Ruska škola

Prvo krenete iz Moskve 4 000 kilometara na istok avionom. Onda pređete u kombi i uputite se ka severu, cirka 600 kilometara, pa onda na 601. kilometru naglo skrenete levo i vozite se zemljanom yadom svega pet minuta. Nije prošlo ni 16 sati puta, a već možete da posetite jednog od najmoćnijih ljudi Rusije i najbogatijih biznismena na planeti Zemlji koga je zla sudbina ili netolerantna ruska vlast strpala iza rešetaka. Tako nekako opisuju ruski mediji novu životnu školu Mihaila Hodorkovskog. Retko ga posećuju prijatelji, nema ni putnika namernika, a o poslovnim partnerima da ne govorimo. U potresnim reportažama iz sibirskog zatvora u Krasnokamensku, kojeg izgleda krasi i povišena radioaktivnost, prikazuju se i slike sitnih delinkvenata i ozbiljnijih razbojnika koji su ovih meseci radosni što im je majka Rusija na neobičan način ostvarila životni san – da jednog dana žive kao najveći ruski tajkuni. Tako, otprilike, izgleda pravna država Vladimira Vladimiroviča Putina.

Ako se iz Moskve, međutim, krene 2 200 kilometara jugozapadno i posle dva i po sata leta stignete na surčinski aerodrom, mogao bi da vas sačeka vozač i luksuzni auto koji bi vas odveo u klub zatvorenog tipa gde neka srbijanska verzija Hodorkovskog razmišlja kako bi mogao da donese zakon skrojen po njegovim gabaritima ili pak da sruši vladu koja ne poštuje osnovna prava kontroverznih biznismena. Wihova predsoblja su obično puna entuzijasta iz vlasti ili opozicije, oko njih se kao pčelice okupljaju ljudi koji su istovremeno zabrinuti za budućnost zemlje i sopstveni saldo u banci, a svi zajedno najavljuju da će u zatvoru završiti svi oni koji sputavaju preduzetništvo u Srbiji po nalogu stranih kompanija.

Komparacija Putinove Rusije i svačije Srbije, Kremlja koji pod korbačem drži svemoćne milijardere i ovdašnjih lokalnih tajkuna koji sa osmehom na licu šamaraju političku elitu sa nekoliko stotina hiljada evra, postala je glavna tačka u svakoj ozbiljnijoj raspravi postoktobarske Srbije. Zašto Srbija nema svog Putina, zašto Hodorkovski nema svoju Srbiju, kako se zove granica koju su prešli ruski tajkuni, zašto njihova srpska braća misle da im se granica nalazi dve stanice iza neba, pita se ostatak nepotkupljenog analitičkog naroda.

Svako ko nije zaboravio osnovne lekcije iz istorije, geografije i političke ekonomije reći će kako razlika između Rusije i Srbije danas nije samo u veličini, moći i aspiracijama, nego i u prostoj računici ko vlada – država tajkunima, ili oni državom. Putin, koga Rusi rado nazivaju carem, voli da javno ponižava prebogatog Abramoviča i da ga šalje u zemlju Čukotku, na ivicu planete i da taj region kao gubernator izvlači iz bede. U državnom interesu. Možda zaista Putin svoju moć crpi iz izvora zvanog preživele gvozdene KGB strukture, što našim novodobim političarima, kada se o DB-u radi, i pored velike želje nikada nije uspevalo. Možda je samo reč o razlici između jakih i slabih političara, snažne i mlitave države, trampi između tuđe sujete i sopstvenog prestiža ili o sukobu bankovnih računa i tajnih arhiva. U takvim nagađanjima i poređenjima se zaboravljaju samo dve informacije – Srbija je, ipak, mala zemlja i Srbija je, po svemu sudeći, poražena zemlja. U tim porazima, koje niko u Beogradu zvanično ne priznaje, sahranjena je ideologija komunističkog režima, a od posledica tih sukoba demokratija u Srbiji nikako ne može da stane na noge. Od tih usputnih informacija o maloj i poraženoj zemlji izgleda zavisi i razrešenje svih srpsko-ruskih poređenja – nijedna vlada u Srbiji nema pravo na čečenski model u odnosu prema separatistima, nijedan premijer ne bi mogao da sebi priušti hapšenje nekog od vodećih tajkuna koji je, koristeći društveno bogatstvo, zaboravio da nešto ostavi državi, niti bi se bilo ko usudio da pita nevladine organizacije i pseudonezavisne medije zašto ne bi plaćali porez državi, pošto je to inače najteži krivični prestup u svakom demokratskom društvu. Sve to kao da upućuje da Srbija zapravo bira između prosvećenog apsolutizma i latinoameričke demokratije. Dočim se za zapadnoevropsku demokratiju svi zalažu, ali niko u nju ne veruje.

Ta neobjavljena, zašećerena diktatura kontroverznih biznismena nad partijama, medijima i uticajnim javnim organizacijama samo je pokazna vežba za testove koje ovdašnjim poreskim obveznicima i ostalim podanicima predstoje u narednoj godini. Ako je neko nesposoban da ukroti domaće secikese, koji od profita ukradenog od države plaća državne činovnike, kako će uspeti da savlada velike svetske lobiste u pregovorima o Kosovu? Ako niko ne primećuje da je bivši direktor PTT Srđan Blagojević, koji je pred kamerama cepao ugovor sa Mobtelom (jer je izgleda bio veoma nepovoljan po državu) sada postao visoki funkcioner Karićeve partije, onda će se veoma teško primetiti u kojim to međunarodnim okvirima treba tražiti saveznike.

I dok je trajao srpsko-crnogorski privredni sajam u Moskvi, u Beogradu se odvijao besramni politički dvoboj u kojem su se narodni predstavnici uzajamno optuživali kako se i koliko naplaćuje učešće u vlasti ili bekstvo u opoziciju. Ovde članstvo u upravnom odboru, tamo putni troškovi vredni desetine hiljada evra, levo stanovi, desno transferi za prelazak iz tabora u tabor... Dobar deo “vanrednih troškova” partijskih udarnika plaćaju novobogataši, na srpskom tranzicionom jeziku se već zovu tajkuni, pre svega oni čija se imena u javnosti pominju retko – samo kad se saopšti da je još neko “posrnulo srpsko preduzeće” prešlo u privatne ruke. Zato tajkuni i plaćaju – da mirno grade svoje imperije bacajući političarima mrvice, a narodu maglu. Vlasnici biračkih listića odlaze u apstinente. A gospodin Hodorkovski čezne za Srbijom.