Srbiji samo dobra trojka

Dr Vladimir Gligorov za razgovor o Srbiji pet godina posle Miloševića, izabran je s dvostrukim razlogom. U Srbiji je teško naći ekonomistu koji poznaje njenu ekonomsku situaciju, a da već nije bio u nekoj vladi ili njoj blizak. A ako nije u vladi onda je u Svetskoj banci. Ako nije ni jedno ni drugo, iz nekog je trećeg razloga politički ostrašćen. Gligorov je saradnik Bečkog instituta za međunarodna ekonomska istraživanja, pa Srbiju može da sagleda i u širem, najmanje regionalnom kontekstu. I ne samo ekonomskom. To što se ne ustručava ni od vrlo delikatnih političkih komentara ne treba takođe da čudi: sin bivšeg državnog funkcionera iz perioda SFRJ i bivšeg predsednika nezavisne Makedonije Kire Gligorova, morao bi o tome nešto da zna iz prve ruke.

Sa ekonomskog stanovišta, koju ocenu za proteklih pet godina zaslužuje Srbija?

- Verovatno, tu negde, prelaznu. Ali ne visoku. Ono kako je bilo u školi: dobra trojka, tu negde.

Mislite li da je Srbija mogla da napreduje brže?

- Nesumnjivo. Ako se uporedi sa drugima i ako uzmemo samo jedan indikator – odnos sa EU – pet godina je Srbiji bilo potrebno da počne sa prvim pregovorima sa Evropskom unijom, za pet godina promena nije bilo ugovornih odnosa sa EU. Možete za to kriviti i EU, ali na kraju krajeva to je jedna činjenica. Druge zemlje su to relativno brže ili mnogo brže obavile. Ima doduše i gorih slučajeva, ali ne mnogo. Recimo, Bosna... Pa kad je reč o čitavom procesu privatizacije i restrukturiranja privrede, pet godina posle je dominantna ova državno-društvena svojina. I tu biste mogli reći da su drugi to relativno brže obavili. Kad se govori o poslovnom ambijentu, ako biste gledali ne ono što ste napisali u zakonu nego koliko je to efekata imalo, odnosno koliko je novih preduzeća, šta se događa sa tim novim preduzećima, čime se ona bave, razvoj tog novog privatnog sektora je relativno spor. I ako gledate dinamiku stranih investicija, to je uglavnom određeno ovim prodajama, a ne green field investicijama. A pet godina nije malo vremena, u ozbiljnijim i uspešnijim zemljama tranzicija je bila projekat od deset godina, ovde je već polovina vremena pojedena, a očigledno ima dosta toga da se uradi. Za ovih pet godina je u Srbiji više potrošeno na političku stabilizaciju – dosta je potrošeno i na destabilizaciju – nego na ekonomsku tranziciju. Ne treba zaboraviti da je Srbija jedna od retkih zemalja gde je ubijen jedan predsednik demokratske i reformske vlade, drugi slučaj je na sreću neuspeo u Makedoniji. Ali to su jedinstveni slučajevi, dakle, nema ih, to se ne događa. To je svakako indikator ozbiljnih političkih nestabilnosti...

Vi ste ekonomski savetnik makedonskog predsednika Branka Crvenkovskog, a ekonomski savetnik makedonskog premijera Teo Vajgl savetovao je vladu da prihvati vaš ekonomski program za Makedoniju. Pa, da li je prihvatila?

- Nije. To je analiza koja ima implikacije za makroekonomsku, pre svega monetarnu i fiskalnu politiku. Ispalo je suprotno od onoga čemu teži vlada, a njihov savetnik Vajgl je to iz nekog razloga podržao.

Da li je pad Slobodana Miloševića na bilo koji način uticao na političku ili čak i socijalnu koheziju bivšeg jugoslovenskog prostora?

- Jeste. U političkom smislu, po mom mišljenju, to je i najveći i zasad jedini nedvosmisleni napredak koji je Srbija učinila posle 5. oktobra: njena drugačija međunarodna pozicija. U tom smislu imamo sasvim drugačiji odnos Srbije prema susedima i svima ostalima. Pri tom su liberalizovani ne samo politički nego i trgovinski odnosi i, ima tu i tamo svega i svačega, generalno je ton sasvim drukčiji i način rasprave je sasvim drukčiji. U tome je, po mom mišljenju, apsolutno najveći napredak. Ako se tako nastavi, pogotovo posle rešavanja problema na Kosovu i sa Crnom Gorom, i posebno ako se odavde iz Beograda podstakne integracija Bosne i Hercegovine i njen evropski put, Srbija ima velike šanse...

