Zatvorski kapitali

Četrdeset osam sati provedenih u policijskom pritvoru – “u mrklom mraku, nema ni prozor, ni sijalicu, užas jedan...” – doneli su Vladanu Batiću, bivšem srpskom ministru pravde, dvadesetak naslovnih strana u ovdašnjoj štampi, nekoliko sati u udarnim terminima televizijskih programa, direktno telefonsko uključenje u “Utisak nedelje”... Uopšte nije loše, čak i za političara tog formata; lidera partije koja je na poslednjim parlamentarnim izborima osvojila čitavih četrdesetak hiljada glasova (doduše, u tradicionalnom savezu sa Rumunima Srbije, Seljačkom strankom, Srpskom pravdom...), a onda na poslednjim lokalnim izborima nije ušla u parlament čak ni u Obrenovcu. Cinici bi, a svi smo takvi pomalo, rekli kako mu se boravak u zatvoru i te kako isplatio. No, ruku na srce, sam Batić je za toliku pažnju zaslužan samo kolateralno. Mnogo više, oni koje bivši ministar sada tuži jer su ga utamničili, kako tvrdi, bez razloga.

Priča o pritvaranju Vladana Batića, međutim, ne može se svesti samo na politiku iako su političari umešani mnogo više nego što bi trebalo da budu, ako uopšte i treba da ih bude u nečemu u šta je upetljan i neki Mali Bidža.

Nenad M. Bidža Jovanović spomenut je najpre sredinom septembra, kao jedan od učesnika u podmićivanju sudije Vrhovnog suda LJubomira Vučkovića; prema navodima policije, bio je jedna od spona između sudije Vučkovića i Zorana Jotića Jotke, vođe kruševačke kriminalne grupe koji je prvostepenom presudom osuđen na 12 godina zatvora. Za razliku od ostalih umešanih u ovu aferu, Malom Bidži je uspelo da umakne, ali se onda ipak pojavio u Specijalnom sudu i istražnom sudiji dao iskaz ove srede.

Usputna beleška: u danu u kome će se pojaviti pred istražnim sudijom, “Večernje novosti” donose intervju sa Malim Bidžom, u kome on kaže da uopšte nije bežao i da je poziv uredno primio. Zanimljiv momenat sastoji se u tome što je istovetnu tvrdnju, o uredno primljenom pozivu, prošlog četvrtka na konferenciji za štampu izneo i Vladimir-Beba Popović. Iz njegove bi najave, pošto se obistinila, moglo da se zaključi kako tu ima neke tajne veze među njima...

Vratimo se, ipak, korak unazad, kada ime i još više nadimak Nenada Jovanovića javnosti postaju interesantni. Vraćamo se u prošlu sredu uveče, kada je policija privela bivšeg ministra pravde Srbije Vladana Batića, zato što je – navodno – zloupotrebom ovlašćenja uredio da Mali Bidža bude pušten iz zatvora u Kruševcu. Posle Batića – važna greška u koracima – privedeni su i Dragan Vulić, šef Uprave za izvršenje zavodskih sankcija u Batićevom ministarstvu, kao i Zvonko Paunović, upravnik Okružnog zatvora u Kruševcu.

Najpre, valja utvrditi nesporne činjenice. Prva među njima je postojanje službene beleške koju je 11. juna 2003. godine napisao, potpisao, zaveo i prosledio gde treba upravnik zatvora Zvonko Paunović. Citiramo najznačajnije delove: “Dana 7. juna 2003. godine u večernjim satima, oko 21,30 čas, pozvao me je na mobilni telefon direktor Uprave za izvršenje zavodskih sankcija Dragan Vulić i saopštio mi je da u zatvoru držimo lice Jovanović Nenada iz Paraćina bez osnove i da ga ja, kao upravnik Okružnog zatvora, odmah pustim iz pritvora. Jednovremeno mi je rečeno da je to naređenje i ministra pravde Vladana Batića, koji je upoznat sa celim slučajem. (...) Ponovo sam kontaktirao svoga pretpostavljenog direktora Uprave zato što se lice lišeno slobode ne može pustiti iz pritvora bez odgovarajućeg rešenja onog ko je doneo rešenje o pritvoru. Rečeno mi je da je o tom slučaju upoznat i ministar pravde i da postupim po usmenom naređenju koje mi je izdato. (...) Indikativno je da smo načelnik službe obezbeđenja i ja, dolazeći u ustanovu, zatekli neka nama nepoznata lica koja se nalaze ispred zatvora i koja su na naše pitanje šta tu traže oko 22 časa, kazala da čekaju da se neka osoba pusti iz pritvora. Na osnovu konsultacija sa svojim saradnicima i ponovnim kontaktom sa direktorom Uprave, koji me upozorava da držimo lice bez osnova, izdajem naređenje da se lice pusti na slobodu.”

Na kraju beleške upravnik zatvora Paunović navodi i da je izjavu o svemu ovome dao i u SUP-u Kruševac 10. juna 2003. godine. Nimalo nevažan detalj; pokazuje da su nadležni državni organi još tada znali šta se dešavalo u vezi sa puštanjem Malog Bidže, pa ništa nisu preduzeli.

