Iskonsko

Posetilac galerije “Haos”, nakon susreta sa delom slikara Naoda Zorića (1968), slikara iz Kolašina, pravog “Dukljanina” (ovu reč možete shvatiti u doslovnom, naivnom, ili prenosnom, ironičnom značenju) mora da opazi karakterističnu pojavu u našim likovnom (po novom vizuelnom) stvaralaštvu devedesetih, i “posle dvehiljadite”. To stvaralaštvo divergira u dva pravca, sa upadljivim paradoksima koji otud potiču. Uveravaju nas da je počela era “druge umetnosti” lišena estetskog sentimentalizma one “prve”. A onda se pojavi Zorić koji pokaže da (još) postoje stvaraoci koje pokreće stihijna, nagonska estetska emotivnost. Taman pomislimo da je u umetnosti sistem potisnuo instinkt, a onda iskrsne stvaralac eruptivnog izraza, zaronjen u ono izvorno, iskonsko biće, iskazano mimo pseudoistorijskog konteksta, i da u tome, na način više nego začuđujući, povede dijalog sa “ovim vremenom”. U poplavi ostvarenja suprotno usmerenog aktivizma koji, na ne manje paradoksalan način, hoće da spoji nešto “lično”, akutno, sa univerzalnim, lokalnim (u fizičkom određenju) i evropskim, svetskim (u geografskom okviru), pomišljamo da umetnika poput Zorića više nema, niti ih može biti.

Neko će upitati: otkud Zorić, takav kakav je, sada i ovde? Zar je moguće da se danas pojavi umetnik koji je, u sred ambijenta planetarne globalizacije, izrastao iz zavičaja, nikao u kršu svoje Crne Gore okružen mrkim gorštacima, i ako se uči slikarstvu ovde, u Beogradu, i mogao je, kao toliki drugi iz njegove generacije, da frapiran surogatima “aktuelnih” belosvetskih “stvaralačkih praksi” u “novim medijima”, postane “savremen”, nadobudan stvaralac.

Po načinu kako slika, Naod Zorić bi mogao da se svrsta među danas već anahronične “nove” ekspresioniste. Ali, na njegovim platnima akumulirano je toliko autentične stvaralačke energije da pitanje stila tu postaje bespredmetno. Ekspresionisti, prema definiciji, slikaju “prema osećanju”, i to jedino što kroz Zorića liči na njih. Ono što ga razlikuje, to je dubina njegovih osećanja i snaga njihovog izraza. Lik gorštaka na njegovom platnu ima lice koje ne predstavlja pojedinca – u njegovim crtama kao da je ispisana čitava istorija naroda kome pripada. Lišen površinske, fizionomske psihologizacije, Zorićev gorštak je arhetipsko oličenje svoje rase, izdanak svoga podneblja, izrastao sa svog vrletnog tla, pun predačke naravi, sa otiscima surove sudbine prohujalih vekova. Sve je to iskazano na način u kome ima jednako ozbiljnosti, dostojanstva, prostote, gorčine, beznadežne oguglalosti, ali i nečeg šaljivog, podložnog podsmehu bez pakosti, samoironičnog, što neutrališe vidljivi trag junačke, pomalo nabusite samouverenosti. Ko nikad nije kročio u ove strane, osetiće, po Zorićevim slikama, Crnu Goru, onu od koje nema “ni crnje ni gore”, po onome što čini duh njenih ljudi, po nečem viteškom, “orlovskom” i donkihotskom u njima.

Zorić je zaista u istoj meri slikar i crtač. U njegov grafizam prodiru pikturalni elementi, a u slikane strukture gestualni linearizam. Sklon ponešto zatamnjenoj paleti, i prividno “nečistim” tonovima dubokog zvuka umbre, smeđih nijansi sa tragovima karmina, ovaj slikar uspešno kontroliše kompaktne hromatske celine na svojim platnima. Iako je davno izašao iz senke anonimnosti, Zorić kao stvaralac je još daleko od toga da u kulturnoj sredini kakvu danas imamo, bude postavljen na svoje pravo mesto. To je činjenica povodom koje bi se moglo diskutovati o fenomenima individualne i kolektivne nepravde. Ishod tako zanimljive polemike u ovom slučaju, kao i u tolikim drugim u nas, ostaće zadugo za neko buduće vreme...