Krah “osovine zla”

Posle skoro tri godine teških pregovora, SAD i Severna Koreja su se sporazumele – uz posredovanje Kine, Rusije, Japana i Južne Koreje – da Pjongjang odustane od proizvodnje nuklearnog oružja, u zamenu za izdašnu američku i međunarodnu pomoć i punu garanciju severnokorejske bezbednosti. Time je utrt put ka denuklearizaciji Korejskog poluostrva i možda ka uspostavljanju većeg poverenja i bezbednosti u regionu koji više od četvrt veka, sve do današnjih dana, živi u senci hladnog rata.

U pregovorima je postignuto ono što Amerikanci nisu uspevali da postignu zastrašivanjem i pretnjama sankcijama i oružanom silom. Suočeni sa neophodnošću da menjaju taktiku u pristupu zemljama sa kojima su u neprijateljstvu, Amerikanci su tako sami doprineli obezvređivanju – ili bolje reći krahu – Bušove teze o postojanju “osovine zla” (između Iraka, Severne Koreje i Irana). U Iraku silom nisu ostvarili gotovo ništa od obećanog. A sad je sve očiglednije da ni probleme sa Severnom Korejom i Iranom neće moći da reše bez međunarodne diplomatije.

U šestornim pregovorima o severnokorejskom nuklearnom programu američki tim, koji je predvodio pomoćnik državnog sekretara za Aziju Kristofer Hil, prihvatio je sugestije partnera, u prvom redu domaćina Kineza, da izbegava pretnje i uvrede i da ispolji spremnost ka kompromisima. Kad je Pjongjang, takođe na sugestiju Kineza, obećao da će odustati od proizvodnje nuklearnog oružja i da će vratiti svoj potpis ispod Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja, koji je prkosno pre tri godine bio povukao, Amerikanci su povukli ključni potez: obavezali su se da neće držati svoje nuklearno oružje na Korejskom poluostrvu i, što je još važnije, da neće ni nuklearnim ni konvencionalnim oružjem napasti Severnu Koreju.

Južna Koreja je tome dodala svoju obavezu da sama neće ni deponovati ni koristiti nuklearno oružje. Tako su postavljeni osnovi za denuklearizaciju Korejskog poluostrva, što je bio glavni cilj svih šest zemalja učesnica u pregovorima.

Severnoj Koreji je dato pravo da, uz međunarodnu pomoć, ipak izgradi jednu nuklearku za proizvodnju električne energije. Obećana joj je i materijalna pomoć, ponajviše iz SAD i Južne Koreje, koja će – prema procenama Seula – iznositi oko 15 milijardi dolara.

Istovremeno su se SAD i Severna Koreja obavezale da će “poštovati suverenitet jedna druge, da će miroljubivo koegzistirati i da će preduzeti korake za normalizaciju svojih odnosa, shodno bilateralnim politikama”.

Ovo je domet od posebnog značaja, ako se ima u vidu da dve zemlje ni do danas nisu zaključile mirovni sporazum posle krvavog trogodišnjeg rata (1950-1953). (Pojam miroljubive koegzistencije posle hladnog rata je izašao iz upotrebe, pogotovo iz američkog diplomatskog rečnika, i ovde je nesumnjivo kineski “začin”. Kinezi, naime, smatraju da je taj pojam i dalje aktuelan u odnosima među zemljama sa različitim političkim sistemima, a SAD i Severna Koreja imaju takve sisteme).

Pominjanje normalizacije je poseban udar po Bušovoj tezi o “osovini zla”. Teza implicira širenje slobode i demokratije po američkom modelu po celom svetu, podsticanje unutrašnjih opozicija u takozvanim odmetničkim državama i svrgavanje nedemokratskih, posebno diktatorskih režima u njima. A sada, posle nekoliko “obojenih” revolucija u postkomunističkim zemljama, proizlazi da bi neki prvi američki ambasador u Pjongjangu trebalo sa punim uvažavanjem da preda akreditive severnokorejskom predsedniku Kimu Đongu Ilu koga DŽon Bolton, sadašnji američki ambasador u UN, javno naziva “tiraninom”.

Kristofer Hil kaže da su u pregovorima “svi pobedili”, a “NJujork tajms” piše da je “dostignuće bilo moguće kad je Vašington napustio taktiku konfrontiranja i vređanja”. List čak predviđa da bi ponovno pristupanje Severne Koreje Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja moglo da obaveže Indiju, Pakistan i Izrael da prema tom dokumentu promene svoje odbojne stavove (koje Vašington, inače, toleriše).

Opšta je ocena da će sadašnji dogovor, koliko god za cilj imao uspostavljanje trajnog mira i bezbednosti na Korejskom poluostrvu – o čemu će se šestorni razgovori nastaviti – moći da bude primenjen samo postupno i uz znatne teškoće.

Nastupa period “tvrđenja pazara”, jer rokovi za ispunjenje pojedinih obaveza nisu precizirani. Severna Koreja, recimo, već traži da joj se obećani nuklearni reaktor izgradi pre nego što počne demontaža njenih sadašnjih nuklearnih postrojenja. Ali, ona istovremeno izražava želju da se pregovori nastave. SAD, pak, insistiraju na što kraćim rokovima za ispunjenje obaveza, ali su, bar zasad, manje ultimativne nego ranije.

Možda drukčije i ne može da bude. Ne uklanja se samo opasnost od jedne nove pretnje nuklearnim oružjem, nego i ostatak hladnoratovske prošlosti, star više od pola veka.