Ne stidi se rođaka svog

Život u društvu nije nimalo jednostavan biznis. Što više ljudi oko vas, to je teže razlikovati prijatelje od neprijatelja. Jedan od razloga koji je majmune održao u čvrstoj zajednici jeste i uzajamno češkanje po leđima, koje pored fizičkog zadovoljstva znači i bliskost i prijateljski odnos. Za ljude koji su oduvek živeli u većim grupama od majmuna, češkanje kao način komunikacije bilo je suviše zametno, pa je zato nastao jezik kojim se moglo stupiti u kontakt sa više osoba odjednom. No, put kojim se od rudimentarne vokalizacije, svojstvene svim primatima, došlo do jezika ljudi, nije bio kratak već se odvijao postepeno.

Ovogodišnje publikovanje svih delova raščlanjenog geneoma (skup svih naslednih osobina) šimpanza pokazalo je da gen FODŽP2 koji ima važnu ulogu u razvijanju jezika, postoji i u šimpanza ali da nije bio izložen efektima selektivnog čišćenja nekih regiona na 4. paru hromozoma.

Protumačen i raščlanjen genom šimpanza pokazaće kako je sazdan naš najbliži evolucioni rođak, ali i kako stvari stoje sa nama samim. U ovom trenutku, pet godina posle raščlanjivanja i delimičnog razumevanja ljudskog genoma (jun, 2000. godine), raspolažemo uporednim spiskom genetičkih odlika, sličnosti, a i razlika između šimpanza i čoveka. Što bi rekla naša stara poznanica La Deana Hiler iz Sent Luisa (Vašingtonski univerzitet), koja je uz Terjea Mikelsena sa Kembridža u Bostonu, koautor publikacije o sekvencijama šimpanzovog genoma, danas možemo jasno videti kako evolucija radi svoj posao.

Kad se uporede šimpanzov i ljudski genom, pada u oči da šimpanzo u svakoj svojoj ćeliji, tj. u njenom jedru, ima 24 para hromozoma, dok je u čoveka drugi par spojen sa sledećom, tako da je broj parova 23. Hromozomi su, inače, tvorevine lako vidljive pod mikroskopom, a gradi ih dezoksiribonukleinska kiselina (DNK) koja u sebi sadrži između 45 i 100 hiljada gena (broj zavisi od hromozoma i od onog ko gene broji, kako broji i kako beleži). Geni nose šifre na osnovu kojih se sintetizuju belančevine, bitan gradivni materijal veličanstvenog zdanja zvanog ljudsko telo. Za one koji nisu naročito verzirani u genetiku, vredi reći da za samo tri odsto gena znamo čemu služe, dok ostalih 97 odsto čeka bolja vremena, tj. bolju tehnologiju.

Šimpanzo i čovek genetički su skoro jednaki. Imaju 98,7 gena koji se među sobom bitno ne razlikuju, dok je 29 odsto apsolutno identično. Međutim, najbliži evolucioni rođaci, od kojih se jedan te činjenice stidi, a drugi s njom nije upoznat, pokazuju razlike u 35 000 000 pojedinačnih nukleotida koji su u suštini, jedinica građe DNK. Nukleotid se sastoje iz po jednog molekul šećera i fosforne kiseline i iz jedne od četiri hemikalije koja može biti adenin (A), tiamin (T)) citozin (C) ili guanin (G). Ta četiri “slova” su ključ života jer se njihovom linearnom kombinacijom dobijaju šifre ili troslovne reči, tj. instrukcije na osnovu kojih svaka ćelija organizma zna koje će aminokiseline upotrebiti pri svakom koraku sinteze proteina. Hormoni, enzimi, neurotrasmiteri i drugi prenosioci hemijskih poruka – signala, prijemnici tih signala, kao i kompletan gradivni materijal organizma, jesu proteini. Međutim, ova razlika na “svega” 35 miliona nukleotida je beznačajna, s obzirom na to da šimpanzov genom ima pet milijardi i 600 hiljada slova za razliku od čoveka koji je nešto bogatiji jer je u njegovom genomu šest milijardi nukleotida. Da bi čitaocu taj broj bio malo bliži, može uzeti da je broj nukleotida – suštinskih jedinica života, jednak broju sekundi u 190 godina života. Eto zbog čega život nije jednostavan.

Stepen sličnosti genoma nije odlučujući, bar što se tiče spoljašnjeg izgleda. Dve vrste miševa Mus musculus i Mus spretu ni po čemu se ne razlikuju spolja, iako su im genomi manje slični, manje nego čovekov i šimpanzov. S druge strane, psi koji se po izgledu među sobom razlikuju daleko više nego šimpanzo od čoveka, genetički su međusobno slični 99,85 odsto. Od koga se šimpanzo više razlikuje, od gorile ili od čoveka? Od gorile, naravno. I po izgledu i po genima. Na osnovu dešifrovanja genoma šimpanza ispostavilo se da u njemu nema samo 53 gena koji se identifikuju u čoveka, a kad se pogledaju razlike koje izazivaju promene u sastavu proteina, vidi se da ih u proseku ima dve po genu.

Do sada nije bilo nimalo jasno zašto su se posle zajedničkog toka evolucionog razvoja, negde pre pet ili osam miliona godina, šimpanzi i ljudi razdvojili i postali to što danas jesu – bića koja se ni fizički, a ni po ukupnom genetičkom nasleđu skoro ne razlikuje. Razlikuju se samo po načinu umrežavanja neurona. Međutim, komparacijom dva genoma utvrđeno je da u čoveka postoji 13 454 gena sa znacima brze evolucije.

Današnjom tehnologijom koja će za dve ili tri godine biti smatrana zastarelom, lako raščlanjujemo genom i identifikujemo jedan od 45 000 – 100 000 gena u svakom od 46 hromozoma, pri čemu se razlikuju normalni od mutiranih oblika. Ovo je prilično komplikovano zbog prirodnih varijacija (polimorfizam) u genomu što je razlog međusobnih razlika među ljudima. Zumiranjem genoma i korišćenjem sve većih i većih rezolucija, otkrivaju se geni odgovorni za razne bolesti i već danas se podvrgavaju korekcijama, tj. inženjeringu.

Projekt iz 1980. godine kojim je obuhvaćeno ispitivanje svih identifikovanih gena, Human Genome Project do sada je samo napola otvorio “knjigu života” u kojoj se koriste četiri slova – A, T, C, i G kao i troslovne reči nastale njihovom linearnom kombinacijom. To što je iz dosadašnjih istraživanja iskočio i podatak da se od šimpanza genetski razlikujemo za manje od dva odsto i da će ta razlika zauvek ostati, dobro je za obe vrste.

Momčilo B. Đorđević