo na naredno, 35. Brankovo kolo. Zato, gospodine Kaurin, što mladom laureatu nije bila svečano uručena Brankova nagrada DKV-a do početka, odnosno, ni u vreme održavanja naše manifestacije. Složićete se sa mnom da bi bilo incidentno praviti program dobitniku Brankove nagrade DKV-a, a da ga osnivač nije javno promovisao. Dovoljna je na krhkim leđima mladog darovitog pesnika muka koju mu je iz sebičnih razloga strovalio “predsedatelj” DKV-a.

Brankovo kolo se, dakle, nije povodilo za ličnim gestom “predsednika” DKV-a o karikaturalnom secesionizmu svečanog čina dodele Brankove nagrade. Mnoge istaknute javne ličnosti već su iznele svoj stav o štetnosti svečanog uručenja Brankove nagrade DKV-a mladom pesniku izvan okvira Brankovog kola na Stražilovu.

Nenad Grujičić,

direktor “Brankovog kola”