Čitajući pepeo

Gadno je kada je tužna nedelja, ona Zilahijeva, ali i subota zna da bude tugaljiva. Pogotovo ako kiša sipi na 12 Celzijusa, a ovi iz Gradskih toplana tvrde da je 13 Celzijusa i da nemaju nikakve obaveze prema nama. Ali, dobro. Ima i tome leka. Otpešačim sa Oljom do Kalenića pijace. Kupimo ramstek, pečurke i kozji sir. Za nju mlad i neslan, a za mene star i preslan. E, da, kupimo i rozbratnu i zelen za supu i rinflašs. I kada se od svega toga napravi ručkić i zalije kabernetom, onda te i ne nervira jajarenje Gradskih toplana, to jest, što su radijatori hladni.

Ručkić tempiramo tako da u 15 časova možemo na Eurosportu da gledamo kako moja najnovija teniska mezimica Elen Grinefeld iz severnog Hamburga tambura Nađu Petrovu u polufinalu turnira u Luksemburgu. Kad, ne znam šta mi bi, provirim na terasu, a na FK “Obiliću” trčkaraju po kiši moji “vitezovi” u žutom. Tribine sablasno prazne. Samo na “zapadu” stotinak navijača “Voždovca” pevaju “Hvala ti majko Srbijo...”.

I, stegne mi se ovo srce viteško. Eeej, šta si doživeo moj “Obiliću”! Da igraš pred praznim tribinama. Olja mi, naravno, čita misli i stanje moje duše, i gotovo materinski mi blago kaže: “Idi, idi na utakmicu. Greota je da jadni igraju po ovoj kiši bez publike.” Navučem na sebe dva donja dela trenerke, dva duksa, kišnu kabanicu, stavim vunenu crnu kapu “arkanovku” i rukavice bez prstiju, klompe na noge, pa ajd’ u komšiluk da se navija, da se spasava što se može... Ali, dok kupim kartu na “zapadu”, dok se vratim na moj “istok”, prc, 1:0 za “Voždovac”! Dok uđem na “istok”, krk, 2:0! Redaru sa tetoviranom ružom na vratu žao što sam propustio dva gola: “Gospodine niste morali da idite čak na ‘zapad’ po kartu, pustio bih vas...” Znam da nisam morao, ali, evo, od 4. oktobra 2000. svi nešto idu na Zapad da bi sedeli na tribinama Srbije na Istoku. A na tribinama “istoka” samo DVANAEST navijača! Uvek mora da ih bude toliko. Dvanaest apostola, dvanaest generala Aleksandra Velikog, dvanaest Arturovih vitezova Okruglog stola.... Ali, da skratim: bude 5:2 za “Voždovac”. Kao Petah tikva protiv “Partizana”. A i rezlutat se, na “Obiliću”, nekako, isto kretao kao na stadionu JNA. Ali, neću ni da pomislim da je nameštaljka, jer to bi me dotuklo u tu kišnu, prohladnu subotu.

Vratim se pokiso sa “Obilića”, a Elen Grinefeld odavno zbrisala Nađu Petrovu. I zadremam promrzo i zadovoljan kao da je moja kćer pobedila. A takva je Grinefeld, plava, arijevka besprekorne građe.

Kad, usnim sebe bez brade i kose! Kao obrijao sam se, skroz, načisto! Auuu, kuku lele! Znam da to ne valja, ne moram ni da otvaram sanovnike. Ipak, konsultujem sanovničku literaturu, a tamo doslovce piše: “U velikoj ste opasnosti!” Auuu! Da neće i mene kao Batića u bajbokanu što sam napisao da je Platon obična džukela? Jer, ni ova vlast nema živce kao konopce. Taman Evropska unija rešila da pregovara sa Vojom, a ja tras, po Isusu i Sokratu, po temeljima evropske civilizacije.

Uzvrpoljim se, izađem na terasu, a CZ mi se nešto mnogo približio!? Ne bulaznim, majke mi, primetio sam to još prošle godine da mi se CZ čas primiče, čas odmiče. A onda mi se javi moja Crna iz Vrčina i smiri me: “CZ stoji, budalo! Tebe, u stvari zeza Leonardo da Vinči, to jest, njegova perspektiva! Na jesen, oko Mitrovdana, kada počne da opada lišće sa drvoreda ispred zatvora, zgrada CZ ti se, kao, primiče, a oko Đurđevdana, kada sve olista, CZ ti se odmiče Je l’, jasno!?”

Uh, lakne mi. Znači nije ništa politički.

A što sam onda, brale moj, sanjao da sam bez brade i kose? Da ne ulazim u višu duhovnu fazu? Da se ne vraćam na nivo egipatskih sveštenika ili himalajskih lama? Da li ja to treba da budem srpski guru?

