Povratak iz divljaštva

Glavni grad bez struje i tekuće vode, 85 posto nezaposlenih, preko 50 posto nepismenih. To je Liberija, zemlja u kojoj bi 11. oktobra trebalo da budu održani prvi slobodni i fer izbori posle 14 godina građanskog rata. Petnaest zemalja zapadne Afrike sa preko 250 miliona stanovnika čine danas najsiromašniji deo planete. Epicentar “serijskog kolapsa” država i svih užasa u ovom regionu tokom prethodnih četvrt veka je Liberija, zemlja sa samo tri i po miliona stanovnika.

Sedam gerilskih armija i okrutna vojska predsednika Čarlsa Tejlora su pakao liberijskog građanskog rata izvezli u susedstvo. Rat je u Sijera Leoneu počeo 1991, u Gvineji 2000, a u nekada prosperitenoj Obali Slonovače 2002. godine. Bez stabilnosti u Liberiji, u kojoj su se decenijama smenjivale godine diktature i anarhije, zapadna Afrika nema velike šanse. Mnogi analitičari misle da ukoliko se začarani krug nasilja ne zaustavi, samo je pitanje vremena kada će se sukobi preneti u Ganu i Burkinu Faso.

“AMERIČKO KOPILE”: Država koja je u centru zapadnoafričkog sistema brutalnih ratova je prva afrička republika, zemlja koja je trebalo da bude primer ostatku kontinenta. Liberiju, “zemlju slobodnih”, stvorilo je 1847. godine 12 000 oslobođenih crnih robova koji su sa juga SAD stigli u svoju “crnu kolevku” uz pomoć američkih crkvenih organizacija. Ustrojena po uzoru na SAD, sa zastavom koja se od američke razlikuje samo po broju zvezdica, Liberija je trebalo da bude “mala Amerika” u Africi.

Ali novi vladari, oslobođeni američki crnci svetlije puti od liberijskih domorodaca, zavladali su zemljom kao beli kolonijalisti u ostatku Afrike. Braonkasti ameroliberijci, manje od pet odsto stanovništva, “tamnocrne” pripadnike šesnaest domaćih plemena držali su u položaju koji se nije puno razlikovao od robovskog. Afrički novinari su Liberiju nazvali “američko kopile”.

Afričke gazde Liberija je i jedna od retkih otvoreno rasističkih zemaqa na svetu. Samo crnci mogu da budu državqani i vlasnici zemqe. Prirodne resurse i ekonomiju, kao i u ostatku zapadne Afrike, uglavnom kontrolišu Libanci, uglavnom rođeni u Liberiji. Supermaketi, hoteli i skoro sve što funkcioniše po zapadnim standardima je u vlasništvu oko 4000 liberijskih Libanaca bez prava na državqanstvo. Zapadnoafrička bogatstva su finansirala libanski građanski rat i milionske doznaka dijaspore u potsaharskoj Africi danas doprinose libanskom ekonomskom bumu.

Tek je 1980. godine jedan “domorodac”, polupismeni narednik Samjuel Do, preuzeo vlast krvavim pučem. Pobunu protiv Doa je ubrzo započeo njegov bivši saradnik Čarls Tejlor, danas uz Slobodana Miloševića jedini predsednik u istoriji koji je optužen za ratne zločine od strane Međunarodnog suda tokom trajanja mandata.

Tejlor je uz pomoć Gadafija 1990. godine porazio Doa – tokom hladnog rata glavnog američkog čoveka u zapadnoj Africi. Mark Huband, jedan od samo nekoliko zapadnih novinara koji su za vreme borbi izveštavali iz Monrovije, opisao je rat koji je započeo za vreme Doove vladavine kao “povratak u divljaštvo”. U sukobu koji je vođen bez ijednog zatvora ili logora za zarobljenike, ubijeno je više od 200 000 ljudi a trećina stanovnika je oterana u izbeglištvo.