Mislite da Beograd hoće da podstiče unutrašnju integraciju Bosne i Hercegovine?

- Mada možda ima i drugačijih mišljenja, to je od najvećeg značaja za Srbiju, bez obzira na to što se ovde možda tako ne vidi. Onda bi ti regionalni problemi manje-više bili skinuti sa dnevnog reda i u tom smislu bi pad Miloševića jako doprineo. Znate, pad Miloševića, smrt Tuđmana i transformacija HDZ-a su ključne činjenice na kojima se zasniva sve ovo što se dogodilo posle 2000. godine. Ako bi se tako nastavilo, to bi bilo veoma dobro.

Unutrašnja kohezija u Srbiji održavana je oko nacionalnog pitanja, čime je to zamenjeno?

- Socijalni problemi su veliki. Zato što su sve tri vlade bile relativno slabe, više se računa vodilo o socijalnim potrebama nego o potrebama razvoja. To je bio slučaj sa prvom vladom koja je smatrala da treba da kupuje socijalni mir, druga nije mogla bogzna šta da radi jer je kratko trajala i bila je veoma nepopularna, a vlada Vojislava Koštunice dosta je radila na istoj toj stvari i zbog koalicionih partnera, ali i zato što su generalno tako mislili. Tako da je, bez obzira na tešku situaciju, problem socijalne kohezije u Srbiji održan u određenom okviru. Ali pitanje socijalne kohezije tek dolazi na dnevni red, socijalno raslojavanje će se nastaviti i sigurno će biti veće i na međugeneracijskom, i na regionalnom planu, i po vlasničkoj i po profesionalnoj osnovi.

Ministar za ljudska prava Rasim LJajić je na Međunarodnoj konferenciji – Srbija pet godina posle, rekao da se o tome ne govori, ali da se u Briselu sprema uslovna nezavisnost Kosova. Kako će na političku i socijalnu koheziju i u Srbiji i u Makedoniji uticati takva jedna odluka?

- Što se Srbije tiče, mislim da će biti više političkih problema s obzirom na to da su se sve političke partije, sem nekih malih, vrlo mnogo vezale za suprotan ishod. Tako da će ovakav ishod uslovne nezavisnosti, u stvari nezavisnosti, biti politički problem za ovdašnje partije. Socijalnih problema zbog toga neće biti, Kosovo živi izvan Srbije već pet godina. Drugo je pitanje socijalnih problema na samom Kosovu, to nije mali problem.

Ali ministar LJajić kaže da se u tom slučaju može očekivati

100 000 do 150 000 novih izbeglica?

- Ne verujem da će se to dogoditi, jer nema nekog posebnog razloga za to, sem ako se ne dogodi nešto drastično, ali u tom slučaju od nezavisnosti ne bi bilo ništa. Mislim da će se od kosovske vlade zahtevati da bude veoma odgovorna kad je reč o manjinama na Kosovu i neki drugi stav se neće tolerisati. Garantovanje prava Srba na Kosovu u svakom pogledu biće deo ishoda tih pregovora, u suprotnom to ne bi bilo u redu. Što se Makedonije tiče, to na političkom i socijalnom planu ne može da ima nikakav drugi sem pozitivnog uticaja. Ohridskim sporazumom je u suštini makedonsko ustavno pitanje rešeno. Kosovo će morati da se reintegriše u region jer ono sada ne funkcioniše kao deo tog regiona, moraće da dođe do ugovora o slobodnoj trgovini, moraće da se otvore granice, da se normalizuje život, da tu ne bude neka paravojna situacija, da ne bude skoro neki prekid vatre a ne normalna situacija. To će trajati određeno vreme i imaće političkih reperkusija ali, mislim, generalno pozitivnih, bez obzira na nužne sukobe ili konfuziju do kojih će dolaziti u jednom, drugom ili trećem momentu. Kosovska vlada već ima užasne ekonomske i socijalne probleme, a tek će ih imati i povlačenje međunarodne zajednice od nje će zahtevati veću odgovornost prema sopstvenom stanovništvu i oni će morati da gledaju da na neki način normalizuju stanje u regionu.

