Neprihvatljivo prihvatljivo

Cinizam i obest vlasti možda imaju granice, ali one, izgleda, još nisu ustanovljene. Rasprava o reformi penzijskog sistema to slikovito pokazuje. Prema argumentaciji vlade i Ministarstva finansija, visoko učešće (14 procenata) penzija u BDP-u je neprihvatljivo, kao što je neprihvatljiv odnos penzija i prosečne plate (70 procenata – u “drugim zemljama” je 40 posto). Takođe su, prema Ministarstvu finansija, neprihvatljiva i kvartalna usklađivanja penzija sa platama, visoki doprinosi za penzije (kojima su opterećene plate) kao i znatni transferi iz buyeta za podmirivanje deficita penzionih fondova (oko 40 posto iznosa penzija podmiruje se iz buyeta).

U iznetim obrazloženjima ne pominju se apsolutni nivoi prosečnih penzija (ispod 12 000 dinara), a pogotovo minimalni nivoi koji bi, primenom standarda (odnosa penzija i plata) iz “drugih zemalja”, u kojima su plate daleko više, brzo doveli do “konačnog rešenja” penzionerskih problema u Srbiji.

Istina je da zatečeni nivo javne potrošnje usporava rast proizvodnje, ali pomislite i sami da li vam je prihvatljivo da živite u zemlji u kojoj ćete se, u hladnim zimskim danima, spoticati o smrznuta tela ostarelih, izgladnelih sugrađana? Da li vam je prihvatljivo da, posle brojnih (a preranih) sahrana svojih ostarelih prijatelja i rođaka, oduševljeno kličete evropskom putu, dinamičnom rastu i novim, odličnim, ocenama MMF-a srpskim “reformistima”? Najzad, ostaje pitanje: šta je prihvatljivo za Ministarstvo finansija, osim daljeg smanjenja relativnog nivoa penzija i naravno, blistave zgrade koja se za Ministarstvo rekonstruiše u Ulici kneza Miloša (jedva čekam da vidim račune za nabavljenu opremu i instalacije – ali mi nešto govori da prave ugovore i fakture nikada neću videti)?

Direktor Narodne kancelarije, Dragan Đilas, izneo je u “Politici” (rubrika “Pogledi”) stav da će račun tranzicije biti ispostavljen penzionerima, želeći, verovatno, da na svoj način pohvali saglasnost sadašnje sa prethodnom vladom (DS-a) u ovoj oblasti. Setićemo se da je premijer Živković autor čuvene misli o “dogovoru baka i deka sa unucima”. Đilasu je promptno (ko zna zašto) odgovorio Miroljub Labus pogledom: “Neznanje je blagosloveno”, dokazujući jednim “grafikonom” (i njegovom interpretacijom u tekstu) tačnost naslova.

Ali nezavisno od predizbornih polemika, ostaje činjenica da reforma penzionog sistema teško može da bude prihvaćena bez hitnog pristupa konstrukciji socijalne mreže zaštite, što opet podrazumeva izradu socijalne mape, koja će svima transparentno pokazati ko su siromašni i bespomoćni građani Srbije, sa čijim patnjama (i fizičkim uništenjem), civilizovano društvo ne sme da se pomiri.

Naravno da je izrada takvog registra (i socijalnog programa) teži zadatak od donošenja zakona (u skladu sa zahtevima MMF-a), ali je to razuman put, osim ako želimo da nam Zmaj-Jova, na svoj način, pošalje poruku iz ne tako daleke 2007. godine:

U Nišu je lane, običaja radi,/sto penzionera umrlo od gladi./Jedan mlađan lider, na to ‘vako veli: /“Tako im i treba, a što nisu jeli!

Danijel Cvjetićanin