DEČJE RATIŠTE: Najtragičniji deo priče o liberijskom građanskom ratu – i danas najveći problem zapadne Afrike – jesu deca borci, preko 15 000 dečaka i devojčica mlađih od petnaest godina. Najmlađi ratnik je imao samo šest godina, a registrovano je na stotine devetogodišnjaka! Za razliku od severa Ugande, drugog velikog “dečijeg ratišta”, liberijska deca su se većinom dobrovoljno javljala za borbu.

Mnogi su bili prinuđeni da gledaju kako im razne vojske ubijaju roditelje i siluju sestre i odlazili u rat da bi se osvetili ili jednostavno zato što nisu imali drugu alternativu. Komandanti su postajali njihovi novi očevi, a ratovanje je bio jedini zanat koji su dobili priliku da izuče. Deca ratnici su se, po svedočenju komandanata, pokazali kao hrabriji i odaniji borci od odraslih.

Liberijski Holivud Liberijska deca ratnici danas ne kriju da su tokom četrnaestogodišweg rata često pokušali da pretvore u stvarnost najbrutalnije scene iz holivudskih filmova koje su gledali u štabovima komandanata. Kultni status među ovim klincima ipak ima jedan video iz domaće produkcije. Radi se o verovatno najbizarnijem snimku koji je ikada napravqen (kadrovi iz ovog filma su dostupni na internetu). Jedan palestinski snimateq je 9. septembra 1990. snimio pobuweničkog komandanta Prinsa Yonsona kako u predsedničkoj palati u Monroviji jede odsečeno uvo predsednika Samjula Doa koji pokušava da iskoristi magiju i nestane. (Mnogi liberijski ratnici veruju da upotreba magija u borbi daje boqu zaštitu čak i od najotpornijeg pancira i da će steći neverovatnu moć ako pojedu deo tela neprijateqa koji je bio u stawu da upotrebi posebne magijske sile.) Sledeći kadar prikazuje Prinsove qude koji kreću da golom predsedniku odseku penis. Tek tada je Do komandu nad oružanim snagama predao Prinsu. Iskrvario je do smrti nekoliko sati kasnije u toaletu svoje rezidencije. To je bila jedna od prvih scena liberijske krvave istorije koja je često ličila na horor film.

Predsednik Tejlor je pod svojom komandom imao ozloglašenu “Jedinicu malih dečaka”. Jedan od komandanata bio je trinestogodišnji “Smejem se i ubijam”, a neki borci ovog odreda su bili poznati kao “Kastrator”, “Drobilac jaja” i “LJubitelj žbunja”. Deca sa igračkom u jednoj i kalašnjikovom u drugoj ruci, sa Miki Mausom na majici i hašišom ili amfetaminima u krvi, postali su slika liberijskog rata.

HEROIN, BARUT I DUHOVI: Zapadnoafričkim ratovima su umesto ženevskih konvencija upravljali droga i svet duhova. Liberija je ključna tranzitna stanica za transport heroina iz zlatnog trougla i kolumbijskog kokaina brodovima u Evropu. Čekpoint na kome su bili “braon-braon” – dečaci naoružani kombinacijom sirovog heroina i baruta – predstavljali su tokom rata najgoru noćnu moru stanovnika Liberije. Mnogi od ovih tinejdžera su nosili perike i ženske haljine jer su verovali da kada su maskirani, ne ubijaju i ne siluju oni sami već njihov duh.

Pobunjenički LURD, gerilska vojska čiji je komandant danas jedan od najjačih kandidata na predsedničkim izborima, imao je odred “Žena ubica”, uglavnom devojčica koje su bile silovane od strane Tejlorovih slabo plaćenih vojnika. U sastavu LURD-a borila se i brigada “Puter od kikirikija” – deca ratnici u ovoj jedinici jeli su ogromne količine putera od kikirikija koje su opljačkali u supermarketima u predgrađima Monrovije.

