Nemoguća misija

Ratko Mladić nema nameru da se preda. Pominjanje lokacija na kojima bi se ovaj begunac mogao zateći zapravo predstavlja pravi rat dezinformacijama koji vode dva centra: jedan državni, tajni, kome potpomažu razni predstavnici stranih zainteresovanih država, i drugi, koji kontrolišu upravo Mladićevi ljudi. “Neodređeno pominjanje šuma u pograničnom pojasu ili bilo kakve lokacije je samo deo dvogodišnje taktike tragača da se Mladiću suzi manevarski prostor”, tvrdi za NIN izvor blizak službama bezbednosti.

U prevodu, niko – pa ni predsednikili premijer Srbije – ne zna tačno gde je volšebni begunac. Samo je jasno da je Mladić izuzetno mobilan, i da ga štiti veliki krug ljudi. Uglavnom bivši saborci, zemljaci. U prvom, neposrednom prstenu, desetak ljudi. U drugim prstenovima, mnogo ih je više. Od donošenja Zakona o saradnji sa Haškim tribunalom, Mladić nije u vojnim objektima, a u ovim zaštitnim krugovima više nema aktivnih pripadnika Vojske.

“Jedino što mogu da garantujem to je da Mladić nije u vojnim objektima i da ga ne čuvaju aktivni pripadnici Vojske ili Ministarstva odbrane. Sve se to da lako proveriti”, tvrdi za NIN Svetko Kovač, načelnik Vojno-bezbednosne agencije. Ako je tako, otkud da se Vojska stalno pominje i da li je to deo pomenute taktike sužavanja prostora za kretanje? Od avgusta naovamo, vršene su iznenadne kontrole dvadesetak vojnih objekata. Zanimljivo je da je većina dojava o Mladiću došla iz – medija. Iako vojne tajne službe uglavnom ne skaču na svaki trzaj iz medija, čak i ovakve informacije se sada proveravaju. Ako ni zbog čega drugog, a ono zbog izvora tih informacija. Drugi način dojava je od predstavnika stranih država, Haškog tribunala, itd. Ali, da li je do sada bilo zvaničnih, dakle crno-na-belo dojava Vojsci? Bivši načelnik Generalštaba, general Branko Krga kaže za NIN da u njegovo vreme Vojska nije nijednom dobila kakvu zvaničnu informaciju od zainteresovanih strana o mogućoj lokaciji.

“Uopšte, Vojska je potpuno paušalno proglašena čuvarom Mladića”, tvrdi on.

Inače, naredbu za iznenadnu kontrolu mora da izda načelnik Generalštaba. On to može učiniti na prethodni zahtev ministra odbrane ili ukoliko sam oceni da je to neophodno. Procedura traganja za Mladićem u vojnim objektima zahteva prisustvo komandanta objekta, vojne policije, pripadnika VBA, povremeno čak i stranih posmatrača. Veoma detaljne izveštaje moraju potpisati svi učesnici, a oni se kasnije analiziraju na višim nivoima, u šta su opet uključeni strani predstavnici (pre svega Amerikanci i Britanci). Kada je reč o strancima, to su uglavnom predstavnici ambasada, i prisutni su u haškim timovima od proleća 2004. godine. Odluku o njihovom učešću u kontroli vojnih objekata doneo je vojni vrh, kako bi odbacio optužbe protiv ove institucije. Stranci su, međutim, prisutni i u potragama koje vrše civilne službe. Da ne bude zabune, nije reč o lovcima na glave, niti o pripadnicima specijalnih jedinica stranih armija.

Što se lovaca na glave tiče, oni revnosno proveravaju svaku vest. Da li to rade i u drugim državama, za koje se često tvrdi da pružaju azil Mladiću, nije poznato. Govoreći o pripadnicima stranih armija, NIN-ov izvor tvrdi da je reč o specijalcima jedne od zapadnoevropskih armija kojima je istekao aktivni angažman. Kolika je vajda od njih, pokazuje i činjenica da su godinama boravili u Bosni i da im nije uspelo da dođu do svog plena. A i, tvrdi ovaj izvor, 2002. godine su u Šumadiji bili, zajedno sa našim službama, na dvadeset metara od Mladića. I nisu ga uhvatili, nisu čak, navodno, ni bili svesni ko je u njihovoj blizini.

“Stvar je u tome da je od hapšenja Saše Karayića došlo do preloma u sistemu čuvanja Mladića”, veli ova osoba. Pritisak izvršen na porodicu Karayić nije doveo do predaje dvojice najtraženijih, već do iniciranja pregovora sa drugim optuženicima. Kako tvrde izvori NIN-a, letošnji pregovori sa generalom Zdravkom Tolimirom nisu bili samo jedna od medijskih spekulacija. Međutim, pregovori su propali. Ostalo je nejasno da li je ishod bio takav zato što bivši šef vojne obaveštajne službe Republike Srpske nije bio istinski zainteresovan za predaju. Ili je tokom pregovora izvukao informacije zbog kojih se (a možda to važi i za Mladića) opredelio da se ne preda.