Parlamentarna gimnastika

Sve je počelo obeležavanjem petogodišnjice oktobarske revolucije. Tom prilikom se horski naricalo za propuštenim 6. oktobrom. Prednjačila je Liberalno demokratska frakcija (LDF) na čijem je čelu Čedomir Jovanović. I čini se, da bi preuzela primat nad sve brojnijim nezadovoljnicima, DS se pridružila taboru koji kuka da je srpska revolucija stala na pola puta. I to baš u trenutku kad EU konačno primećuje da nam se zemlja nalazi na pravom putu. Neopterećena tim komplimentom, DS donosi važnu odluku – lišiće nas svog prisustva na parlamentarnim sednicama ali ne i svog rada u parlamentu. Evo, kako je to izgledalo.

Prva sednica jesenjeg zasedanja Republičkog parlamenta trajala je svega desetak minuta. Dovoljno dugo da poreske obveznike košta oko 15 000 evra a nedovoljno da se ministru pravde Zoranu Stojkoviću izglasa nepoverenje. Akciju za smenu ministra povela je DS ali je u međuvremenu ostala skrhana činjenicom da su je izneverili poslanici Liste za Sanyak Yuyević i Omeragić koji su se naoružani mandatima bacili u bratski zagrljaj vladajućoj koaliciji. Koja ih je nežno prigrlila. Tako se demokrate nisu odazvale izazovu sednice iako su radikali tvrdili da će podržati njihov predlog i pokušati da Stojkovića pošalju u istoriju. Ali, skupštinska većina je onda rešila da bez predlagača nema svrhe raspravljati o predlogu. Što je omogućilo ministru pravde da se šepuri i pobedonosno izjavi: “Nisu imali hrabrosti da dođu, da me pogledaju. Ne mogu da komentarišem one kojima moral očigledno nije jača strana kao ni hrabrost.”

Potom su svi poslanici Demokratske stranke ušli u novinarsku sobu obećavši da će se sa novinarima češće viđati. Objašnjavajući zašto su uopšte poveli inicijativu protiv ministra pravde, potpredsednik Dušan Petrović je rekao: “Očigledno je da je vladajuća većina u pripremi za ovu sednicu prvo morala da nam otme dva poslanika da bi se usudila da ovu tačku stavi na dnevni red. Sve se to desilo uz pomoć radikala. SRS uvek glasa protiv vlade kada je sigurna da vlada ima većinu u parlamentu. Danas su kao hteli da glasaju protiv Stojkovića jer su znali da mi nećemo doći.”

Dalje, sve ono što su nekad čeznuli da iznesu u parlamentu o Stojkoviću, bacili su pred novinare. Po ko zna koji put podsetili su na njegovu, po njihovom mišljenju, nepriličnu biografiju i propuste u aktuelnom poslu. Sve nabrojano nije bilo dovoljno već su aktivisti delili CD sa kompromitantnim sadržajem o čemu svedoče Nebojša Popov i Milan Nikolić (NIN je svojevremeno pisao o procesima protiv ove dvojice disidenata koje je vodio Stojković). Skoro da se i oni kojima ministar pravde nije simpatičan sažale jer se on, za razliku od svojih protivnika, na “bojnom polju” bar pojavio.

Tomislav Nikolić, prvi čovek radikala, kaže za NIN da ne shvata zašto ga DS toliko napada: “Pretpostavljam da je banalni povod to što su dva mandata ostala Listi za Sanyak. Zaboravljaju da su slično i još gore radili dok su bili u većini u administrativnom odboru i da se jedno vreme čak nije znalo ni koliko ima poslanika. Ustavni sud ni do dana današnjeg ne sme da održi sednicu po našoj predstavci posle koje bi trebalo da se utvrdi ko su bili poslanici, odnosno koji zakoni ne važe zato što ih nisu doneli poslanici. To su razlozi zbog kojih sam bio uzdržan na sednici administrativnog odbora. Ali, reagovao sam prvi kada su protivno zakonu Omeragić i Yuyević bili imenovani za zamenike ministra. Međutim, ostavkom, odnosno nepreuzimanjem dužnosti, oni su uspeli da sačuvaju svoje mandate. Ne glasovima SRS-a nego glasovima one većine koja o svemu ovde u Skupštini odlučuje... Bitno je da se zna da će svako ko podnese predlog da se izglasa nepoverenje nekom ministru ili vladi u celini, imati radikale uz sebe. Mi hoćemo nove izbore. Može već u nedelju.”