Oni su danas bez posla, nade i budućnosti u zemlji u kojoj praktično više ništa ne može ni da se ukrade. Dok god hiljade bivših boraca besciljno luta ulicama, Liberija može da očekuje obnavljanje krvavih sukoba. Svaki stanovnik Liberija zna je 1989. godine vrata današnjeg pakla otvorilo samo 150 slabo naoružanih boraca.

Zbrinjavanje dece-ratnika biće najvažniji zadatak novoizabranog predsednika. Time se sada bavi misija UN u Liberiji koja godišnje košta 750 miliona dolara i predstavlja najskuplju operaciju svetskih mirovnjaka. Oko 15 000 vojnika i

1 100 međunarodnih policajaca u sastavu UNMIL-a imaju mandat do marta sledeće godine iako Međunarodna krizna grupa i druge nevladine organizacije smatraju da je prisustvo UN trupa neophodno bar do 2010. godine da bi se u zemlji izvozniku katastrofa razvile institucije.

LUTAJUĆI RATNICI: Zahvaljujući UNMIL-u velika većina malih ratnika je razoružana. U okviru “Programa razoružanja, demobilizacije, rehabilitacije i reintegracije” svaki ratnik koji je predao oružje dobija 300 dolara – više od dve prosečne godišnje plate – i kratku obuku za neki od “civilnih” poslova. Ali to su samo skupe, kratkoročne mere. Bez stabilnosti i novih radnih mesta ovi mladi ljudi će postati ono što Human Rights NJatch naziva “lutajućim ratnicima”.

