Evropska unija uzor u Aziji

Azijsko-pacifički region, koji danas važi za lokomotivu svetskog ekonomskog razvoja, opsednut je integracijama. Posle nedavnog samita APEK-a (foruma za azijsko-pacifičku saradnju), idućeg meseca u Kuala Lumpuru će se održati samit ASEAN-a (Udruženja zemalja jugoistočne Azije) uz učešće vodećih ekonomskih sila azijsko-pacifičkog regiona. Taj skup bi na dnevnom redu mogao da ima osnivanje još jedne integracije: istočnoazijsku zajednicu, po uzoru na nekadašnju Evropsku ekonomsku zajednicu, odnosno na sadašnju Evropsku uniju.

Tu zajednicu bi, na početku, sačinjavali Japan, Kina i Južna Koreja, a kasnije i zemlje ASEAN-a. Ideja je primljena sa dosta neverice, jer su se politički i diplomatski odnosi između Japana, s jedne, i Kine i Južne Koreje, s druge strane, dosta pogoršali. Japan u Kini i Južnoj Koreji vidi jake konkurente na azijskom i, sve više, na svetskom tržištu. Uz to, različita tumačenja istorije i sukobljeni nacionalizmi pojačali su političke netrpeljivosti.

Međutim, oni koji razvoj azijske privrede gledaju kroz hladnu pragmatičnu računicu, drukčijeg su mišljenja. Ove tri zemlje, čija će prosečna stopa rasta ove godine biti 7,4 odsto, imaju komplementarne privrede i, ako bi se udružile, mogle bi da predstavljaju najjaču ekonomsku integraciju sveta, jaču i od EU i od NAFTA (Severnoameričke zone slobodne trgovine).

Ideja je rasprostranjena među stranim nezavisnim misliocima, uključujući Amerikance, i među kineskim i donekle južnokorejskim naučnicima. Japanci su najskeptičniji: poslovni ljudi priznaju da u praksi osećaju uzajamno prožimanje tri privrede, dok političari i diplomati o ideji mahom ćute ili primećuju da je osnovni kurs spoljne politike Japana jačanje savezništva i privredne saradnje sa SAD.

Još pre godinu dana, na samitu ASEAN-a, kineski premijer Ven Đijabao izjavio je da bi istočnoazijska zajednica mogla da bude “dugoročni strateški izbor u interesu razvoja Kine”.

Vu Đijenmin, predsednik Kineskog univerziteta za spoljnu politiku, predviđa da će dva američka deficita – trgovinski i budžetski – dosegnuti ove godine sumu od bilion dolara. U isto vreme, tri vodeće istočnoazijske zemlje – Japan, Kina i Južna Koreja – imaju, zajedno sa “malim azijskim tigrovima”, 2,3 biliona dolara deviznih rezervi. Većinu tog novca one drže, uz kamatu od samo četiri odsto, u trezorima Federalnih rezervi SAD. One su, dakle, veoma važni finansijeri američkog državnog budžeta, iako deponovanim novcem u centralnoj banci SAD obezbeđuju stabilnost svojih nacionalnih valuta vezanih za dolar.

S druge strane, ove tri zemlje su izuzetno privlačne za jake američke investitore. U narednih pet godina, na primer, one treba da ulože bilion dolara u izgradnju azijske infrastrukture: železnica, autoputeva i plovnih puteva.

Iz ova dva podatka proizlazi da eventualno stvaranje velike ekonomske integracije, kakva bi bila istočnoazijska zajednica, ne mora neophodno da oslabi američki uticaj u Aziji, a može privredu celog regiona da učini još dinamičnijom.

Kineski naučnik ocenjuje da je u toku nastanak zajedničkog istočnoazijskog identiteta, zasnovan na istim ili sličnim vrednostima i pravilima poslovanja. Te vrednosti su: sklonost ka konsultacijama, obaveznom konsenzusu, ravnopravnoj saradnji i uzajamnom poverenju. Postoji i jedna azijska odlika koju ni EU ni Zapad nemaju: ako se neko u poslu oseća nezadovoljnim, ostali popuštaju da bi ga odobrovoljili – pre nego što se postigne dogovor o zajedničkoj akciji.

Američki futurista Lorens Taub, koji živi u Japanu, predviđa da će tri zemlje istočne Azije za 10 do 15 godina formirati jezgro istočnoazijske zajednice ili, kako on kaže, Konfučijanske unije, po ugledu na Evropsku uniju. Taub nije egzibicionista, svrstavaju ga među istaknute futuriste kakvi su Fransis Fukujama i Samjuel Hantington. Svojevremeno je predvideo pad Berlinskog zida i islamsku revoluciju i Iranu.

On veruje da će već posle 2007. doći do ujedinjenja dve Koreje, slično ujedinjenju dve Nemačke. Potom bi Kina i Koreja “neutralisale” osetljivost Japana uvlačenjem te zemlje u integraciju, kao što je Evropa sa Francuskom na čelu pre šest decenija postupno “neutralisala” poraženu i povređenu Nemačku.

Neki skeptični dopisnici su nastojali da dokažu da je Taub možda preveliki optimista, bar kad se radi o odnosima između Kine i Japana. I otkrili su: dok se diplomate svađaju, u Japanu ima 150 000 kineskih studenata, a u Kini preko milion kineskih radnika u japanskim kompanijama. Japan je investirao u Kinu 31,5 milijardu dolara, a Kina u Japanu kupuje preduzeća pred bankrotom da bi ih vratila u život, preuzimajući sa fabrikama i vrhunske stručnjake i modernu tehnologiju.

Kako je ekonomija po pravilu moćnija od diplomatije, ni futurologe ne treba uzimati olako. Gde ima vatre, ima i dima.