Rad koji je umetnički

Ovaj, četrdeset šesti beogradski Oktobarski salon, nije ni nalik onom prošlogodišnjem. Smešten u manje prostore, u Kuću legata beogradskog Kulturnog centra, u galeriju iste kuće i u onu susednu, ULUS-ovu, Salon je upadljivo skromniji po obimu, po broju učesnika i količini izloženih eksponata. Izostali su znaci nametljive pompeznosti kojima je, poslednjih godina, ova izložba, po nečijoj želji, trebalo da liči na velike umetničke spektakle “u svetu”. Uzrok ove promene ne treba tražiti u opadanju tranzicijskog entuzijazma naše nove kulturne elite. Pre će biti da Salon izgleda drugačije jer je njegovo “pravljenje” prešlo u druge ruke. Posle prvog (brzopletog) utiska da to više nije ona izložba kakva je bila, sledi drugi doživljaj koji njenom ovogodišnjem izdanju daje izuzetan značaj. Ono je izložbi donelo neočekivanu koncepcijsku promenu i naznačilo idejno estetski zaokret u njenoj realizaciji. Ako je Salon ogledalo godišnje produkcije u oblasti naše likovne iliti vizuelne umetnosti, onda ovaj, četrdeset šesti po redu, daje novu, drugačiju sliku o tome. U nečemu, on je nalik na prethodne: sledi liniju nove ili “druge” umetnosti, ne registrujući ni trag stvaralaštva smera tradicijske geneze tzv. visoke moderne, čiji predstavnici se, već odavno, i ne nadaju nečem drugom. Ali, unutar pomenutog, favorizovanog “trenda”, ovaj Salon svojom selekcijom, i naročito konceptom izloženim u katalogu, podvrgava ozbiljnoj kritici našu tekuću, “recentnu” stvaralačku praksu u ovom domenu. Prvi put posle sedamdesetih godina minulog veka, kada je ta praksa uzela maha, rečeno je otvoreno ono što se do juče nije moglo čuti. Izložen je odlučan stav u prilog apolitičnosti umetnosti, i dosledno sproveden u selekciji Salona. Istaknut je u prvi plan “aurijski” kvalitet umetničkog dela, naglašen stav da to delo zrači estetskom aurom čiji fluid deluje jednako na naša čula i duh, i što je najvažnije, da to zračenje daje vrednost i smisao delu umetnika, a ne njegova “kritička problematizacija ovog ili onog aspekta “događanja” aktuelne društvene stvarnosti. Takav stav predstavlja pravi presedan u egzegetici stvaralaštva “druge linije”. Sam naziv izložbe “Umetnost koja radi” ima takvo značenje. Tu nije reč o onom “radu” kojim “nova umetnička praksa” treba da doprinese globalnoj “promeni postojećeg”, već se radi o učinku koji umetničko delo proizvodi u svesti čoveka pojedinca. Iskazana je i iznenađujuće oštra kritika na račun “tautološke redukcije” kao omiljenog metoda u “praksi” radikalnog antiestetizma stvaralaštva “druge linije”. Rečeno je jasno da se tom metodom (kojom se predmet umetnosti bukvalno poistovećuje sa pukom pojavnošću stvari) zapravo i z l a z i iz prostora umetnosti. U neskrivenoj plimi sentimentalizma, izražen je afinitet prema onom što je uzvišeno i poetsko u umetničkom delu. S pravom je postavljeno pitanje: “Šta se sa umetnošću dogodilo?” Kako je došlo, i dopustilo se, da u umetnosti bude dozvoljeno “sve”? Otkud nesuvisla misao da svako može biti umetnik? Iskazana je potreba za “pogledom unazad”, ne radi vraćanja prošlosti umetnosti, već zbog “ulaženja unutra”, u njen autentični ontološki prostor. Osporeno je svođenje sadržaja umetničkog dela “na kontekst” jer, “problem je u tome što bavljenje kontekstom nije uzvišeno”. Time je, indirektno, žigosana “pasivna ekspresivnost” produkata “nove umetničke prakse” koja je, u svom egzorcizmu prema izrazima sadržaja estetske osećajnosti, preferirala produkciju sterilnih supstituta banalizma i trivijalnosti. “Uželeli smo se umetničkog rada kome ćemo pokloniti više minuta svoje pažnje, sa poverenjem da će nam ... bar za trenutak, dozvoliti da odemo negde drugde”... Za ovakve iskreno iskazane reči priznanje zaslužuju umetnički direktor Salona Darka Radosavljević i njeni saradnici, kustosi Nebojša Vilić, Maja Ćirić, Slobodan Jovanović. Wihovom zaslugom, ovaj Salon možda nagoveštava moguću promenu: napuštanje (ili bar slabljenje) radikalizma “tvrde” linije “nove umetničke prakse”, prvi put nabeđene da se u nekontrolisanom egalitarizmu procenjivanja valjanosti rezultata vlastitog “rada” udaljila od umetnosti, odbila od sebe kulturnu publiku i smanjila broj posetilaca galerija.

Reči su, međutim, jedno, a delo drugo. U postavci ovog Salona ima zaista auratičnih ostvarenja, kao što su monumentalna foto-instalacija Nemice Klaudije Roge, rad iste medijske vrste našeg Aleksandra Rafailovića, kompozicija Olivije Milagu iz Francuske i slika Beograđanke Biljane Đurđević. Ali i pored najbolje volje autora postavke Salona, u nju su se “uvukla” i ostvarenja Ines Krasić iz Zagreba (“meko” kupatilo sa pneumatičkim lavaboom i WC šoljom), multiplikovana lična karta Miodraga Krkobabića i snimak “strasnog” poljupca dva homoseksualca. Ovim delima se ne može poreći izvesna lucidnost, ali je teško otkriti šta je u njima auratično.

Neko će, možda, primetiti da autori ove izložbe, postavljajući pitanje šta je to što, nakon onoga što se “desilo sa umetnošću”, treba uraditi, ipak oklevaju da idu do kraja i kažu poslednju reč – da li zbog podozrenja da bi ona mogla da zazvuči “starinski”? Moglo se očekivati i to da se kaže (i pokaže) da autentičnost čina umetnosti ne dokazuje njeno pravo da “o svemu” kaže šta hoće, već to čini njena moć da “ono svoje” izrazi jezikom sopstvenog, estetskog idioma. Ono čega smo se uželeli može da se zove “umetnost koja radi”, a možda još pre “rad koji je umetnički”...