Lakrdija naravi

To što se Žurić, uz već uobičajene džez „posvete” (Mingas, Monk, M. Dejvis), u naslovu svog trećeg romana poslužio i mogućom dvostrukom aluzijom na istoimeni, „nikad ne(do)snimljeni” film kultnog glumca/režisera Semjuela Falera iz 1954, odnosno na dokumentarno-rekonstruktivno „ostvarenje” istoga iz 1994, pod rediteljskom palicom manje poznatog od braće Kaurismaki, koji se zove Mika, čitaocu svakako može da pomogne, pod uslovom da uopšte prepozna, a onda i valjano razume, tu tek ovlaš nagoveštenu vezu u ovoj nesvakidašnjoj pripovesti o (anti)junacima našeg doba.

Tigrero se, doduše, može čitati i mimo ove intermedijalne dosetljivosti, kao lokalno-regionalna priča u kojoj se burleskno prepliću hajka na odbeglu zver iz zoo-vrta i potera za nestalom ratnom „zverkom”, a sve to u okviru višestruko odigranog „bala pod maskama”, u kojem se krinke svaki čas skidaju i do besvesti ponovo navlače, dodajući svekoliko iskošenom i zaošijanom pripovedanju nesumnjivo još i suštinska svojstva mentalitetske farse ili lakrdije naravi sa prepoznatljivim karakterima u glavnim ulogama, od nevladinih boraca za ljudska prava pa do neljudskih prvoboraca za prava vlade. Ali puni domašaj ovog jetko-smešnog romana „s protezom”, kako autoironično stoji u njegovom podnaslovu, moguće je, čini se, naslutiti tek ako se uzme u obzir pomenuta filmofilska sugestija koja se izvorno tiče neuspelog pokušaja medijsko-civilizacijskog „pripitomljavanja” izolovanog sveta jednog udaljenog brazilskog plemena. Provokativna podrazumevana (pro)teza o zatvorenosti zajednice u Žurićevoj knjizi, međutim, dobija oblik parodijske dovitljivosti kojom se sve vreme glagoljivo žonglira i poigrava.

Tribalski autizam u Tigreru po svemu sudeći nije, naime, rezultat komunikacijske izolacije, već je – obrnuto – posledica potpune i skoro beslovesne potopljenosti u utvarni svet modernih medija kao „poštapajućih” „pro-teza”, odnosno posredničkih „produžetaka” prirodnih sredstava i neposrednih načina ljudskog opštenja. Sasvim ogrezli u medijskim floskulama i pop-kulturnim stereotipima, koji su neprosvećeno i beskrajno varirani od prve pa do karakteristične, završne „papagajske” scene u haškoj sudnici, groteskni junaci ovog romana zapravo i postoje tek kao iskrivljeni „odjeci” ili „replike” normalne a izgubljene ljudske komunikacije. Zato gomilanje epizoda u kojima delanje zaklanjaju travestirani ili pak humorno „doterani” odlomci medijskog govora, od Ratnih novina do Zorice Brunclik i Kiće Slabinca, predstavlja, u stvari, tek nadomešćenje odsustva stvarne radnje i autentičnog događanja.

Moglo bi se, stoga, kazati da je svojevrsnu „trpnu” radnju, svojstvenu Žurićevom prvom, veoma zanimljivom ali nedovoljno zapaženom romanu Blagi dani zatim prođu (2001), ovde zamenila jezički i gestualno simbolična i pri tom groteskno izobličena radnja. Ono što je u prethodnom, blago romansiranom prikazu ratnih naravi i sudbina imalo pasivni oblik ljudske pritisnutosti i duševne smrvljenosti delovanjem pomahnitale istorije, sada je, drugim rečima, u slikanju razdrobljenih posleratnih naravi dobilo sasvim karakterističan vid smehotresno bezglavog tumaranja među pukim odjecima i ruševinama nekadašnje stvarnosti. Krajnji domet ovakvog viđenja onoga što je ostalo od te stvarnosti donosi poglavlje „U odeći umrlih ljudi”, koje bi, recimo, moglo da nosi i naslov „Dnevnik jednog posleratnog psa” i koje svojom ukupnom, menipejski izvrnutom pripovednom vizurom, kao i zavidnim literarnim zaleđem (DŽojs, Krleža, Tišma, M. Bojić) predstavlja satiričnu protivtežu preostalim poglavljima.

Izrazita humorističko-ironijska energija ovog poglavlja preliva se i na druge delove i odeljke, stvarajući – kao, uostalom, i u prethodnom romanu Rinfuz (2003) – gusto, na momente lucidno ali i gotovo neprohodno razrastajuće tkanje kalambura i gegova koje se, pored toga što verodostojno predstavlja pometeni i duhovno klonuli svet romana, u isti mah neretko približava granici samosvrhovitosti i dosetkaške samozaboravnosti. Iz ovih formalnih razloga, kao i iz znatno ozbiljnijih razloga njegovog doslednog nepodilaženja stereotipnim čaršijskim očekivanjima, Tigrera bi, kao i prethodne Žurićeve romane, mogao da zadesi isti udes prećutkivanja i tihog „pridavljivanja”. Uistinu, radi se o jednom od malobrojnih ovdašnjih proznih pisaca mlađe ili već srednje generacije čije knjige ne liče konfekcijski jedna drugoj već su, uz sve zanatske rizike i plaćene cene, i te kako pažnje vredna posledica kreativne potrebe za promenom i traženjem odgovarajućeg književnog oblika za protivrečno iskustvo našeg doba.