Vredite koliko vas prevode

Zoran Živković, pisac

Kada je dobio Nobelovu nagradu, Ivo Andrić postao je planetarna književna zvezda. Od tada do danas, niko iz Srbije nije dobio nijednu svetski uvaženu nagradu za literaturu, osim Zorana Živkovića. Za kratki roman Biblioteka 2003. godine pripala mu je Svetska nagrada za fantastiku. U istoriji te nagrade, dugoj tri decenije, bilo je to drugi put da neko izvan engleskog govornog područja, tačnije izvan Velike Britanije i SAD, osvoji ovo prestižno priznanje. Vlada Srbije tada je hitro okitila svoj zvanični sajt vešću da je jedan srpski pisac dobio uglednu američku nagradu.

Nije ni za kakvo poređenje, ali oni koji su se zakitili Živkovićem kao cvetom u reveru, morali bi da znaju i sledeće: najveći favorit za ovu nagradu te godine bio je pisac Nil Gejmen čija je knjiga Koralina već osvojila sva priznanja u angloameričkom svetu, a čiji je moćni izdavač “Harper Kolins” u promotivnu turneju svog pisca uložio više od dva miliona dolara!

Kada je u SAD objavljen njegov roman-mozaik Vremenski darovi, kritičar Vašington posta napisao je da se “posle Živkovićeve knjige mora drugačije misliti o srpskoj kulturi i srpskoj književnosti”. Teško da se ijedan listopadni političar iz Srbije može pohvaliti sličnom pohvalom povodom svog državničkog umeća.

Knjige ovog pisca romana i priča (za sada dvanaest) prevedene su na petnaestak svetskih jezika, uključiv i japanski i hrvatski, a tekstovi o njima obimniji su od samih dela. Međutim, pisac Zoran Živković, prema sopstvenom priznanju, živi kao izdržavani član domaćinstva od strane očajno plaćenog prevodioca i povremenog kolumniste Zorana Živkovića.

Novokomponovani tajkuni u liku državnih marketinških stručnjaka očigledno ne znaju kolika bi bila prednost za njihove gazde kad bi finansirali promociju Živkovićevih dela u vodećim kulturama sveta. Za njih je važnije da svog šefa odvedu na piće sa hrvatskim pevačem nego sa srpskim piscem.

Zoran Živković (57) kaže da je njegova karma da ne bude prorok u svojoj zemlji i sa time se davno saživeo. Ne nameće se čaršiji kao pisac iz prvih redova na modnim revijama i gradskim žurkama, ne udvara se kritičarima, ne polemiše psovkama. Rođen je u Beogradu, živi na Novom Beogradu. Diplomirao je na Odseku za opštu književnost s teorijom književnosti Filološkog fakulteta. Magistrirao je 1979, a doktorirao 1982. na Univerzitetu u Beogradu. Prozu piše poslednjih desetak godina, pre toga je bio izdavač, urednik, prevodilac... Piše pre podne i zato mu pristaje epitet jutarnji pisac, a kad završi taj obavezni svakodnevni posao, bavi se životom, u šta spadaju partije jamba sa prijateljima i redovni rekreativni fudbal sa sinovima i njihovim drugovima. Suprug je jedne Mie sa kojom ima dvadeset petogodišnje blizance Uroša i Andreju, a kućni prostor dele sa još četiri mačke.

Vašu poslednju knjigu Dvanaest zbirki i čajyinica ugledni engleski izdavač PS Pablišing otkupio je još dok ste je pisali i u luksuznom izdanju objaviće je već u decembru. Predgovor će napisati, kako kažete, jedan od najvećih bardova svetske fantastike Majkl Murkok. Postoji li bolji dokaz uspešnosti jednog pisca?

- Nadam se, pre svega, da Dvanaest zbirki i čajyinica nije moja poslednja knjiga. Radije bih je nazvao nova. Inače, kod PS Pablišinga pojaviće se, praktično istovremeno, dve moje knjige, od kojih je Dvanaest zbirki manja i po obimu i po važnosti. Prvenstvo pripada luksuznom izdanju Nemogućih priča koje obuhvata pet mojih romana-mozaika: “Vremenske darove”, “Nemoguće susrete”, “Sedam dodira muzike”, “Biblioteku” i “Korake kroz maglu”. Knjiga će i za engleske prilike koštati veoma skupo: čak 60 funti. Predgovor za ovo delo napisao je Pol di Filipo, jedan od vodećih mladih američkih fantasta, a pogovor Tamar Jelin, sjajna engleska spisateljica.

Majkl Murkok doajen je svetske fantastike, živa legenda. Wegov predgovor za Dvanaest zbirki tim je značajniji ima li se u vidu da sasvim retko piše ovakve tekstove i da važi za veoma strogog prosuditelja književnosti.

Da li je sve ovo dokaz uspešnosti jednog pisca? U svetu verujem da jeste. Kod nas, međutim, zvanični literarni establišment, onaj koji iz bezbedne senke vrši palanačku kanonizaciju srpske književnosti, nimalo neće biti impresioniran učinkom moje proze u inostranstvu. Ali čemu se ja tu uopšte mogu nadati kada su, kao što smo nedavno imali prilike da čujemo, bahato ismejani i omalovaženi i jedan Kundera i Eko?

Da li je “palanačka kanonizacija” specifičnost samo srpske književnosti i kako biste je objasnili, odnosno čime?