Doduše, prema NIN-ovim saznanjima, nije da nisu pokušali nešto da učine. Naime, pitanje kako se to desilo da Nenad Jovanović bude pušten iz pritvora postavljeno je tada na Kolegijumu Ministarstva unutrašnjih poslova, ali je tadašnji vrh MUP-a odgovorio lakonski “pustite to, to je Batićevo”. Kako saznajemo, ovakvu je izjavu policiji dao tadašnji rukovodilac Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala Boro Banjac.

Posle i na osnovu ovih saznanja policija privodi bivšeg ministra pravde i određuje mu pritvor od 48 sati. Iako, kako se čini, ne sasvim protivzakonita, mera isuviše drastična pa možda i nepotrebna; dala je povoda Batiću i njegovim saveznicima da dignu galamu do neba, pogotovo pošto je istražni postupak protiv bivšeg ministra i obustavljen.

Uostalom, čudan je – sa profesionalnog stanovišta – i postupak policije koja je najpre privela Batića, a tek potom upravnika zatvora Paunovića i direktora Uprave Vulića, umesto da je učinila obrnuto. I ovo je dalo argument saradnicima bivšeg ministra pravde da je reč o političkom hapšenju i revanšizmu prema čelnicima bivšeg DOS-a. U svakom slučaju, mnogo bi logičnije bilo da je najpre ispitan upravnik Paunović, pa direktor Vulić, a tek onda, eventualno, ako bi bilo povoda, i bivši ministar Batić. Pogotovo što, kako napominje jedan od NIN-ovih izvora, uopšte ne treba isključiti mogućnost da se Vulić pozivao na ministra bez njegovog znanja.

Ali Batić je priveden, i, pošto je priveden, sam traži da bude stavljen na poligraf. Policija udovoljava tom zahtevu, a zašto i ne bi? Prema NIN-ovim saznanjima, Batić je imao razloga da veruje da će proći ovo testiranje ma šta rekao, ali se u računici prevario pošto nije imao informaciju da je promenjena osoba koja je nekada upravljala ovim aparatom u UBPOK-u. Tako, dogodilo se da njegovi odrični odgovori na pitanja vezana za poznanstvo s Malim Bidžom i njegovo puštanje iz zatvora ispadnu lažni. Ovo je, uostalom, potvrdio i advokat Vladana Batića Ante Bošković.

Važno je istaći da rezultat poligrafskog ispitivanja, zbog svoje nedovoljne pouzdanosti, ne može da se uzme kao dokaz, već samo kao indicija u policijskom radu. Takođe, njegova upotreba uopšte nije regulisana Zakonikom o krivičnom postupku, pa se primenjuje samo na dobrovoljcima kakav je bio i Batić. Konačno, ako ne može da bude upotrebljen kao dokaz, kao što ne može, rezultat poligrafskog ispitivanja ne može da se iskoristi ni kao razlog za zadržavanje, što je policija pokušala da objasni u slučaju Vladana Batića.

Ko je Mali Bidža? Čovek običnog imena i neobičnog prezimena, Nenad Mali Bidža Jovanović, spominje se u Beloj knjizi srpske policije kao saradnik kriminalne grupe Zorana Jotića Jotke, obrađen inače u dosijeu SUP-a Jagodina. Bivši savezni poslanik JUL-a, suvlasnik je (sa Jotkom) firme “Balkantron” koja proizvodi vreće za pakovanje cementa. Policijska saznanja, izneta u Beloj knjizi o organizovanom kriminalu, kažu i da je Mali Bidža, zajedno sa Jotkom, organizovao pokušaj ubistva direktora cementare “Novi Popovac” i njegovog vozača, ne bi li ga primorali da kupuje isključivo njihove vreće za cement. Jotkina i Bidžina grupa, kako se navodi, važila je za jednu od najorganizovanijih u Srbiji, sa vezama u Beogradu, Nišu, Kraljevu, Čačku... Prema NIN-ovim saznanjima, grupa se povezala sa Miloradom Ulemekom Legijom kada je ovaj bio poslat da ih hapsi sa svojom jedinicom, a imala je jake kontakte i u Resoru javne bezbednosti srpskog MUP-a, još u vreme Slobodana Miloševića – prvenstveno sa generalom Vlastimirom-Rođom Đorđevićem. Mali Bidža je, tokom “Sablje”, u pritvoru proveo svega šest dana, a interesantno je da uopšte i nije bio obuhvaćen optužnicom protiv Zorana Jotića Jotke i njegovih kompanjona.

U svakom slučaju, u ovom trenutku policija raspolaže samo indicijama: beleška upravnika kruševačkog zatvora, izjava Bore Banjca, loš rezultat na poligrafu. Međutim, sve zavisi od direktora Uprave Dragana Vulića i njegove izjave. Ali on negira ministrovo učešće u priči oko puštanja Malog Bidže Jovanovića, i, Batić se posle 48 sati vraća na slobodu, pred mikrofone i kamere.

