NATO kao mamac

Tek što se vratio iz posete Beogradu, gde je uveravao svoje domaćine da SAD u pregovorima o Kosovu i Metohiji “neće biti ni na čijoj strani”, a ovi njega da su spremni na punu saradnju i kompromise, Nikolas Berns je u Vašingtonu zapretio Srbiji oduzimanjem šargarepe, “ako ona ne reši teritorijalni spor” sa svojom južnom pokrajinom.

U izjavi datoj novinarima neposredno posle izlaganja u Komitetu za spoljne odnose američkog Senata, on je rekao: “SAD će blokirati ulazak Srbije u NATO, ako ona ne reši teritorijalni spor oko Kosova.” SAD će to učiniti, čak i ako Srbija pre toga izruči optužene za ratne zločine Hagu. Potom je dodao: “Ne verujem da bi iko primio u NATO državu u čijem središtu postoji teritorijalni spor.”

Pre toga, u govoru u Senatu, Berns nije govorio o izgledima da Srbija odbije da reši “teritorijalni spor” sa Kosmetom. Rekao je nešto drugo: “Bitno je da mi i naši saveznici ostanemo neutralni zato što su jedini koji moraju da odluče o budućnosti te pokrajine Albanci i Srbi sa Kosova i vlasti Srbije i Crne Gore.” Iz dva razloga nije bilo potrebe da uverava senatore da Srbija nikako neće moći u NATO. Prvo, za njih je, po zatečenoj nomenklaturi Kongresa, Vojska Srbije i Crne Gore, i dalje, od 1999, neprijateljska oružana sila. Drugo, raspoloženje u Senatu je i inače da se Kosovu da “nadgledana nezavisnost” (do koje se, veruje se, može doći brže nego do “uslovne”), sviđalo se to Srbima ili ne.

Bernsova izjava je, međutim, iz drugih razloga potpuno deplasirana, pa se postavlja pitanje zašto je uopšte data.

Još od proletos je očigledno da je pitanje budućnosti NATO-a, pa dakle i njegovog proširenja, vezano za reformu alijanse – što neminovno odlaže prijem novih članica. Nemci su tražili da se strategija NATO-a ubuduće ne gradi unutar alijanse, pod američkim protektoratom, nego kroz saradnju dva glavna partnera i saveznika, SAD i Evropske unije. Amerikanci su pitanje tada zaobišli, ali su ostali svesni njegovog značaja za budućnost transatlantskih odnosa.

Polovinom oktobra u Berlinu je – povodom 50. godišnjice od ulaska Nemačke u NATO – održan konsultativni sastanak ministara odbrane članica alijanse. Glavni cilj sastanka je bio, prema objašnjenju Jana de Hop Shefera, postizanje “zajedničkog političkog razumevanja onoga što bi preobražena alijansa bila sposobna da čini” u narednih 10 do 15 godina. U toku skupa Amerikanci su nagovestili da je Vašington “postao oprezan” u pogledu daljeg širenja NATO-a, nakon prijema novih članica i, posebno, nakon “narand`aste revolucije” u Ukrajini. Američki predstavnici su poručili svojim saveznicima “da bi sa bilo kojim daljim širenjem saveza, odnosno učlanjenjem balkanskih zemalja i Ukrajine, trebalo sačekati još najmanje dve do tri godine”.

Pre Bernsovog dolaska u Beograd, Kurt Volker, jedan od njegovih najbližih saradnika u Stejt departmentu, izjavio je da “ne vidi način na koji bi NATO mogao da se proširi na Balkan pre 2008. godine”, jer “potencijalne članice moraju da pokažu da su u stanju da budu efikasni i pouzdani saveznici”. Ovo se u prvom redu odnosi na Hrvatsku (zbog neizručenja Gotovine Hagu), Makedoniju i Albaniju, ali je i upozorenje našim pristalicama ulaska u NATO da je put do “evroatlantskih integracija” dugačak, jer još nismo ni partneri (u Partnerstvu za mir), a kamoli pouzdani saveznici. A NATO je, nakon sporazuma o nesmetanom kretanju njegovih trupa preko naše teritorije, i inače sredio ono što mu je bilo potrebno za puno prisustvo na Balkanu.

Kao što se vidi, preteći nam neulaskom u NATO – ako se, očigledno, ne povinujemo nekom rešenju koje Amerikanci žele da nametnu, a za koje im je potreban potpis SCG – Nikolas Berns je prevideo čak i ono što govore njegovi najbliži saradnici: niti smo poželjni u tom savezu, niti smo za njega podobni. Niti je vreme da se o tome priča.

Ali, prevideo je i glavnu stvar koju Stejt department sigurno zna: da je NATO, zbog agresije na Jugoslaviju 1999, u Srbiji omražen i da se više od dve trećine građana Srbije protivi našem ulasku u alijansu. Takvo raspoloženje bi jedino vreme moglo da izmeni. Ali, kako jedan uži krug naših zvaničnika i sad uporno tvrdi nešto što nije ni izvesno ni dokazano – da nam je glavni cilj da uđemo u NATO – Amerikanci su tu čudnu projekciju želja pretvorili u mamac, misleći da on deluje. To su već učinili sa Partnerstvom za mir, pred kojim nam podižu letvu uoči pokušaja svakog novog skoka.

Pretnja je sada rutinska, jer se politika štapa i šargarepe nije izmenila. Pred svetom je, pak, demonstrirana američka odlučnost u disciplinovanju Srba. Pucanj u vazduh neće moći da oslabi našu pregovaračku poziciju. Samo su ćorci, kontraproduktivno, oprljili one koji čeznu da uđu u NATO.