A, zaista, zaista vam kažem: gde će mi duša ako Srbima ne otvorim oči, ako ih ne vratim Nepobedivom Suncu pre nego što papa Benedikt ne sedne na crveno kanabe patrijarha Pavla, pre nego nas pounijate i naprave od nas nepopravljive hrišćane kojima će Sunce biti samo obična dnevna zvezda, a smrt će nam biti teška i sve teža...

A sam trenutak smrti je ionako užasno bolan. Taj trenutak Vede upoređuju sa “ujedom hiljadu škorpija”.

U knjizi “Beskrajno putovanje duše” Predrag Petković piše: “U našoj staroslovenskoj religiji tela su se spaljivala. Tek sa dolaskom hrišćanstva taj se običaj prekinuo. Dogma o ustajanju iz mrtvih potpuno je neosnovana jer telo, svakako, ne vaskrsava.”

A kakve su posledice po dušu?

“Bolje je da srebrno uže (koje, posle smrti, još neko vreme drži dušu uz telo) pukne što pre jer se duša tako oslabađa odmah fizičkog tela i ne prolazi kroz ono mučenje koje može biti prisutno četrdeset dana.

Zato je najbolje telo nakon smrti spaliti, jer se duša tako najlakše oslobađa okova koji je vezuju za telo. Sahranjivanje tela je izuzetno bolno za dušu jer ona sve to posmatra, a pošto je srebrno uže vezuje za telo ona užasno pati. Pokušava da ponovo uđe u telo, ali bez uspeha.”

Kad, tiruli, tiruli. SMS porukica. “Dođi večeras u 21 čas u ‘Maksimilijan’. Tvoj Ali Baba i četrdeset lepotica.”

Rešim da dremnem da budem svež za “Maksimilijan”. Ali, onda usnim svoju pokojnu majku. Spokojna i ušuškana u beržeri čita neku knjigu. Diže pogled na mene i veli: “Evo, čitam istoriju nas Popovića. Piše da smo dugo bili oko Gračanice, a kada su Čarnojevići krenuli i mi smo pošli ka Sićevu, ka Nišavi, ka Klisuri. Poslaću ti knjigu kada je pročitam...” I, nestade mati, kao što anđeo bude i ode.

Budim se u panici i znoju. Uh, nisu, valjda, u subotu bile Zadušnice, lebac mi se ogadio! Zovem brzo tetka Micu, a ona će: “Ne brini! U narednu su subotu.” I tu mi lakne, nisam se ogrešio o Zadušnice. Mada, šta ću ja na Novom groblju? Jer, roditelje sam spalio, pa i njinu srebrnu užad, samo još da ukradem njine urne sa Novog groblja. Jer, ne da ti, brale, ni država ni crkva da ti pepeo roditeljski držiš u domu, ispod praga ili ispod ikone? Ili da ga prospeš, recimo, u Dunav ako im je bila takva želja i običaj paganski. Ne daju ti, bajo, da se spališ i da te onda šajkom puste niz reku u zagrljaj dunavskih bogova.

Nego, smislio sam kako ću. Kada dođe vreme doakaću i državi i crkvi. Zaista, zaista vam kažem: kada dođe vreme sam ću sebi na nekoj pustoj dunavskoj adi napraviti lomaču i na nju leći. Neće mene niko da izvlači iz mrtvačnice krematorijuma na Orlovači i da me pred spaljenje pravoslavno opeva... A kada izgorim na pustoj adi, košava će potom da uradi svoje, i biće me po celom Podunavlju, obeležiću pepelom našu svetu vinčansku zemlju, naše trojanske međe. I ko zna, taj će pročitati ko sam bio. Jer, lako je čitati iz ljudskih kostiju šta je bilo i šta će biti. Pročitaj iz pepela, majčin sine, ko smo bili i da li ćemo biti.

Zovem Ali Babu da ga pitam da li kod “Maksimilijana” dolazimo sa ženama? A Ali Baba će: “Ja dovodim i taštu.” A kod “Maksimilijana”, brale, četrdeset lepotica! Kandidatkinje za MIS SCG! Slikam se sa Ali Babom i grupom devojaka, ali ne osećam njihove energije, njihovu trojansku krv. Gospode, da li nam se krv toliko istanjila?

A onda pijemo vino. Ali Baba ponosno kaže da se to vino pilo i na “Titaniku”. Pa, dobro, mi i jesmo na “Titaniku”. Jer, kažem, zaista vam kažem: stiskaće vas, Srbi moji, stiskaće nas i sa severa i sa juga i iz Mađarske i sa Kosova, stiskaće nas dok nas ne sabiju na Adu Ciganliju.