Prljav veš revolucionara

Konflikt među vođama “narand`aste revolucije” u Ukrajini, koji je započeo međusobnim optužbama, a kulminirao time što je predsednik Viktor Juščenko smenio premijera Juliju Timošenko, a samim tim i celu vladu, umesto da se smiruje, prerastao je u pravi rat. Sa obe strane puštene su u rad čitave mašinerije koje imaju samo jedan cilj – da diskredituju dojučerašnjeg saborca sa Majdana nezaležnosti (Trga nezavisnosti).

Ekspremijer obećava da će se uskoro vratiti na vlast, a predsednik, valjda svestan da je ne može sprečiti, pokušava da spreči sprovođenje političkih reformi koje će Ukrajinu pretvoriti od predsedničke u parlamentarnu državu i svu vlast preneti iz predsednikovih u ruke premijera. Za sada mu to Ustavni sud ne dozvoljava, ali...

Svi koji pažljivo prate rezultate raznih plišanih i obojenih revolucija dobro znaju da oni koji su odlično upravljali narodom na trgovima i ulicama, najčešće nisu umeli da upravljaju državama, pa je uverenje da će ukrajinska Jovanka Orleanka i njena “vlada narodnog poverenja” uspeti da iskorene korupciju, da će zemlja krenuti putevima ekonomskog prosperiteta i demokratije, bilo samo pusta želja.

Kao predsednik vlade lepa Julija je, za desetak meseci, uspela da postane lice s naslovnih strana svetskih modnih magazina, ali nije uspela da spreči pad rasta ekonomije, dalje siromašenje naroda, skok cena. Za to vreme Ukrajina je preživela tri krize – prvo energetsku, a odmah zatim šećernu i mesnu. Tu se može dodati i valutna kriza kada je država snizila cenu dolara sa 5,4 grivni na 4,95. Postradali su najpre gastarbajteri, oni koji za život zarađuju u Rusiji i u Evropi, a posle njih i svi koji u žive u zemlji a imaju dolare – u strahu od daljeg pada valute prodavali su ih na crno za 4,6 grivne. Sve to, uz rast cena benzina s 2,9 na 4,1 za litar, udarilo je po d`epu srednju klasu, upravo onu koja je na svojim plećima iznela revoluciju.

Iako je obećala da neće biti reprivatizacije, nova vlada je odmah po dolasku na vlast odlučila da preformuliše već definisane odnose u vlasništvu. To, naravno, nije bilo motivisano željom da se isprave očigledne nepravde, već da se izvrši preraspodela kapitala u korist grupe oligarha koji podržavaju novu vlast. Na taj način podstaknuta je korupcija na svim nivoima vlasti, a investicije i domaće i strane su gotovo prestale.

Istovremeno je krenuo proces kažnjavanja neposluših, onih koji su na izborima glasali protiv Juščenka. Protiv 16 od ukupno 25 gubernatora pokrenut je krivični postupak, svi su smenjeni a neki su otišli na put bez povratka – ili su ubijeni ili su izvršili samoubistvo. Na taj način obavljana je smena političke elite u Ukrajini.

U okviru nove vlasti odmah je počela borba za kontrolu nad najbogatijim kompanijama u zemlji. Iako je Julija Timošenko izgledala jača i rukovodila privredom, ekonomske gigante Ukrajine stavilo je pod kontrolu okruženje predsednika Juščenka. To je rezultiralo krizom odnosa i stalnim svađama između dve ekipe – predsednikove i premijerkine.

Bomba je eksplodirala 1. septembra kada je Mihail Brodski, savetnik premijera, izjavio da nema nameru da podržava Juliju Timošenko ako ona bude i dalje radila u istom timu s Juščenkom. Ubrzo je državni sekretar Zinčenko podneo ostavku direktno optuživši deo predsednikovih saradnika za korupciju, posebno ističući sekretara Saveta bezbednosti, predsednikovog kuma Petra Porošenka, čokoladnog kralja, vlasnika niza fabrika, banaka, sredstava informisanja... Bio je to signal za niz optužbi članova predsednikove i premijerove ekipe i definitivni raskol u “vladi narodnog poverenja”.

Ukrajina je odmah posle revolucije promenila Ustav tako da će 1. januara 2006. godine predsednik i premijer faktički zameniti mesta. Smenjujući premijerku u ime izlaska iz političke krize, a ne zbog očiglednih i brojnih grešaka njene vlade, Juščenko je svoju bivšu saradnicu učinio žrtvom i pribavio joj simpatije naroda kao beskompromisnom borcu protiv korupcije, pa ekspremijerka ima mnogo veće šanse da se već u martu vrati trijumfalno na političku scenu.

Iako su oboje obećali da neće iznositi pred javnost prljavi veš, obećanje je važilo samo jedan dan. Posle toga krenula je predizborna kampanja. Prvo je u igru ušao odbegli ruski oligarh Boris Berezovski, tvrdeći da je za ukrajinsku revoluciju dao Juščenku 15 miliona dolara, što je po zakonu nedozvoljeno, i što, ako se dokaže, može da dovede do smene predsednika.

Podatak da je ukrajinska revolucija finansirana spolja nije ni nov ni nepoznat. Da li je novac Berezovskog opasniji od novca raznih američkih fondova, odlučiće birači i parlament ako zaista bude pokrenut postupak impičmenta. U međuvremenu, ukrajinski predsednik pokušava da objasni da su njegove ruke čiste, a da je prljave pare uzimala Julija Timošenko, ili bar njeno okruženje.

A okruženje Julije Timošenko iznenada je otkrilo da ni dan-danas nije definitivno povrđeno da li je predsednik u predizbornoj kampanji zaista trovan ili je neka bolest iskorišćena za tadašnjeg kandidata. Našli su se i svedoci koji tvrde da je Juščenkovo okruženje pred kraj “narand`aste revolucije” planiralo da ubije Juliju Timošenko da ne bi postala premijer, i još gomila kompromitujućih “činjenica” koje su revolucionari sakupili jedni o drugima tokom zajedničkog rada.

I dok se ukrajinski oligarsi prestrojavaju i vagaju kome da u predstojećim izborima daju podršku (tj. novac), bivša premijerka, svesna da su za pobedu na predstojećim izborima potrebni glasovi dojučerašnjih protivnika, svoju kampanju je započela obraćajući se upravo onima protiv kojih je pre nešto manje od godinu dana izvela milione ljudi na ulicu. Pojavila se na moskovskom kanalu NTV, i objasnila, na ruskom jeziku (što joj se dok je bila na vlasti nije moglo desiti), da je njen životni cilj razvijanje dobrih odnosa s Rusijom, slobodna trgovina, otvorene granice i sve ono što joj je kao premijeru bilo na poslednjem mestu.

A Viktor Juščenko se sastao se s najljućim protivnikom, liderom proruske Ukrajine Janukovičem. Oni su, kaže se u zvaničnom saopštenju, zaključili da “u interesu zemlje” treba zaboraviti stare uvrede.