Najpre se, zapravo, dok je ministar još bio u pritvoru, u njegovu odbranu digla i kuka i motika. Formiran je i Odbor za odbranu i oslobođenje Vladana Batića, sastavljen iz tri tima. U politički su ušli Milan St. Protić, Vesna Pešić i Nenad Čanak; u pravnički Ante Bošković, Biljana Kovačević-Vučo, Srđan Sikimić, Predrag Stojanović, Milan Đukić i Predrag Savić; i tim za međunarodne kontakte u sastavu Vesna Pešić, Žarko Korać, Sonja Biserko i ponovo Protić. Optužili su aktuelnu vlast za brutalan obračun sa političkim protivnicima, staljinističke čistke, saradnju sa Miloševićevim službama...

Na ovu konferenciju za novinare specijalno iz Beča stigao je i Vladimir-Beba Popović, koji je svojim “insajderskim” manirom i privukao najviše pažnje. Pogotovo kad je objavljena “proverena” vest da je bilo planirano i Bebino ubistvo. Ovaj pokušaj, doduše, nije prijavljen policiji, što je posebno i naglašeno, iz čega bi verovatno trebalo da se nasluti kako je policija s tim – pokušajem ubistva – imala neke veze.

Zajedničko svim izjavama je i to što su u isti koš sa Vladanom Batićem strpani i Čedomir Jovanović, Nataša Mićić i ostali viđeniji funkcioneri iz vremena “Sablje”. Time je sugerisano kako će se na svaki eventualni pokušaj hapšenja odgovoriti na isti način, ali i kako je svaka – eventualna – optužba protiv nekoga od njih puki politički progon mrskih neistomišljenika, koji samim tim nema nikakve veze sa istinom.

Sve to je ponovio i sam Vladan Batić, po izlasku iz CZ-a, najavljujući krivičnu prijavu protiv ministra Zorana Stojkovića, zbog zloupotrebe službenog položaja i navodnih prekoračenja granica ovlašćenja (na kraju se ispostavilo da je krivičnu prijavu protiv Batića ipak podneo ministar Stojković). Za ceo slučaj se zainteresovao i predsednik Srbije Boris Tadić, tražeći o svemu podrobna obaveštenja i od Batića i od Vlade Srbije.

Nije ravnodušna ostala ni pravnička javnost, apostrofirajući niz grešaka u ovom dvodnevnom postupku. Problem policijskog zadržavanja za njih je sekundaran, jer policija za to uvek može da nađe opravdanje, u vidu indicija na osnovu kojih postupa. Tu poligraf sigurno ne može biti jedan od razloga, što se, ujedno, smatra i najvećim gafom policije. Zatim, krivična prijava je trebalo prvo da ide redovnom tužiocu a ne specijalnom. On nema izvornu nadležnost već mu je daje republički tužilac. U daljem postupku policija uopšte nije konsultovala ovog, republičkog dakle, tužioca da li da privedeno lice zadrži ili ga pusti, iako se tužilac odnedavno smatra “vođom parade” i u pretkrivičnom postupku. Sada svi peru ruke, a celo breme grešaka pada na policiju, iako ona u celom slučaju nije mogla biti toliko samostalna.

Kao glavni adut, međutim, Batić poteže rešenje Ustavnog suda Srbije od 5. juna 2003. godine kojim je, kako kaže, naloženo da se puste na slobodu sva lica obuhvaćena pritvorom od 30 dana i da su svi koji su bili u policijskom pritvoru duže od 48 sati morali da budu pušteni. Takvo tumačenje je osporio sam predsednik Ustavnog suda, uostalom i sam potpisnik ovog rešenja, objašnjavajući da je njegovo pravno dejstvo počelo 10. juna, danom objavljivanja u “Službenom glasniku” Republike Srbije. A prostor od pet dana, od donošenja rešenja do njegovog pravnog dejstva, služi nadležnom organu da u svakom konkretnom slučaju ispita postojanje i opravdanost razloga za zadržavanje. U puštanju Malog Bidže toga nije bilo, što se vidi i u belešci upravnika Paunovića.

Upravo Batić sada osporava i belešku i samog Paunovića: “Kad je sve palo u vodu, vi vadite službenu belešku nekog idiota, koji nije ni znao da je doneta odluka Ustavnog suda Srbije...” E, sad, ako Paunović za tu odluku nije znao, a fakat je da je Mali Bidža pušten iz pritvora, to samo može da znači da je usmenog naloga za njegovo puštanje, ipak, bilo.

Sada imamo narednih mesec dana, koliko će Dragan Vulić i Zvonko Paunović provesti u pritvoru, da vidimo šta se to zaista desilo u večernjim satima 7. juna 2003. godine. Da li je tada Mali Bidža iz zatvora izveden legalno, kao što tvrdi Vladan Batić, ili je izašao zahvaljujući svojim dobrim vezama u tadašnjem Ministarstvu pravde? Tada će biti jasnije i da li je “slučaj Batić” bio akt pravne države, ili trapava akcija sa političkom pozadinom koja je marginalizovanim liderima bivšeg DOS-a dala preko potrebno veštačko disanje.