“Pre milion godina”

Pre stotinu godina u Beogradu je odigrana prva pozorišna predstava sa naučno-fantastičnom temom. Naziv joj je bio “Za milijon godina...”. Bilo je to vreme velikog uspona naše nauke i kulture. Tada je prošlost proučavana uz pomoć stroge primene naučne metodologije, dok su o budućnosti maštali umetnici i sanjari. Tokom jednog stoleća mnogo toga se promenilo: o prošlosti u javnosti najčešće govore šarlatani, varalice ili ostrašćeni, dok se o budućnosti razmišlja uzgred.

Već dvadeset godina naša javnost je preplavljena knjigama autora koji tvrde da je čitava naša istorija od pamtiveka jedan bezočni falsifikat moćnih i zlonamernih velikih sila. Dok su Srbi “narod najstariji”, uz Jevreje i Grke nosioci svetske kulture, tvorci pisma, izumitelji boginje Serbone, prastanovnici Alzasa i Lorena, Iraka, Balkana, koji su govorili i govore jezikom iz kog su nastali svi drugi. Jedan je tvrdio da je čak šesnaest rimskih careva imalo srpsko poreklo, samo zato što su rođeni na teritoriji današnje Republike Srbije. Dok je drugi pisao o Srbima iz vremena praoca Adama, ali i vremena koje mu je prethodilo.

Zašto sve to nismo ranije znali? Kažu da smo jednostavno bili prevareni od germansko-nordijske (istoriografske) škole koja je želela da nas predstavi narodom bez korena i istorijskog utemeljenja, bez prava na ravnopravnost sa drugim evropskim narodima. U tom poslu ova škola bila je navodno nastavljač rada Rimske kurije, hrvatskih, nemačkih, bugarskih, osmanskih i svih drugih porobljivača, naravno Beča i Budima, a razume se i Vizantije koja je tek imala milenijumski plan o falsifikovanju naše prošlosti.

Pre dve godine naš poznati vizantolog, profesor Radivoj Radić objavio je knjigu Srbi pre Adama i posle njega u kojoj je jasno, očigledno i konačno demantovao i obesmislio dvadeset godina dugotrajnu kampanju ovih, nazovimo, pisaca. Ipak, i posle svega u NIN-u je objavljen intervju sa dr Srboljubom Živanovićem, antropologom, akademikom i direktorom Instituta za proučavanje drevnih Slovena u Londonu. U razgovoru koji odiše Živanovićevom ljutnjom prema svetskoj i našoj nauci koje negiraju autohtonost srpskog naroda na Balkanu potkralo se nekoliko netačnosti.

Ne bavim se antropologijom i zato neću debatovati o Živanovićevim stavovima o prastanovništvu Balkanskog poluostrva. U Srbiji već decenijama postoji antropologija kao kritička nauka i mislim da je dužnost ljudi koji je o državnom trošku proučavaju i predaju da se obaveste o Živanovićevim stavovima i odgovore na njih. Tim pre što je spomenuti intervju izašao u tiražu koji premašuje tiraž stotinak knjiga koje bi objavili, kao i zato što je NIN ugledan nedeljnik. Pošto, na drugoj strani, Živanović smatra da je stručan da kritikuje našu naučnu istoriografiju, smatram za neophodno da se ipak osvrnem na neke navode iz intervjua.

Pre svega, Živanoviću je možda poznato da istorija može biti pisana samo na osnovu izvora. Tamo gde nema pisanih izvora nema u pravom smislu te reči ni istorije. Upravo zato i postoji razdoblje koje prethodi istoriji, poznato kao praistorija. Dakle, ako neko želi da piše istoriju Srbije i Srba, može je pisati pre svega na osnovu onoga što o njoj znamo, pa tek onda na osnovu pretpostavki.

Kada tvrdi da su baš Srbi na prostoru Balkana prisutni više od deset hiljada godina, Živanović zanemaruje svoju uzgred spomenutu tvrdnju prema kojoj je i prilikom proučavanja skeleta pripadnika različitih rasa moguće pronaći tek male međusobne razlike. Živanović veruje da je pitanje samog postojanja Slovena kao jedinstvene etničke celine diskutabilno pošto ih pisani izvori spominju tek u šestom veku. Pitanje je, međutim, kako onda objašnjava činjenicu da su upravo na osnovu velike sličnosti u jeziku Ćirilo i Metodije čak u 9. veku bili u stanju da naučivši jezik Slovena iz okoline Soluna odu da propovedaju hrišćanstvo u Moravskoj (današnja Češka), stvore slovensko pismo – glagoljicu i čak prevedu Novi zavet tako da ovima bude razumljiv.

Sumnja u doseljavanje Slovena na Balkan takođe pokazuje da Živanović u suštini ne razume prirodu Velike seobe. Pa, zar nisu Franci promenili civilizacijsku i kasnije etničku suštinu Galije, iako su bili daleko malobrojniji od zatečenog galo-rimskog stanovništva. Današnji stanovnici Francuske nazivaju se Francuzima, a u njihovom jeziku se očuvala samo jedna jedina imenica starog galskog jezika. Prema tome, činjenica da je današnje stanovništvo Francuske antropološki verovatno bliže starosedeocima nego Francima niukoliko ne osporava doseljavanje Franaka i intepretaciju prošlosti Francuske zasnovanu na pisanim izvorima.

Živanović čak uzima za pravo da vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogeneta (907/944 – 959), čijoj knjizi O narodima dugujemo skoro sve što znamo o ranoj srpskoj državi (vremenu dinastije Vlastimirovića), nazove navodnim istoričarem. Pri tom ni njemu ni autorki intervjua ne pada na pamet da Konstantin Prorfirogenet nije živeo u 6. veku, kako je navedeno u njihovom tekstu, već u 10. veku. Takođe je krajnje besmisleno nazivati Konstantina VII samo po nadimku, dakle Porfirogenet (“rođen u purpuru”), ili ga uopšte nazivati sa podsmehom “istoričarem”. Prosto, učeni vizantijski car je poput Cezara, i u naše vreme Čerčila, sa najpozvanijeg mesta pisao o prošlim i savremenim zbivanjima. Nije pisao za širu publiku već kako bi poučio sina i naslednika (Romana II). Reč je ne samo o istoriografskom delu, nego o važnom savremenom izvoru za čiju je kritiku potrebno malo više od malih znanja i beskrajne zlovolje.

Naposletku, Živanović odgovara i na pitanje zašto na sve te njegove primedbe ostaje gluva Srpska akademija nauka i uopšte naučna javnost. Lakonski braneći kolege, Živanović tvrdi da oni navodno nemaju dovoljno novca za istraživanja. Kao neko ko je već pet godina plaćen od strane države da proučava našu istoriju, moram da primetim da se ne sećam da je Živanović slične primedbe imao u vreme kada je naša nauka raspolagala značajno manjim sredstvima. Zanimljivo je da je sada tako ostrašćen i siromaštvom naše nauke, ali i našim kukavičlukom i nespremnošću da se borimo protiv germansko-nordijske škole kojoj, uzgred budi rečeno, sudeći prema njegovoj interpretaciji, pripadaju svi naši istoričari, od Stojana Novakovića do Sime Ćirkovića.

Moram da primetim da je još jedan čovek iz nama (sudeći prema dr Živanoviću) etnički veoma bliske Nemačke, svojevremno video snažne i neprekinute veze između “veličanstvene praistorije” i “tužne sadašnjosti”. Ne znam da li će se dr Živanoviću to svideti, ali njegovo je ime bilo Hajnrih Himler.

Čedomir Antić