Za živi teatar

Avdo Mujčinović (1940–1997) ocenu izriče već u naslovu koji često sadrži samo jednu reč. Naspram onome što je upečatljivo, uzbudljivo, angažovano, bravurozno, atraktivno, kreativno, maštovito, impresivno, oštroumno, stoji ono što je skromno, neuverljivo, nedopustivo, lako i površno. Naslovom se odmah stavlja do znanja da je u pitanju nesporazum, plakat, uzaludan trud, laka zabava, politikantska estrada ili, jednostavno, da “to nije teatar”.

Na jezgrovitost Mujčinovića upućuju omeđen prostor i karakter lista u kome objavljuje svoje pozorišne kritike (“Politika ekspres”), ali je osećanje za meru u tom pogledu neodvojivo od njegovog stava da sud o predstavi mora biti jasan, izložen bez uvijanja i okolišanja. Koliko god jaki pridevi u njegovim tekstovima upućivali na to da piše pod utiskom subjektivnog doživljaja, Mujčinović nije kritičar impresionista. Svoj odnos prema pozorišnom činu on uspostavlja na racionalnim osnovama, impresija je samo ono što prethodi analizi koja je odmerena, sistematična i, u zaključku, veoma određena. S druge strane, ako se i ponese za svojim doživljajem, Mujčinović to ne skriva, ma i po cenu da mu podlegne. Češće će neku predstavu preceniti, nego što će drugu potceniti.

Za Mujčinovića je dramski tekst temelj pozorišne predstave. Principi njegovih kritičkih osvrta sadrže se u toj činjenici. Kada piše o reditelju, Mujčinović njegov udeo u predstavi po pravilu vrednuje prema tome koliko je, i kako, podržana ili izneverena piščeva ideja. Odmah će se zapaziti da oštricu svoje kritike upravlja prema rediteljima koji dramski tekst na scenu prenose bukvalno ili ga samo ilustruju. Alergičan je na scenske banalnosti i površnosti. Šifra, to je reč koju često srećemo kod Mujčinovića. Pošto svaka dramska forma, po njegovom mišljenju, traži određenu rediteljsku šifru, dužnost je kritičara da uoči da li je šifra pronađena i da li je odgovarajuća. Reditelj je, u tom smislu, posebno odgovoran kada se laća klasičnog komada; to je materija s kojom treba postupati oprezno kako bi se izbeglo da se, kao u slučaju jedne postavke “Hamleta”, desi “svirepo ubistvo”.

Ako ne voli pozorište lakih rešenja, ono u koje je gledalac uvučen da bi učestvovao u igri radi igre, Mujčinović još manje toleriše pozorište koje zloupotrebljava ozbiljne teme, na primer nacionalne, tako što ih komercijalizuje. Protiv je jednostranih, uprošćenih analogija sa savremenošću, kada se po svaku cenu želi aktuelizovati klasični tekst. Ako je za “živo” pozorište, Mujčinović ga nalazi tamo gde se ono ostvaruje u kreativnoj komunikaciji sa gledaocima. Kada piše o glumcima, uočljivo je njegovo nastojanje da nađe opravdanje i za nedomašenu ulogu. Dobra uloga ga oduševljava i to oduševljenje izražava jakim rečima (maestralno, antologijski, briljantno, velelepno, besprekorno, izvrsno, bravurozno, impresivno, veličanstveno, sjajno).

Knjigu je priredio Radomir Putnik.