Spremni su i da me ubiju

Arhiepiskop ohridski i mitropolit skopski gospodin Jovan u skopskom zatvoru Idrizovo nalazi se od 26. jula ove godine, zbog, kako je navedeno u presudi, “raspirivanja nacionalne, rasne i verske mržnje, razdora i netrpeljivosti”. Za ovo delo, presudom koja je naišla na osude širom sveta, osuđen je na 18 meseci zatvora. U međuvremenu, opet više nego spornom presudom, osuđen je na kaznu zatvora od još 12 meseci, zbog nedokazane i nepostojeće utaje jedne donacije od 57 000 evra. Odmah potom usledila je i nova tužba, opet zbog nekakve utaje, za koju ni tužioci nisu mogli da navedu kolika bi mogla da bude, ako uopšte postoji.

Sve to ostavlja utisak političkog progona, radi onemogućavanja rada i opstanka Ohridske arhiepiskopije.

NIN je uspeo, pismenim putem, da stupi u kontakt sa arhiepiskopom Jovanom i da napravi ovaj ekskluzivni intervju, u kojem se, pored ostalog, nalazi i ono što se teško probija u medije – odgovor vladike na optužbe kojima ga zasipaju.

Vaše blaženstvo, kako se odnose prema vama zatvorske službe?

- Ne pada nam najteže to što je tvrda postelja na kojoj se odmaramo, na to smo još odavno navikli, niti to što je hrana vrlo lošeg kvaliteta, a mi smo šećeraš. Na kraju, nije strašno ni to što skoro da nema grejanja, a prozori po ćelijama su razbijeni pa temperatura unutra je kao da si napolju. Kažu da to spada u program prevaspitavanja skoro u svim zatvorima. Malo je teže to što su u zatvoru uglavnom ljudi teški. Ako se na to doda da si politički zatvorenik, to odmah znači da ti je još teže jer si u nemilosti kod uprave koja uglavnom postupa po utvrđenom komunističkom receptu.

Mogu vam reći da čovek mnogo toga može da izdrži. U komunističkim vremenima, oni koji su bili politički zatvarani, pored loših uslova življenja, imali su i redovnu dnevnu dozu batina. Sada bar toga nema, zakonom je zabranjeno da se zatvorenici biju sve do onog trenutka dok ti ne nameste slučaj za koji možeš da dobiješ i poneku vaspitnu.

Ipak, kad bi trebalo da precizno kažem šta nam je u zatvoru najteže, rekao bih nemogućnost da vidim lica onih koje volim. Nije nam dopušteno da nas posete episkopi, sveštenici ili monasi, a da i ne govorimo o vernom narodu. Oni nam zaista nedostaju, pa upravo radi toga smatramo da je zatvor sličan paklu.

I u zatvoru i u paklu je moguće da ne možeš naći lica onih koje voliš.

Da li prema vama možda imaju neki drugačiji tretman zato što ste vladika – arhiepiskop, zato što ne tražite pomilovanje koje vam se, reklo bi se, indirektno nudi? Ličnu molitvu vam ne mogu zabraniti, a imate li priliku za bogosluženje, možete li da čitate knjige koje želite...?

- U svim izveštajima koje zatvorska uprava daje sredstvima za informisanje kaže se da nemamo nikakav poseban tretman, nego nam je status kao i svima zatvorenicima. S jedne strane ističe se ono prvo, da nemamo dakle privilegije, da ne bi bili napadnuti od sredstava informisanja da su nam dali “komforni” zatvor, a s druge strane se namerno izostavlja pominjanje restrikcija koje su nam naložene. Recimo, svi zatvorenici koji su došli u zatvor u isto vreme kao i mi, dakle u otvoreni tretman, izašli su na odsustvo kući već nekoliko puta. Nas nisu pustili dok nije stiglo pismo iz medicinske ustanove da nam je otac u besvesnom stanju. Posle toga su nas pustili za njegovu sahranu i to samo 24 časa. Tražili smo da nas puste na devetodnevni parastos, nisu nas pustili. Već smo rekli i to da nas niko ne sme posetiti. A što se tiče bogosluženja, ili čak o tome da nam donesu pričest, o tome nema ni govora. O jednom velikom prazniku, došli su sveštenici ispred zatvorske kapije da nam donesu pričešće, ali mene čak nisu ni obavestili da su došli. Vratili su ih bez da nam dopuste da se pričestimo.

