Ženske stvari

Ima, zaista, razloga da se Ekaterini čita kao „ženska knjiga”, počev od činjenice da su njene junakinje pripadnice nekoliko generacija jedne srpsko-crnogorsko-grčke „nomadske porodice”, preko ironije na račun totalitarno-muškog poimanja sveta u karakterističnoj opasci o ženskim salonima u kojima se prepričava „prava, nekrojena istorija”, pa sve do retro-feminističkog skretanja pažnje na to da je u književnosti, ali i drugde žena „viđena, opisana i analizirana ili od strane muškarca, ili u odnosu prema muškarcu”.

Osim izvesne sporadičnosti u zastupanju, „programski” poriv nije, međutim, najsugestivnija strana ovog kratkog romana s prilično razaznatljivom (auto)biografskom osnovom, inače bi Ekaterini bio tek još jedan mimikrijski „ženski rodoslov” s rivalskom a u stvari tako „muškom” ambicijom da se jedan oblik spoznajne sistematičnosti i dominacije zameni drugim. Na prvi pogled paradoksalno, ali upravo izvesna nesistematičnost i ležernost, koja, strogo gledano, predstavlja zanatski slabiju stranu, po svoj prilici donosi ujedno i utisak najsnažnije subverzivnosti u odnosu na čitalačka očekivanja i spisateljske manire. To što se na stranicama ove knjige smenjuju, katkad i mešaju, izraziti i takoreći čisti refleksivno-metafizički pasaži najveće težine s lirskim opservacijama i stilski nedoteranim, kolokvijalno aktuelnim i dobrim delom stereotipnim komentarima pragmatsko-političke prirode, a što obično ne nalazimo u pesničkim radovima same Kneževićeve, ukazuje, drugim rečima, na karakteristično odsustvo brige za visokostilizovanu i „izbrušenu” formu, koje je, čini se, znak jedne druge brige i opredeljenja.

Umesto da filigranski glača rečenice i „poravnava” već oveštale fraze („Pošteno govoreći, fraze održavaju svaki jezik”), autorka ovog autobiografskog romana o drugome opredelila se, naime, za parabolično shvatanje jezika kao „čiste čežnje”, odnosno „prve i poslednje ljubavi” koja je „otkrivena tek u nedostajanju”, a ovde ostvarena u proznoj evokaciji drevne, izvorno hrišćanske ideje o tome da „Qubav jeste ličnost”. Na nešto drugačiji način najavljeno već u veoma dobroj pesničkoj zbirci Moje drugo ti (2001), pomenuto shvatanje dobilo je ovde oblik ličnog, privatnog pokušaja da se naročitim memoarskim pripovedanjem prizove punoća ličnosti, a ne tek svedeni, književno limitirani naslovni lik fizički iščezle porodične junakinje naratorkinog detinjstva i mladosti.

I onako kao što se ličnost autorke-pripovedačice u Ekaterininom ozračju samooblikuje do naročite mere što programskoj aktuelnosti i savremenosti na donekle iznenađujući način protivreči svojim gotovo starovremskim etosom („ljudi od darivanja, oni koji pružaju, ne čine da bi im bilo uzvraćeno” i sl.), tako se iz struje iskustva i kazivanja lagano pomalja komplementarna i u mnogo čemu protivrečna, a ipak celovita ličnost te „žene-pesme” koja predstavlja doživljajno i smislotvorno središte knjige. Delimice shematska onda kad se pojavljuje kao plod neposrednih komentara i već gotovih sudova, ova harizmatska ličnost najuverljivija je – a to ipak zahvata pretežni deo naracije – onda kada izrasta iz brojnih utisaka i živopisnog pamćenja aktera ove sažeto-ekstenzivne priče, pripovedno nastajući, dakle, ne „sama po sebi” i „od sebe”, nego u konkretnom, ali isto tako i naknadno-produženom, „apstraktnom” delovanju na druge, otprilike onako kako to i savetuje duga epsko-pripovedna tradicija.

Ekaterini je, dakle, na izvestan način nestandardno štivo. To je knjiga koja otvoreno koketuje s opštim mestima tzv. ženske književnosti, ali svoju izražajnu meru ipak ne ostvaruje doktrinarnim zahvatima i isključivim vizijama, već ponovnim prepoznavanjem i usvajanjem pomalo zaboravljenih vrednosti. U isti mah, to je i knjiga, reklo bi se, hotimično nesavršene fakture, koja ovde-onde iritira čitaoca, ali upravo tim odricanjem od fantazme dovršenosti i ekskluzivnosti stvara prostor u kojem postaje moguće da njena sasvim privatna istorija i sasvim lična doživljajnost, neopterećene zanatskim i ideološkim isključivostima, na najboljim stranicama dosegnu verodostojnost i sugestivnost istinski lepe književnosti.