Fudbalska nada Žorž Vea ima problem sa dvojnim državljanstvom i okružen je lošim ljudima, ali izgleda kao neko ko može doneti čudo Nelson Mendela ga je nazvao “ponosom Afrike”. Ugledni magazin Nenj African stavio ga je na dvadeseto mesto liste 100 najvećih Afrikanaca u istoriji. Liberijci ga zovu “kralj Žorž”. Žorž Vea (39) nekada najbolji fudbaler na svetu, namerava da postane predsednik Liberije. Ovaj monter telefonskih linija koji je završio samo osnovnu školu, dete Klara Tauna, jedne od najbednijih četvrti Monrovije, već ima spomenik u centru Monrovije, svoju radio-stanicu “King’s FM” i vozi jedini “porše” u gradu u kome ulice nisu asfaltirane. “Vea je simbol svega čega nema u Liberiji: bogatstva, pošteno ostvarenog uspeha, međunarodnog prestiža”, napisao je nedavno novinar “NJujork tajmsa”. Politički protivnici ga predstavljaju kao bezbrižnog plejboja koji vodi raskalašan život, neobrazovanog i neiskusnog lažljivca okruženog korumpiranim i okrutnim ljudima iz bivših režima. Oni najzlonamerniji tvrde da je neinteligentan, neartikulisan i nepismen i da sebe vidi kao idola. Liberijske novine tvrde da je kupio lažnu diplomu “sportskog menadžera” i da prema Ustavu uopšte nema pravo da se kandiduje jer je 1993. godine postao francuski državljanin. U svemu ovome ima istine. Čak i oni koji tvrde da je fin i pošten, kažu da je okružen jako lošim ljudima i da nema ideju kako će sprovesti ono što je obećao. NJegovu diplomu menadžmenta u sportu je izdao Parkvud univerzitet, koji je zatvoren 2003. godine jer su vlasnici prodavali lažne diplome. Vea insistira da se nastava održavala preko interneta, ali engleski mediji tvrde da je Parkvud jedan od “univerziteta” bez profesora, učionica i ispita. Pari Saint-Germain je na svom sajtu svojevremeno objavio da je Vea uzeo francusko državljanstvo jer su pravila lige dozvoljavala tri strana igrača, a u klubu su već bila tri Brazilca. Liberijski ustav ne dozvoljava dvojno državljanstvo i Vea je uzimanjem francuskog automatski izgubio liberijsko državljanstvo i pravo da se ikada više kandiduje za predsednika. Iako još nema čvrstih dokaza, francuske diplomate su rekle novinarima da se Vea raspitivao kako da se odrekne francuskog državljanstva. Međutim, čak i da bude izabran, ako se dokaže da je Vea ikada bio francuski državljanin, proces opoziva će automatski biti pokrenut. Iako nema ispitivanja javnog mnjenja, glasači u svemu ovom izgleda ne vide neki problem. Čak i mnogi analitičari misle da je glavni uzrok prljavih napada na Veu njegova jako tamna boja kože, jezik ulice kojim govori i činjenica da ne pripada eliti koja zemljom vlada već 150 godina. Vea tvrdi da je protiv njega samoživa, bogata “braonkasta” elita. “Sa svim tim obrazovanjem oni su vladali ovom zemljom stotinama godina i ništa nisu uradili za naciju”, rekao je novinaru Bi-Bi-Sija. “Obrazovani nisu razvili zemlju, nisu stvorili radna mesta, nikada nisu zidali škole i bolnice”, tvrdi Vea. U Liberiji skoro da nema obrazovanog domorodačkog stanovništva. Mnogi Liberijci veruje da je Vea dovoljno bogat i da neće morati da krade. On je kralj mladih, siromašnih i neobrazovanih, onih koji nikada nisu dobili šansu. Četvrtina birača ima manje od 23 godine i oni su njegove vatrene pristalice. Mnogi na svojim telima imaju nacrtan Veov lik, izborni slogan “Spasite Liberiju – glasajte za Veu” i ime njegove partije, Kongresa za demokratsku promenu. “Vlasnici diploma gde ste sada, Vea je već u predsedničkoj palati”, pevali su u septembru na mitingu u Monroviji. Mlade pristalice od Vee očekuju puno. Stotine siromašnih svakog dana stoje ispred kapije njegove kuće očekujući pomoć: pare za operaciju, školovanje ili put u inostranstvo. Vladar u Africi nije samo vođa, on je otac svakog građanina, neko ko treba da ih obezbedi, prorok koji komunicira sa svetom duhova i manipuliše zlim silama. Saradnici redovno porede Veu sa Isusom i on povremeno sugeriše da svoju ulogu vidi kao božansku misiju. “Gledajući u vaša lica večeras, ja vidim da sam vaša sudbina, vidim da će vaš san biti ispunjen”, rekao je nedavno na mitingu. Ovi izbori nisu samo “randevu sa sudbinom” liberijske nacije, već i velika opasnost za dobronamernog fudbalera. Vea je već jednom krajem devedesetih za dlaku izbegao smrt i pobegao iz zemlje. Predsednik Čarls Tejlor je u obožavanom sportisti video opasnog konkurenta. Dva rođaka su mu tada silovana, a vojnici su mu zapalili kuću. NJegova žena Kler – šalterska službenica, koju je upoznao dok je u jednoj njujorškoj banci otvarao račun – odbija da se sa decom iz njihove milion i po dolara vredne vile na Floridi preseli u Liberiju. “Čula sam da su (u Liberiji) ubijali predsednike, i to me brine”, kaže Kler. Vea smatra da su ovi izbori poslednji zračak nade za decu Liberije. Pogrešan izbor će, tvrdi Vea, predstavljati “poslednji korak u hiljadu godina tame”. Samouvereni kralj fudbala zna šta je jedini pravi izbor. “Ja sam ujedinitelj, jedini koji može doneti mir mojoj zemlji.”

Od početka prošle godine najmanje 2000 liberijskih tinejdžera – nezaposlenih, gladnih i navučenih na heroin – bilo je ponovo regrutovano i poslato u pljačkaške “misije” u susedne zemlje. Većina njih su još kao deca, tokom rata u Liberiji, počinili teške ratne zločine. Mnogi se posle svake “misije” na odmor vraćaju sa novom ženom. U selima uz granicu sa Sijerom Leone i Obalom Slonovače tinejdžeri već imaju i po pet žena-robinja.

