Radikalno ili pošteno?

Jedna strašna pošast kruži među političarima “Malog Mančestera”, grada koji je, zahvaljujući združenim naporima gluposti i bahatosti, odavno postao Velika Močvara. Ne, nije ptičiji grip, iako je ljubljenja čavki i grljenja patki napretek, posebno među članovima koalicije koja vlada na opštinskom nivou. Opaka bolest, poznatija kao “sindrom kratke kože”, zbog koje svim lokalnim moćnicima, čim sklope očne kapke, zinu guzice za pare i funkcije, doživela je svoj krešendo baš ovih dana. Slažem se, moglo je ovo i lepše da se kaže, uz upotrebu viktorijanskih eufemizama bitnih za dalju „fabulu radnje”: deo tela gde leđa gube svoje dostojanstveno ime. Nažalost, dostojanstvo je nepovratno izgubljeno. U pitanju je goli opstanak.

Pokušaj Evropskog centra za mir i razvoj, u okviru Univerziteta za mir Ujedinjenih nacija, da pomogne formiranje menayerskog jezgra doživeo je fijasko. Bez obzira na dobar program predavanja i sjajne predavače, jedna odlična ideja izrodila se u svoju suprotnost. Umesto da indekse postdiplomskih studija dobiju najbolji, “politička elita” Big Uštipka upisala je samu sebe, podelila indekse, opet sebi, i nagradila se sa po 10 000 (slovima: deset hiljada) evra školarine. Tačno, Bog je prvo sebi bradu stvorio. Ali, dotični gustobradi gospodin nije imao jasno definisane preporuke za upis u klub “elitnih”: ne stariji od 40 godina, dobar prosek na osnovnim studijama i izuzetni rezultati u dosadašnjem radu.

E, tu smo. To što niko nije mlađi od 40, nema veze; ejyizam zapadnog tipa nije maj kap ov ti. Prosek na studijama je relativna stvar; i to je okej. Ali šta je sa postignutim rezultatima? Vrhunski dometi u opštini koja grca u dugovima i na ivici je bankrotstva? Menayerska „sposobnost” u mestu koje je na dnu po visini proseka zarada u Republici? Jezgro „elitizma” u gradu koji gladuje? Tačno je, podjebavam. Ali da se zna ko je prvi počeo.

Međutim, koliko god smo uspeli da oguglamo, svih ovih godina, na pohlepu i drskost, još uvek neke stvari iritiraju više od drugih. Ako se ostalim “studentima”, imala ih majka, i može oprostiti naprasan poriv za doedukacijom, ne može se preći preko zabrinjavajućih činjenica: jedan od “srećnih indeksodobitnika” je šef gradonačelnikovog kabineta, drugi je “mlađahni” direktor opštinske Direkcije za urbanizam i izgradnju, a tu je i zamenica aktuelnog predsednika opštine Gojka Veličkovića. Prvi čovek grada tek treba da odgovori na pitanja službeno zainteresovanih organa kud se dedoše skoro devet miliona dinara namenjenih socijalno najugroženijima i šta zna dete šta je sto hiljada evra; predsednik opštine koji ne zna da sačuva ni sopstveni faksimil, izabran je da brine o progresu mog grada. Sačuvaj nas, Bože!

Međutim, ubedljivo najzanimljiviji među ocvalim brucošima je Goran Cvetanović, poznatiji kao Mesko, predsednik Skupštine Red Hot Peper Tauna, narodni poslanik srpskih radikala i borac za “pravdu i poštenje”. Osoba poznata po izuzetnom smislu za humor, razumljiv samo njemu, po nekonvencionalnom ophođenju, sa samim sobom, i po izuzetnoj elokventnosti, doduše – duboko sakrivenoj. Rečju, glišićevsko-ljermontovljevski “junak našeg doba”. I ovog teksta, natirlih.

Ovaj pitoreskni lik došao je na mesto drugog čoveka Leskovca uz argumentaciju da je „specijalizirao u Engleskoj”. Da je to istina, verovatno nikad ne bi bio radikal; koncept “populizam über alles” ne podrazumeva kumulativne uslove za ozbiljno bavljenje politikom: pamet, obrazovanje i razmišljanje sopstvenom glavom. Podatak da je dotični gospodin, još kao osnovac, bio na kursu jezika u Velikoj Britaniji bio je dovoljan argument da polupismeni odbornici ove “patriotski” orijentisane stranke promovišu gospodina Cvetanovića u „londonskog đaka”. Istog onog koji će krajnje ksenofobično smeniti bivšeg direktora Narodnog pozorišta u Leskovcu, zbog gostovanja glumaca u Bugarskoj, opravdavajući ovaj sramotni čin razlozima podvedenim pod “špijuniranje u korist jedne strane sile”. O, tempora! O, mores!

Priznajem, ovakva slobodna percepcija anglosaksonskog sistema obrazovanja i jeste očekivana. Odbornici koji su iznošenje radikala na rukama iz republičkog parlamenta – zlobnici tvrde da je obezbeđenje tražilo beneficije zbog žive vage – dočekali kao “težinu” argumenata i čvrstinu u stavu, a ne kao zajebavanje celog sistema, jedino tako su i mogli da shvate specijalizaciju tipa “lesn frst – open d dor, lesn seknd – klouz d dor”. Prijateljsko upozorenje: ne pokušavajte da ih ubedite da to nije tako. Ne vredi.

Ali, šta je trebalo i očekivati od stranke kojoj nije jasna davnašnja Birsova definicija “patriotizma” kao “poslednjeg utočišta hulja”? Redukovanje agresivnih poriva na ikebanu kao društveno prihvatljivu borilačku veštinu? Kašika, ne zarđala, u desnoj, a viljuška u levoj ruci? Časovi solfeđa i oba padeža? Jok, bre. Samo malo poštenja, na koje se radikali tako glasno pozivaju. I poneku titulu, pod uslovom da je školovanje na grbači i o trošku gladnih građana Leskovca.

Ne želim da budem misanderstud. Radikale shvatam kao ozbiljnu političku snagu, koliko god se ne slagao sa njihovim idejama i načelima. Mnogo je važnije pitanje da li oni sebe shvataju dovoljno ozbiljno, kada u ovako osetljivom političkom trenutku dozvoljavaju pohlepu jednog od svojih stegonoša. Vrisak javnosti jeste učinio svoje: Mesko je najavio vraćanje indeksa „jer je doveden u zabludu”. Govorimo o narodnom poslaniku i predsedniku skupštine jednog grada ili o lako zbunjivoj francuskoj sobarici? O neznanju ili o pohlepi? Bojim se da ništa od ovoga nije ono čime bi se radikali pohvalili. Šta preostaje? Loš dan. Žuta minuta. Trenutna slabost ili privremena neuračunljivost? Kao u svakoj političkoj limunadi ŽQ produkcije, zaslađenoj filozofijom palanke, dobićemo sve moguće odgovore sem onih pravih: drčnost, bahatost i drskost.

Druženje može da počne, gospodo policajci i političari. Pravnoj državi je i ovo dovoljno za početak.

I više nego dovoljno za kraj.

Saša Stojanović