Muke velike koalicije

Nemačka je konačno, nakon više od dva meseca teških pregovora lidera dveju najvećih gubitničkih stranaka na izborima 18. septembra, u utorak dobila novu vladu. Prvi put u istoriji tom velikom zemljom upravljaće žena, Angela Merkel.

Dosadašnji kancelar i stari politički lisac Gerhard Šreder se – uz poneku suzu – oprostio ne samo od dosadašnje funkcije nego i od politike. Na kraju je doživeo izuzetne počasti, uključujući i priliku da mu vojni orkestar Bundesvera pred počasnim bataljonom garde postrojenim u Nirnbergu odsvira nekoliko omiljenih pesama (“My njay” Frenka Sinatre...), što je simbolizovalo i rastanak sa jednom erom u savremenoj nemačkoj politici. Nešto ranije od politike se oprostio i Šrederov dosadašnji glavni koalicioni partner u vladi levog centra, Joška Fišer.

Karakteristično je, inače, da su oba partnera u dosadašnjoj nemačkoj vladi levog centra – završivši političke karijere – najavila spremnost da “okrenu drugi list”: Fišer se ponovo oženio (treći put), ovog puta jednom tridesetak godina mlađom Italijankom, i istovremeno objavio da ubuduće namerava da “živi svoj život”. A, Šreder se – barem za sada – okrenuo svom omiljenom hobiju, slikarstvu, i počeo intenzivno da uči engleski, nagoveštavajući želju da se u dogledno vreme preseli u Wujork i započne novu karijeru kao bankar...

Generaciju odlazećih nemačkih političara, prvu koja je preuzela vlast nakon pada

Berlinskog zida i ujedinjenja dve Nemačke, sada – sticajem okolnosti – smenjuju političari rođeni ili odrasli u istočnom delu zemlje, u nekadašnjoj Nemačkoj

Demokratskoj Republici. Pored Angele Merkel, čiji je otac bio protestantski sveštenik na istoku, iz bivše DDR potiče i novi lider Socijaldemokratske stranke Matijas Placek. Iako je, verovatno, samo puka slučajnost da su lideri dveju najvećih nemačkih stranaka sada ljudi odrasli i školovani u “prvoj zemlji socijalizma na nemačkom tlu”, čini se da između njih dvoje ipak postoji dosta sličnosti: isto su godište, što znači da su po deset godina mlađi od bivšeg kancelara Šredera, oboje su po obrazovanju naučnici i upadljivo konzervativni političari (svako, naravno, na svoj način), ali i pragmatični, i mahom skoncentrisani na ekonomske teme, lišene bilo kakvih ideoloških primesa... Konačno, aktuelni lideri levog i desnog centra u Nemačkoj počeli su ozbiljno i profesionalno da se bave politikom tek nakon zvaničnog ujedinjenje zemlje pre 15 godina.

Gospođa Merkel (51), šefica konzervativne Hrišćansko- demokratske unije (CDU), koja nastupa udružena sa sestrinskom (CSU) strankom iz Bavarske, imaće – za početak – podršku ubedljive većine u Bundestagu: 448 od 614 poslanika. Ali joj, ipak, neće biti lako. Jer, ruke će joj biti uglavnom vezane. Naime, zahvaljujući obimnom i precizno sročenom koalicionom sporazumu, na čak 143 strane, koji su zaključili lideri tri stranke (CDU, CSU i SDP), njeni nekadašnji glavni rivali, a danas glavni koalicioni partneri u vladi, socijaldemokrate, ishodovali su mnoga ograničenja i detaljno propisali šta sve vlada i njena kancelarka mogu, a šta ne mogu činiti...

Stoga, uprkos velikim ambicijama nove kancelarke, velikoj koaliciji koja će sa njom na čelu ubuduće upravljati Nemačkom većina opreznih analitičara predviđa tek skromne domete. Jer, nijedna kombinacija dve tako oštro suprotstavljene političke platforme, kao što su ona CDU/CSU, na jednoj, i SDP, na drugoj strani, ne može u praksi nikome doneti očekivane rezultate. Najniži zajednički imenitelj, na kojem su se te dve rivalske partije sada sporazumele, predstavlja, zapravo, meru neodlučnosti nemačkog biračkog tela kome nikako ne polazi za rukom da se opredeli između ponuđenih strategija za spas nekadašnje države blagostanja koja je počela ozbiljno da posrće.

