Um za tonom

Pamtio je da ga je kao dvadesetogodišnjaka obuzela intenzivna želja za bekstvom od sebe. Poželeo je da bude neka druga ličnost. Video je sebe kao Hamleta. Strasna žudnja da igra danskog princa, koja ga je “više od trideset dana neprekidno spopadala, držala i očaravala”, transformisala se u žarku viziju jednog teatra. U tom teatru glumac bi prodirao do samog “dna” svoga lika, prožimao se njime, bio ne samo njegov tumač nego i njegov branilac i slobodni zastupnik. Glumac, jednostavno, ne bi bio sluga piščeve mašte. Mladalački Hamlet javio se kao žudnja za promenom pozorišnog stila, za teatralnošću u kojoj dominiraju virtuozitet telesnih pokreta, suptilnost dikcije, sloboda kretanja i ponašanja na sceni i “efektivno izlivanje suštine lika”.

Ono o čemu je kao dvadesetogodišnjak samo maštao, Pavle Stefanović (1901–1985) je doživeo kao ostvareni san na prvom Bitefu, u “Postojanom princu” Ježija Grotovskog i u “Antigoni” Living teatra. Pisao je o tome oduševljeno: “Ja sam se u susretu sa pozorištem Grotovskog i u susretu sa Living teatrom osetio prisno i dobro, među svojim duhovnim rođacima. Šta mogu, jadan ne bio, kada takvih rođaka nisam našao ni na Kamčatki, ni na Topčiderskom brdu, pronašao sam ih – dirnut, utešen i bar za jedno pozorišno veče poluusrećen – eto, u Vroclavu i Varšavi, među njujorškim ‘dobrovoljnim izgnanicima’.”

Nove teatarske tendencije, u tom smislu, za Stefanovića nisu bile nove; on je u njima odmah pronašao zametke svojih gimnazijskih vizija. Osećanje za novo neodvojivo je kod njega od osećanja za moderan izraz, ne samo u pozorištu. Retko je pisao o likovnoj umetnosti, ali kad god se javljao u toj oblasti, to bi, po svedočenju stručnjaka, po pravilu bilo onda kada je trebalo podržati neka moderna stremljenja. Milica Zajcev primećuje da je Anici Prelić, našoj prvoj karakternoj balerini, već posle prvog nastupa prorekao sjajnu budućnost. Igru Nataše Bošković opisao je u snažnom literarnom nadahnuću. Među prvima je kod nas prihvatio Beketa, objašnjavajući da su njegovi “tobožnji scenski likovi zapravo tamni odsjaji simbola zala koja mrve i usitnjavaju i ljudski duh i ljudsko dostojanstvo”, da “Beketove utvare na sceni govore o onom o čemu ljudski duh, prekaljen iskušenjima i iskustvima, ćuti, kad miruje, kad kontemplira, onako kako je drevni istočnjački pesnik zamislio da Buda ćuti, predan Nirvani”.

Šturi enciklopedijski podaci beleže da je Pavle Stefanović muzički pisac i kritičar, estetičar i književnik, da je studirao filozofiju kod Branislava Petronijevića, bio stalni muzički komentator Radio Beograda, borac za modernu muziku. Svaki njegov tekst o muzici, navodi se, oblikovan je kao književna celina. Pisao je i studije iz estetike, sociologije, književnosti, pozorišta, filma. Najtačnije je reći da je bio kritički mislilac. Dvadeset godina posle smrti Stefanovićevi tekstovi i dalje su dobrim delom rasuti po novinama i specijalizovanim časopisima, dostupni samo retkim istraživačima.

Na to da je Pavle Stefanović retka i posebna ličnost u srpskoj kulturi, ne samo po širini interesovanja i raznolikosti intelektualnih poslova, podsetio je skorašnji razgovor u Muzičkom informativnom centru SOKOJ-a, posvećen njemu.

“Ako ne oglušimo, dobro nam se piše u budućnosti.” Ana Kotevska je, citirajući ovu Stefanovićevu misao, izrazila svoj utisak da je sve što je Stefanović radio bilo “preplavljeno muzikom”. I pejzaž je doživljavao zvučno. Karakterističan je, u tom smislu, naslov jednog njegovog eseja: “Čuo sam Crnu Goru”. I naslovi dveju njegovih knjiga više su nego simbolični: “Tragom tona”, “Um za tonom”. Tri su, po rečima Kotevske, Stefanovićeva zvučna stuba: Bah, Maler i Slovenski. Baha je doživljavao kao prisnog druga, izvinjavajući mu se što mu se u tekstovima obraća kao starom prijatelju s kojim je, činilo mu se, zajedno odrastao. Kotevska pamti fascinaciju Stefanovićevim esejom “Ka ravnoteži oprečnih snaga u savremenoj muzici”. Slušala ga je početkom sedamdesetih dok ga je čitao pred mikrofonom Trećeg programa Radio Beograda. Stefanović je, između ostalog, govorio o tome da se muzika menja po sopstvenim jezičkim zakonitostima, ali i pod dejstvom duhovne klime epohe i socijalne sredine, da je posledica te protivrečenosti, estetske i socio-psihološke, u potrebi da se uspostavi ravnoteža snaga samostalnosti i snaga zavisnosti u samoj muzici. Klasicizam je pri tom približavanje neostvarenom savršenstvu. To što danas zvuči jednostavno, za mladu studentkinju muzike u ono vreme bilo je ravno otkriću. Eleonoru Prohić je, takođe u njenim mladim godinama, fascinirala Stefanovićeva sposobnost da, kako je sam govorio, načini kreativni skok iz uživanja, neposrednog predavanja emocionalnim dejstvima muzike u misaono ispitivanje, u estetsko-istraživački stav.

“Gavrilo Kuželj”. Tako je naslovljena knjiga trinaest proza Pavla Stefanovića, objavljena 1964. Rade Kuzmanović, pisac eseja “Šaljiva suza Pavla Stefanovića”, smatra da neke od tih priča, naročito “Pedagoška tema”, idu u red najboljih stranica srpske književnosti. “Bio je previše obdaren za književnika”, kaže Kuzmanović. “Da bi se pisac u potpunosti ostvario, mora, osim dara, da ima i neki nedostatak, recimo muku sa jezikom. Stefanović je pisao bez muke. Lako je nalazio tačan i duhovit izraz za ono što je hteo da kaže. Zato je, možda, u književnosti dao manje nego što je mogao da da.”

Eleonora Prohić, iz pariske perspektive, zamišlja šta bi sve Francuzi uradili da su imali u svojoj kulturi jednu takvu ličnost. Možemo samo da se nadamo da se, u primeru Pavla Stefanovića, neće potvrditi ona narodna da niko nije prorok u svome selu.