Makedoniji ste predložili da pojača svoje investicije u ljudske resurse i infrastrukturu. Juče čujem da isti predlog imate i za Srbiju.

- Kad je reč o ljudskom kapitalu, u Srbiji mora da dođe do međugeneracijske preraspodele. Ova penzijska reforma bi morala da se vidi u tom kontekstu. Morate da imate manje izdatke za starije, a veće izdatke za mlađe. Znači, manje za penzije, više za obrazovanje. Ovde se rasprava vodi pogrešno. Penzioneri bi morali da znaju zbog čega se u stvari žrtvuju. To je jedino ispravno: da mlađe generacije dobiju više u smislu obrazovanja, mogućnosti zapošljavanja, jer danas najveće stope nezaposlenosti i u Srbiji, i u Makedoniji i u Hrvatskoj odnose se na mlade. Veći teret tranzicije podnosi omladina nego stariji, posebno omladina koja nema obrazovanje. Neobrazovani, mladi, žene i oni koji nikad nisu imali ili su izgubili posao četiri su kategorije koje trpe socijalni efekat tranzicije. Tu mora da dođe do raspodele između penzionera ili drugih korisnika budžeta i ulaganja u obrazovanje, nove mogućnosti za zapošljavanje. Dakle, nije potreban neki dodatni novac, to je pitanje međugeneracijske pravde. Pitanje infrastrukture je drugo pitanje. Na celom ovom prostoru, a naročito u Bosni, Srbiji i Makedoniji, koje su tranzitna područja, infrastruktura je od fundamentalnog značaja i zaduživanje za taj posao nije isto što i zaduživanje da bi se pokrila platno-bilansna neravnoteža, naročito kad je reč o potrošnji.

Veoma smo ljuti na Slovence i Hrvate jer navodno raznim mehanizmima sprečavaju investicije naših preduzetnika tamo. Imamo li pravo što se ljutimo?

- Tu i na drugim mestima, pa nažalost i u Srbiji, postoji taj ekonomski patriotizam. Nesumnjivo je da postoji i u Sloveniji i ne samo prema Srbiji, generalna je politika Slovenije da na značajan način dozira prisustvo stranog kapitala, svejedno da li je austrijski ili srpski. Kad je reč o Hrvatskoj, mislim da hrvatska politika nije takva, ali su otpori na lokalnom nivou povezani sa lokalnim privrednim interesima da se taj nacionalizam koristi u privredne svrhe da bi se onemogućila konkurencija. Slično se sada događa i ovde, juče sam čuo da ministar privrede misli da nešto treba da ostane u srpskim rukama. To se svuda događa i nije neki specijalan odnos prema Srbima, ili Hrvatima, nego prema stranim konkurentima generalno. Nacionalizam se skoro uvek u ekonomskom smislu koristi kao zgodan način da se neko ko ima monopolski položaj odbrani od konkurencije.

Ni da ih lako prihvataju u Sloveniji i Hrvatskoj naši preduzetnici ne bi mogli da iznose kapital odavde i tamo ga investiraju jer im je to pravo našim zakonom ograničeno. Vi ste odlučno za liberalizaciju?

- To je praktično pitanje. Veoma se rđavo koristi primer Slovenije. Slovenija je od samog početka imala politiku uravnoteženja platnog bilansa ili tekućeg računa. Ako želite da imate dobro prilagođenu politiku kursa koju su oni imali, dakle stalnu depresijaciju tolara kako bi se realni kurs održao na istom nivou, onda morate da imate restrikcije na prilivu a ne na odlivu novca. Jer ako je priliv veliki, morate ili da ga stavite u centralnu banku u rezerve – a rezerve prenesete u inostranstvo i još pri tom imate troškove sterilizacije toga – ili da za iznos investicije povećate uvoz i pokvarite spoljnotrgovinski bilans. To je platnobilansna jednačina i tu nema šta da kaže ni ministar privrede ni ministar finansija, ni bog otac, to je prosto aritmetika. U čemu je razlika između Slovenije i Srbije? Vi ste dozvolili veliki spoljnotrgovinski deficit, da li zbog fiksiranog kursa ili zbog priliva donacija, pa ste dozvolili da vam uvoz izmakne toliko, e onda treba da se odlučite da li to hoćete da ispravite ili slovenačkim putem ograničenja stranih direktnih investicija ili dopuštanjem investicija u inostranstvu jer u suprotnom nemate razloga da se hvalite da odliva nema jer ga ima, samo što kapital odliva centralna banka. Postoji i treća mogućnost, da tim novcem otplaćujete inostrani dug.