Oni su davno navikli da “plaćaju sami sebe”, što je eufemizam za dozvoljenu pljačku. Jedina plata koju su ovi klinci obučeni slično američkim reperima ikada primili je ratni plen. Tokom rata su seks i silovanje postali sinonimi – jedna trećina žena izbeglica je prijavila da su bile silovane. Kako je napisao Mats Utas u knjizi “Slatka ratišta: mladi i liberijski građanski rat” za decu ratnike u zapadnoj Africi Orvelova sintagma “rat je mir” postala je stvarnost. Zapadne obaveštajne službe ove mlade ljude zovu “pobunjeničkom dijasporom”. Oni su najopasniji ratnici paravojske bez ideologije, komande i obzira koje ne poznaje državne granice.

Najgore rezultate njihovog ratovanja nećete naći u statistikama UN. Liberija i njena dva upropašćena suseda bi sigurno bile tri najsiromašnije zemlje na svetu kada bi bilo načina da se to nekako ustanovi. Godišnji budžet Liberije, oko 80 miliona dolara, uporediv je sa troškovima snimanja jednog holivudskog hita. Ova zemlja bogata prirodnim sirovinama danas živi od humanitarne pomoći, ratovanja i prostitucije.

Školarina u najjeftinijoj školi u Monroviji iznosi koliko i polovina prosečne godišnje zarade. Organizacija Save the Children objavila je prošlog meseca da u Monroviji najmanje 60 posto učenica “toliko žele obrazovanje da prodaju jedino što imaju – svoja tela – da bi ga dobile”. U Liberiji ima više nepismenih ljudu u dvadesetim nego u četrdesetim godinama života. Van glavnog grada ne postoji nijedna škola. Osamdeset odsto stanovništva živi u “apsolutnoj bedi”.

KLEPTOKRATSKA AUTOKRATIJA: Uz pomoć UN privremena vlada je uspela da u protekle dve godine zemlju održi na ivici provalije. Liberijci će sledećeg utorka u prvom krugu prvih fer izbora u istoriji zemlje glasati za novog predsednika. Glavni kandidati su Elen DŽonson-Sirlif, bivša ministarka, harvardski diplomac i stručnjak Svetske banke, Seku Kone, gerilski komandant, čije su trupe iz Monrovije oterale Čarlsa Tejlora i Žorž Vea, UNICEF-ov ambasador Dobre volje i jedan od najvećih svetskih fudbalera svih vremena.

Sva 22 kandidata su dala velika obećanja, ali niko nije rekao kako će ih ostvariti. Vea tvrdi da će sasvim iskoreniti nepismenost za šest godina. Sirlif je obećala da će, ako pobedi, za samo šest meseci ponovo “uvesti” struju u glavni grad i obezbediti ekonomski rast od “možda i preko 20 posto” u prvoj godini mandata. Sirlif je na jednom mitingu politički sistem u zemlji opisala kao “nefunkcionalnu kleptokratsku autokratiju”. Bivši ratnik Kone, samozvani “oslobodilac” zemlje, obećava da neće biti suda za ratne zločine ili komisije za pomirenje kakva je postojala u Južnoafričkoj Republici. “Dobro je jednostavno zaboraviti u ime mira”, tvrdi Kone.

Mir je Liberijcima najvažniji. Sadašnji poredak su, birajući mir, sami izabrali na izborima 1997. godine, koji su po ocenama stranih posmatrača bili slobodni ali ne i fer. Oni su tada, odlučujući se za omraženog i surovog Čarlsa Tejlora, zaključili da su kleptokratija i autokratija koje je “nudio” Tejlor, mnogo bolje rešenje od građanskog rata koji je obećavao ako ne bude izabran. Na kraju su dobili i Tejlora i rat. Ko god da pobedi u utorak, na prave rezultate ovih izbora između rata i mira u Liberiji ćemo verovatno čekati mesecima. Ako ni zbog čega drugog, onda zato što je optuženi Tejlor obećao prošlog meseca da će se vratiti iz Nigerije u svoju nesrećnu domovinu.