Čini se, međutim, da su socijaldemokrate u pregovorima o koalicionom sporazumu bile nešto uspešnije. Ishodovali su najviše položaje u čak osam ministarstava, uključujući i ona najznačajnija: spoljne poslove, finansije i ministarstvo rada i zapošljavanja. Demohrišćanska stranka gospođe Merkel i njena sestrinska partija u Bavarskoj, koju predvodi Edmund Štojber, dobile su svega šest ministarstva, uključujući i ministarstvo odbrane i unutrašnjih poslova. Istina, i oni imaju jednak broj (osam) članova vlade, ali se u njihovu kvotu računaju i mesta samog kancelara, odnosno mesto još jednog ministra u kancelarkinom kabinetu.

Kancelarka će sad, naravno, sve učiniti da taj svoj startni hendikep bar donekle nadoknadi imenovanjem pojedinih vladinih činovnika iz kruga aktivista svoje stranke ili stranke svog bavarskog saveznika. Tako je, recimo, za važnu funkciju vladinog zvaničnog portparola izabran Bavarac Urlih Viljem, nekadašnji Štojberov portparol i visoki funkcioner pokrajinske vlade u Bavarskoj. On će, svakako, imati težak zadatak da uspostavi dobre odnose sa moćnim nemačkim medijima, sa kojima su prethodni kancelar Šreder i njegovi ministri imali veoma dobre i bliske odnose. Praktično govoreći, to znači da će jedan mali provincijski političar iz Minhena sada imati težak zadatak da šarmira i zadobije poverenje prestoničkih i drugih velikih – po pravilu skeptičnih – nemačkih medija.

Međutim, uobičajena privilegija svakog premijera, uključujući i nemačkog kancelara, da formuliše i predlaže politiku svoje vlade, biće sada u Berlinu veoma ograničena. Naime, koalicionim sporazumom potpisanim nedelju dana pre nego što je Bundestag u utorak poverio mandat vladi gospođe Merkel precizno su određeni svi bitni elementi buyeta za 2006. godinu, odnosno elementi fiskalne i monetarne politike.

Recimo, utvrđen je limit od najviše tri odsto planiranog buyetskog deficita, i odobreno povećanje PDV-a za još tri odsto (na ukupno 19 odsto), kao što su tražili demohrišćani, ali je istovremeno dogovoreno i uvođenje novog posebnog poreza na imovinu, kao što su tražili socijaldemokrati. Utanačeni su i svi elementi buduće reforme penzijskog sistema, takođe prema ukusu socijaldemokrata.

Dogovorena je i nova raspodela ovlašćenja između savezne vlade u Berlinu i pokrajinskih organa vlasti: savezna vlada će dobiti veća policijska ovlašćenja neophodna za efikasniju borbu protiv terorizma, dok će pokrajinski organi vlasti imati veća ovlašćenja u pogledu zaštite životne sredine.

Istina, svi detalji sporazuma među koalicionim partnerima koji se odnose na buduću spoljnu politiku vlade još nisu poznati javnosti. Ali se sa velikim stepenom izvesnosti može očekivati da će gospođa Merkel u spoljnoj politici imati nešto drugačije prioritete od onih kojima se rukovodio njen prethodnik Gerhard Šreder. Načelno, njena vlada verovatno neće menjati principijelni stav Nemačke o ratu u Iraku, što je izričito potvrdio i budući ministar spoljnih poslova Frank-Valter Štajnmajer. Ali će njeni budući odnosi sa Amerikom biti mnogo prisniji nego što je to bio slučaj sa Šrederovom vladom.

Nemačka se ubuduće, svakako, neće postavljati kao protivteža Americi, već više kao njen partner. I dosledno će sprovoditi politiku NATO-a umesto da – zajedno sa Francuskom – potpomaže kontroverzne planove o stvaranju evropskih oružanih snaga koji predstavljaju izazov NATO-u, ocenjuje većina posmatrača.

U Evropi Nemačka, verovatno, više neće negovati i razvijati ekskluzivne odnose samo sa Francuskom (iako će Francuska biti prva zemlja koju će kancelarka zvanično posetiti) i nastojaće da bude jednako bliska i sa zvaničnim Londonom. A ispoljavaće i nešto više razumevanja za bliske odnose sa drugim susednim zemljama članicama EU, poput Poljske.

Na drugoj strani, vlada gospođe Merkel, za razliku od vlade Gerharda Šredera, svakako, neće podržati prijem Turske u punopravno članstvo EU i zalagaće se za predlog koji je nedavno iznela Austrija da se Turcima ponudi nekakvo “privilegovano partnerstvo, kao alternativa za punopravno članstvo”.