Kako ukrasti most

Novosadski Most slobode koji je srušen u NATO bombardovanju zemlje 1999. godine obnovljen je novcem Evropske unije šest godina kasnije i pušten u saobraćaj prošlog petka. Šta se dogodilo posle toga i oko toga, e, to bi se već moglo nazvati turbo folkom (turbo folk je i glasački listić koji svakoj budali omogućava da ga ispravno popuni – Rambo Amadeus). Most je, dakle, otvoren dva puta – prvo radikalski, onda demokratski.

Prvi put otvoren je 7. oktobra u izvedbi novosadske gradske vlasti, radikala i socijalista, a drugi put nekoliko dana kasnije, 11. oktobra, kada su ga umesto svečane ceremonije “samo obišli” predstavnici pokrajinske vlasti, demokrate i ligaši, zajedno sa ministrom spoljnih poslova SCG Vukom Draškovićem i komesarom za proširenje EU Olijem Renom. Scenario svečanog otvaranja Mosta slobode, kakav su pokrajinske vlasti uz podršku EU planirale i najavile za 11. oktobar povodom završetka njegove obnove, otpao je, pošto su ga gradske vlasti Novog Sada (koalicija SRS i SPS, uz podršku DSS) samo četiri dana pre toga već pustile u saobraćaj.

Elem, tog 7. oktobra, po verziji novosadske gradonačelnice Maje Gojković, telefon se u Gradskoj kući, koja je sedište gradskih vlasti Novog Sada, naprosto usijao. Na stotine poziva građana, kazala je ona kasnije novinarima na Mostu slobode. Kada su preko medija čuli da je most konačno završen, Novosađani su se tamo “spontano okupili”. Za to okupljanje Maja Gojković je, kaže, saznala “pet minuta” pre nego što je most trebalo da bude pušten u promet.

Na mostu su je dočekali i drugi dobro obavešteni građani. Razume se, pre svega direktor novosadskog Zavoda za izgradnju grada Igor Mirović, inače šef gradskog odbora radikala Novog Sada, te Milorad Mirčić, visoki funkcioner SRS. S druge strane, bili su tu i visoki funkcioneri SPS-a Dušan Bajatović i Svetislav Krstić, ubuduće verovatno poznatiji kao predsednik UO Srbijagasa, kao i čovek DSS-a Dejan Mikavica, predsednik UO Transnafte i doktor istorije. Svita se uputila na sremsku stranu praćena povorkom automobila na čijem čelu se nalazio oldtajmer bosansko-hercegovačkih tablica koji je vozio folk pevač Miloš Bojanić. Od egzotične violinistkinje Vanese Mej koju je gradska vlast svojevremeno najavljivala za otvaranje mosta, hvala na pitanju, ni traga, ni glasa.

Gojković je rekla da je upotrebna dozvola za most izdata i da on više ne može da se drži “veštački zatvoren”. “Vidite kako su Novosađani dočekali ovaj trenutak”, pa to je “najznačajniji događaj u njihovim životima”, rekla je. Uz to, ona je dodala da se veoma raduje svečanom otvaranju koje je pokrajinska vlast trebalo da organizuje za četiri dana, a građane je pozvala da na svečanost dođu i da most “zvanično otvorimo”. Čak se ljubazno ponudila da most, koji je u nadležnosti grada, zatvori za saobraćaj 10. i 11. oktobra kako bi se ceremonija pripremila i potom neometano održala. Ostalo je, naravno, prećutano šta bi za građane, koji su Most slobode čekali šest godina, sa tri produžetka roka izgradnje, značilo njegovo ponovo zatvaranje na dva dana, samo zato da bi ga neki drugi političari otvorili.

U Pokrajini nisu krili razočarenje i bes. Predsednik pokrajinske vlade Bojan Pajtić (DS) je istog dana rekao da svečano otvaranje sada više nema smisla i da će to sugerisati predstavnicima EU u našoj zemlji. Predsednik pokrajinskog parlamenta Bojan Kostreš (LSV) spočitnuo je “licemerstvo” gradonačelnici i gradskoj koaliciji jer “most su otvorili oni zbog kojih je i srušen”, dok je njegov stranački lider Nenad Čanak prokomentarisao: “Da radikali otvore obnovljeni most u Novom Sadu, to je isto kao da su otvorili spomen-groblje u Srebrenici. To je demonstracija primitivizma i prostakluka.” Kao i to da je Most slobode 1999. godine upravo srušen zbog “zločinačke politike Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja”. Pobunio se i poverenik za novosadski odbor DSS-a Velibor Radusinović, koji je istoričaru Mikavici zapretio raspravom na nekoj narednoj partijskoj sednici, zbog toga što se ovaj rame uz rame na mostu našao sa Gojkovićevom. Zapažena je ostala i reakcija (pre ispad) lokalnog DS-a, koji je posle radikalskog “prepada” na most pozvao građane da bojkotuju prelazak ćuprijom sve do planiranog 11. oktobra!?

Komesar za proširenje EU Oli Ren pokušao je da ubedi novinare da će najveća posledica prevremenog otvaranja biti samo jednosatna pauza u saobraćaju, s obzirom na to da je Most slobode tog dana toliko vremenski bio zatvoren za saobraćaj zbog šetnje visokih zvanica. “Uopšte mi ne smeta što su ovaj most građani Novog Sada mogli da koriste i nekoliko dana pre moje posete. Ovo je jedna velika investicija EU koja pokazuje da nas interesuje razvoj daljeg povezivanja Srbije sa EU”, rekao je Ren i dodao: “Hajde da sada uživamo u mostu i zaboravimo šta je bilo u prošlosti!”

Podno Petrovaradinske tvrđave postavljen je most na baržama, koji je u jednom trenutku bio jedini most za prelazak na drugu stranu obale, u gradu koji ih je pre toga imao tri. Uklonjen je, a čak i taj mali most na baržama je u svojim poslednjim “trzajima” poslužio politici. G17 plus priredio je pored barži na Dunavu besplatnu čajanku (“Čaj za kraj”) kao oproštaj građana od mosta koji je, smatraju u toj stranci, hteli mi to ili ne, Novosađanima dobro poslužio.

Novi Sad sada ima ukupno tri mosta, od kojih je jedan i dalje montažnog tipa, čija “privremenost” traje već šestu godinu. To je železničko-drumski most ili čuveni “moralno-superiorni most”, koji je Slobodan Milošević tim rečima otvorio 2000. godine, nakon bombardovanja.

Kada je već reč o otvaranju mostova, ne bi bio red ne setiti se šta se tada na Varadinskoj dugi/mostu dogodilo. Glavni akter bio je Nenad Čanak koji je Novosađane poveo preko mosta, pre nego što su Miloševićevi socijalisti stigli da ga otvore.

SNEŽANA NIKOLIĆ