- Taj sindrom autističnosti nipošto nije srpska osobenost. Svojstven je svim malim kulturama. Strah od odmeravanja snaga sa svetom nagoni ih da se učahuruju u narcisoidnu samodovoljnost. Ali ako ne prihvatite utakmicu sa svetom, ostaćete bez prilike da procenite kolike su vam stvarne vrednosti. Jedna nacionalna književnost vredna je onoliko koliko se prevodi. Nažalost, nijedna kulturna institucija u Srba ne doprinosi širenju naše literature u svetu, a neke je čak osujećuju.

Poznato je da ne volite što vas definišu kao pisca fantastične proze. Postoji li u postmoderni pojam, reč kojom biste odredili žanr onoga što pišete?

- Protivno rasprostranjenoj predrasudi, uopšte ne pišem žanrovsku prozu. Najprijatnije se osećam kao pisac bez prefiksa. Naprosto – pisac. Može se eventualno razgovarati o vrsti fantastike koja se javlja u mojim delima. Glavninu moje proze jedan američki kritičar odredio je kao “konceptualnu fantastiku” koja nadgrađuje tradiciju Borhesa i Kalvina. Doživeo sam ovo kao kompliment prvoga reda.

Dobili ste domaću nagradu Miloš Crnjanski i Svetsku nagradu za fantastiku 2003. Pa, ipak, u ovdašnjoj javnosti niste predmet zanimanja književnih kritičara. Da li je tome krivo svrstavanje vaše literature u žanr, a ne u književno delo?

- Grešite. Spadam među savremene pisce čija je proza i te kako predmet interesovanja domaćih izučavalaca književnosti. Ti tekstovi su, nažalost, rasuti po niskotiražnoj periodici, pa su zato “nevidljivi”. Obim onoga što je na srpskom jeziku napisano o mojoj prozi prevazilazi moju najobimniju knjigu. No, još je znatno više tekstova o mojim delima na engleskom jeziku. Uz to, ona su predmet akademskog izučavanja s druge strane Atlantika. Studenti s univerziteta u Wujorku, recimo, ili Montrealu padaju na ispitima ako se valjano ne snađu u mojim proznim svetovima...

Mislite li da biste ovde bili više tumačeni, ili izučavani na univerzitetu, da ste više Srbin, da vaši junaci nisu tako ubedljivo univerzalni, vanvremenski i vanteritorijalno određeni?

- Ja sam u najsuštinskijem pogledu srpski pisac. Građa moje umetnosti srpski je jezik i tu se nikada ništa neće moći promeniti. Kad god se neka moja knjiga pojavi u prevodu negde u inostranstvu, ja pre svega pronosim slavu svog maternjeg jezika. Na srpskom jeziku se, međutim, ne mora nužno pisati samo o Srbima. Za junake mojih dela nigde se, doduše, ne tvrdi da nisu Srbi. Oni bi to mogli biti, ali i ne moraju. Teme koje mene zanimaju, ponajpre ljubav i smrt, svojstvene su svim ljudskim bićima, te tako nije neophodno da radnje mojih romana i priča budu nedvosmisleno smeštene u srpski milje.

Ima onih koji misle da vaše priče nisu uopšte fantastične, da su pre kafkijanske ili da liče na bogate snove, da su samo malo izmeštene iz realnog života...Koliko se, kao jutarnji pisac, služite životom dok smišljate priču i osmišljavate glavne junake?

- Služim se ponajviše svojim bogatim literarnim iskustvom. Podsećam vas da je književnost moje formalno obrazovanje. Završio sam elitnu katedru za svetsku književnost, a potom magistrirao i doktorirao. Zatim veoma mnogo čitao pre no što sam se konačno i sam latio pera, kada mi je bilo već četrdeset pet godina. Ta riznica, koja se neprekidno uvećava, trajni je izvor mog nadahnuća.

Zanimljivo je da se u Beogradu i Londonu sprema i televizijska adaptacija vašeg dela. Za pisca to može biti dobar dokaz da će njegovo delo imati prođu kod najšire publike?

- Da budemo sasvim precizni: u Londonu je već snimljena radio-adaptacija moje priče “Voz” iz knjige Nemogući susreti. Nekako u vreme kada se ovaj broj NIN-a bude našao pred čitaocima (u četvrtak 29. septembra u 16:30) biće emitovana na jednoj od najslušanijih engleskih radio-stanica – Bi-Bi-Si.

Televizija Studio B već je snimila pet epizoda prema pričama iz knjige Dvanaest zbirki. Posredi je pionirski dramski poduhvat ove TV kuće. Ako je meni dopušteno da to kažem, reditelj Marko Kamenica i ekipa saradnika sa Studija B obavili su sjajan posao. Istovremeno, još jedan reditelj, veliko ime domaćeg filma, uveliko obavlja pripreme za ekranizaciju jednog drugog mog dela, ali nemojte mi zameriti što nisam u prilici da vam u ovom času iznesem više pojedinosti.

Teško je predvideti kako će ove transpozicije u drugi medij uticati na čitanost mojih knjiga. Moguće je da će se uspostaviti pozitivna povratna sprega, ali isto tako nije isključeno da će se gledaoci zadovoljiti viđenim.

Mnogi sladokusci su zažalili što ste ugasili svoju izdavačku delatnost. Zbog čega?

- Bavio sam se izdavaštvom više od četvrt veka, objavivši pri tom, što u svojstvu izdavača, a što urednika, preko pet stotina naslova. Danas mi to razdoblje izgleda veoma daleko i gotovo nestvarno, kao da se odnosi na nekog drugog. U svakom slučaju, više ne nameravam da se bavim izdavaštvom. S radošću prepuštam to mlađim i poletnijim izdavačkim pregaocima.