Kod civilizovanih ljudi, to bi se smatralo varvarizmom. Što se tiče knjiga, one moraju da prođu recenziju: da li smemo te knjige da čitamo. Dogodilo se jedanput da su nam doneli neke knjige na grčkom jeziku. Budući da u zatvoru nije bilo nikoga ko poznaje grčki jezik, knjige su poslate kod nekih stručnjaka višim instancama. Ispostavilo se da su te knjige pisane na katarevusi, a ti stručnjaci su znali samo savremeni grčki jezik. Tako, za nekoga je lakše u zatvoru da unese drogu ili bilo što nedozvoljeno, nego da mi unesemo knjigu na grčkom jeziku. Za knjige na srpskom da ne govorimo. One su strogo zabranjene, jer tim knjigama, kako je zvanično objašnjenje, mi bismo mogli da širimo srpsku propagandu, a upravo zbog toga smo osuđeni. Naravno, kako vi dobro primećujete, nemoguće im je da nam oduzmu unutrašnju molitvu, za koju bih rekao da ovde u zatvoru imam toliko vremena kao retko kada u životu.

U međuvremenu, preminuo je vaš otac Argir. Svi koji su ga poznavali kažu da je teško podnosio torturu kojoj ste vi izloženi. Kako su na tu tužnu vest reagovali oni koji vas kleveću, optužuju i osuđuju?

- Bio je duboko verujući čovek. I što je možda još važnije, on je živeo jedan liturgijski ciklus života. U paraklisu gde služimo, on je stajao u prvom redu, pa mi sad neki kažu da im je tužno kad vide da je njegovo mesto prazno.

Iz poštovanja i ljubavi još niko to mesto ne popunjava. Na sahrani smo ga mi nazvali svetim u Gospodu. S jedne strane, svi smo hrišćani sveti u Gospodu, a s druge strane, on je i primer na kojem mnogi mogu da nadgrađuju svoju pobožnost. Sve što je sticao u životu, ostavio je Crkvi. Mi ga smatramo ktitorom manastira Sv. Jovana Zlatoustog i zamolili smo Boga upravo nad njegovim grobom da nam u pogodno vreme omogući da njegove mošti prenesemo u manastir koji je podigao. To, kako je lako ili teško podnosio stradanja Crkve u R. Makedoniji, jedino Bog zna. Mi stojimo ili padamo pred Bogom i jedino on zna sve tajne naših srca, ali da je čovek i od kamena posle svega ovog što nam se događalo, smatramo da bi rekao: Dosta je Gospodi!

Nisu to bila jedno ili dva iskušenja koja je Crkva pretrpela, a time baš direktno i on. Prvo je gledao kako nas vređaju i progone s jednog mesta na drugo. Onda skoro svakodnevne upade policije u njegove stanove, u kojima se Crkva sabirala. Posle mu je policija zapalila vikendicu koju je svojim rukama gradio i dao da bude manastir. Nekoliko meseci posle toga, srušili su mu crkvu koju je izgradio do krova. Na kraju je doživeo da mu sina zatvore na pravdi radi Boga.

Čovek jednostavno nije imao vremena da predahne. Posle jednog udara, dolazio je drugi, a odmah posle toga i treći. Ali na kraju, to ga je načinilo sjajnijim i tvrđim od dijamanta. Jer ne znam da li je više vredno to što je sijao svojim vrlinama, ili to što su ga stradanja učinili tvrđim od dijamanta.

Desilo se da je, ovih dana, na svom radnom mestu, izdahnuo i sudija Miško Stojkovski koji vas je, kao sudija Osnovnog suda u Bitolju, osudio na 18 meseci zatvora, zbog tobožnjeg “raspirivanja nacionalne, rasne i verske mržnje, razdora i netrpeljivosti”. Kako ste to doživeli?

- Možda nije lepo govoriti o gresima mrtvog čoveka, ali istorije radi, smatramo da se ne sme prećutati njegovo crkvoborstvo, bezobrazluk i nevaspitana drskost.

Čak i kad bismo hteli da ga opravdamo izgovorom da je morao da nas osudi jer je takvu direktivu dobio od vlasti, njegovo bogoborstvo se ne može opravdati. Nije nas on osudio samo na 18 meseci. Pre toga nas je isti taj sudija osudio za krivično delo “samovlašća” na godinu dana zatvora, uslovno. Sad su te kazne spojene i treba da provedemo dve i po godine u zatvoru zbog njegovih presuda.