U stvari, koplja kritike i teških reči razmenjuju pre svih SRS i DS kao dve najjače stranke. Svesne koliko su svi ostali za njih sitni, optužuju se ali preko leđa vladajuće koalicije. Ko je više kriv što se aktuelna vlada i ovoliko zadržala na vlasti. Ne bi čudilo da takva situacija omogući vladi da i dalje pliva u procepu u kojem se našla. Ipak, Vladimir Vuletić, profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu, kaže da je ključno pitanje koje su okolnosti doprinele da posle dužeg perioda mirne kohabitacije DS i DSS procene da im međusobni sukob pojedinačno donosi više koristi nego štete.

“U slučaju DSS ovaj spor predstavlja posledicu lančane reakcije koja je pokrenuta izlaskom Socijaldemokratske partije iz vladajuće koalicije. Brzopleto iznađen način da se vladajuća većina ojača, svedoči o određenoj vrsti nesigurnosti, pa i panike u DSS-u u vezi sa sudbinom koalicije. S druge strane, DS nema moć, a ni realan interes da ozbiljno ugrozi postojeću koaliciju. Wen interes je da održi i eventualno poboljša svoj politički rejting i po mogućstvu ostvari što veći uticaj na vladu. U tom smislu delimičan izlazak iz Skupštine podstiče određenu političku dinamiku koja je DS-u važna da bi održala izvestan nivo opozicionog stava. Izgleda da je pojačana aktivnost LDF-a uticala na procenu stratega DS da je naglašeniji opozicioni stav neophodan kako bi se predupredila opasnost od gubitka simpatizera. Ako je to posredi, onda se može reći da i u DS-u postoji znatan stepen nesigurnosti i bezrazložne panike. Naime, LDF predstavlja marginalnu političku grupaciju koja ne može da ugrozi poziciju DS, osim u slučaju da je ova sama ne ugrozi preteranim obraćanjem pažnje LDF-u, odnosno donošenjem političkih odluka od kojih nema nikakve koristi.”

Mnogi se slažu da je odluka DS baš ta od koje nema nikakve koristi. Na tu činjenicu prvi je upozorio Politički savet stranke koji vodi ugledni Dragoljub Mićunović. On je upozorio na moguće negativne efekte napuštanja parlamenta istakavši da će naročito biti problem kako se tamo vratiti: “Uvek sam bio protiv izlaska iz parlamenta i uvek sam se svađao sa Vukom Draškovićem koji je svaki čas to radio. Uvek sam se držao one da nas iz skupštine mogu izbaciti samo na bajonetima.”

U međuvremenu, moglo se čuti da je Politički savet naveo bar desetak razloga zbog kojih ne bi trebalo donositi odluku o izlasku iz parlamenta te da ovo telo ne vidi nijedan razlog zbog koga bi takvu odluku trebalo doneti. Dalje, navodi se da napuštanje parlamenta ima politički efekat ako ga napusti sva opozicija što tek onda znači da je rad parlamenta nelegitiman. Još se podseća da su u biračkom telu slični potezi nepopularni jer birači žele da vide svoje izabranike u parlamentu. Ipak, sa argumentima protiv nastupali su uglavnom članovi Demokratskog centra. Još i narodni poslanik Aleksandar Vlahović. Niko od njih ne želi dalje da obrazlaže svoj manjinski stav jer, kažu, slede odluku većine.

Zanimljivo je da su reakcije uglavnom bile umereno kritične, odnosno peckave, kao da niko ne veruje da će se DS dugo zadržati izvan parlamenta. Premijer Vojislav Koštunica je rekao: “Mislim da odluka DS nije dobra, da je prenagljena a rekao bih ni dovoljno promišljena. Doneti ovakvu odluku u trenutku kada Srbija i EU počinju pregovore i kada je otvorena stvarna evropska perspektiva naše zemlje, po svoj prilici govori da se DS rukovodila ponajviše uskim stranačkim interesima, ili da stvari nazovemo pravim imenom, marketinškim razlozima. Nije dobro što jedna stranka ne želi da deli zajednički uspeh zemlje samo zato što upravo ona nije najzaslužnija za taj uspeh.”

U međuvremenu, počelo je da se šuška da Vuk Drašković i Boris Tadić već duže vreme pregovaraju o zajedničkom nastupu na izborima. Drašković, navodno, traži samo pet poslaničkih mandata. Takođe, spekuliše se sa mogućnošću da će se četiri poslanika SPO-a pridružiti za sad odsutnim demokratama. Možda da bi stao na put takvim pričama, Drašković je nedavno pozvao sve demokratske snage (DS, DSS i G17 plus) da se ujedine uoči narednih parlamentarnih izbora. SPO bi bio kohezioni faktor u procesu ujedinjenja. Još se nije čulo da je ijedna od pomenutih stranaka pokazala interesovanje za ovaj predlog.