Tvrdite da je ograničavanje odliva kapitala karakteristika privrede pod represijom države. Da li je u proteklih pet godina ta represija države nad privredom smanjena?

- Ne, na početku je bilo nekoliko liberalizacija, naročito u spoljnim odnosima, ali od tada nadalje država uglavnom deluje restriktivno i represivno i meša se manje-više u sve i to, nažalost, na diskrecioni način. Znači, kad treba menjaju se zakoni da bi se nešto obavilo, ili se donose uredbe da bi se nešto obavilo ili se, prosto, koristi diskreciona moć centralne banke ili ministarstva finansija, pa se odlučuje ko može da uzme kredit, a ko ne može, koji će se kredit subvencionisati, a koji neće, pa se drži ta visoka obavezna rezerva kao posledica velikog priliva i nužde da se to kontroliše jer tržište kapitala nije liberalizovano. Pa mešanje u tržište rada, pa mešanje države u tržište preduzeća... Da ne govorimo o tome da je država još značajan poslodavac i da političke partije rukovode značajnim sektorom u ekonomiji, to su javna preduzeća.

Vi tvrdite da ne samo da je privreda pod represijom države nego zarobljene države. Na tržište Srbije stiglo je već petnaestak multinacionalnih kompanija, da li one doprinose ograničavanju ovog zarobljavanja i represije ili su se, kao strane banke, balkanizovale?

- Skoro u svakoj afričkoj zemlji vi imate 15-20 multinacionalnih kompanija, one uglavnom i najčešće imaju monopolski položaj u tim državama i to je suština celog problema.

Oni učestvuju u zarobljavanju države, kao i domaći interesi?

- Jeste. Ako imate nekoga ko je od države isposlovao neki monopol, to je to. U ekonomskoj nauci mi polazimo od pretpostavke da nacionalno poreklo i nacionalna pripadnost ne znače ništa. Nema nikakve razlike između srpskog preduzeća i multinacionalne kompanije. Svako voli monopol. Nema ništa bolje nego nemati konkurenciju i ne brinuti za svoj prihod. Država mora da se nađe na strani potrošača, a ne proizvođača. To ovde nije slučaj i ništa ne znači to što imate multinacionalne kompanije, svi se ponašaju isto, i čak će od države tražiti sve nove usluge i to je taj element zarobljavanja.

I najzad, hoće li, prema vašem mišljenju, aktuelna Vlada Srbije odraditi ceo mandat na koji je izabrana?

- Koliko sam ja u stanju da vidim, ova vlada eventualno može da ode samoranjavanjem, na čemu u poslednje vreme dosta radi. Inače, mislim da oni imaju mogućnosti da, oslanjajući se čas na ove čas na one, opstanu do kraja mandata. Problem bi za njih mogao da bude kako da ubede EU da brzo završe sporazum o pridruživanju, a da ne donesu ustav. Ukoliko to ne budu mogli, moraće da donesu ustav, a ukoliko ga donesu, moraće da idu na izbore. Ako bi do kraja juna ispregovarali o svemu sa EU, ili do septembra, potpisivanje bi moglo da bude uslovljeno novim ustavom. Ukoliko bi oni to produžili, kao u ovim slučajevima sa Ratkom Mladićem, pa rekli: jeste, ali mi ćemo to završiti dok vi to ratifikujete, onda bi to moglo da traje i malo duže. To su dva jedina načina na koje bi mogli da padnu. Inače, promiskuitet u Skupštini Srbije je tako veliki da oni mogu da opstanu veoma, veoma dugo jer, kao što vidite, uvek imate nekog poslanika ili grupu koji će biti srećni da uđu u vladu.