Nije problem u tome što nas je on osudio. Neko treba da sudi, a ako smo mi za nešto krivi, bez obzira na naš položaj, možemo biti i osuđeni. Stvar je u tome što nas je on osudio za pitanja vere u oba slučaja. Dakle, ono o čemu može samo Bog da sudi. Kad bismo izvršili rekonstrukciju suđenja, to bi izgledalo ovako nekako: pogordivši se, dotični sudija hteo je da uzurpira mesto Božje, đavo je bio javni tužilac, a na mestu optuženog je bio sami Hristos. S jedne strane zato što je svaki episkop ikona samoga Hrista, ali s druge strane, zato što Hristos biva svaki put suđen kada je neko od hrišćana suđen zbog svoje vere. Takvog sudiju ne treba proklinjati jer je on sam sebe već prokleo time što je pokušao da uzurpira mesto Božije. Na glavnom pretresu, mi smo mu to i rekli, da ga mi ne proklinjemo, ali da on sam sebe proklinje za dva do tri pokolenja.

Smatramo da je pravilno to što ga je Sveti arhijerejski sinod Pravoslavne ohridske arhiepiskopije ostavio bez posmrtnog molitvenog pominjanja. On je ipak gonitelj Crkve zato što je zbog prolaznih stvari odlučio da izgubi večnost. Zbog toga da bi ga posle našeg suđenja unapredili za sudiju Apelacionog suda, u čemu je i uspeo, on se odlučio da ponovo sudi Hrista.

Kako je došlo do toga da vas osude zbog tobožnje utaje donacije od

57 000 evra, kad su takve optužbe prethodno u dva navrata odbacivane?

- Oko te donacije od 57 000 evra koju je poklonio sadašnji gradonačelnik Skoplja gospodin Trifun Kostovski, stvar je veoma jednostavna. On je te pare dao za rekonstrukciju hrama Sv. Pantelejmona u Velesu, gde smo mi bili mitropolit. Budući da Crkva po važećim zakonima nije mogla da raspolaže deviznim računom, on je te pare po prethodnom dogovoru s nama uplatio na deviznu štednu knjižicu blagajnika Veleske mitropolije, koji je upravo za tu namenu otvorio štednu knjižicu. Sve se to dogodilo samo na nekoliko dana pre uspostavljanja liturgijskog i kanonskog jedinstva Veleske mitropolije sa Srpskom pravoslavnom crkvom. Nakon našeg proterivanja iz Mitropolije, blagajnik, budući da je bio naše duhovno čedo, dobio je otkaz od raskolnika, ali je štednu knjižicu uzeo sa sobom. Samo da napomenemo i to da je donator te pare dodelio po već izrađenim projektima za rekonstrukciju stubova crkve, za uvođenje grejanja, promenu instalacija i ozvučenje crkve. Firme su dostavile ponude i donator je odobrivši ponude dao nama taj novac da bismo mogli neposredno vršiti nadzor. Tri meseca od našeg proterivanja, niko nije potražio te pare. Tek kad ih je blagajnik izvukao sa njegove štedne knjižice da bismo mogli da postupamo po ugovoru i projektima, javni tužilac je dao zahtev da on bude pritvoren. Sledećeg dana, kad smo u sudu deponovali kompletni iznos od 57 000 evra, s bankovnom kamatom od 180 evra za tri meseca, blagajnik je bio pušten iz pritvora. Onda je bilo prvo suđenje gde je javni tužilac hteo da dokaže da smo mi hteli da prisvojimo taj novac. Sud nas je oslobodio jer nije bilo zahteva za gonjenje sa strane oštećene MPC. U suštini, MPC nije ni mogla da bude oštećena, jer nikad nije ni raspolagala tim novcem. Donator nije prebacio novac na ime MPC, nego na knjižicu blagajnika. Tako, ako je neko mogao da bude oštećen, to je mogao da bude samo donator. Ali kad je on video da smo novac deponovali u sudu, nije hteo da podnese zahtev za gonjenje.

Javni tužilac se tada našao u nezgodnom položaju. Da im ne bi propala optužnica, i da bi opravdali pritvor blagajnika, oni čine jedan neviđeni falsifikat. Tek nakon završetka suđenja, posle dobijene oslobađajuće presude, oni u spisima dodaju falsifikovani predlog za gonjenje od strane MPC. Za veliki stid celokupnog sudstva u R. Makedoniji, koje je zaista najkorumpiranije na Balkanu, Apelacioni sud u Skoplju prihvata taj falsifikat koji je naknadno umetnut i preporučuje novo suđenje. Na drugom suđenju, pojavio se donator g. Trifun Kostovski, pojavili su se predstavnici firmi koje su radile projekte i koje je trebalo da vrše rekonstrukciju, i na osnovu njihovih iskaza dokazalo se da mi nismo imali nameru da taj novac potrošimo za ništa drugo osim za ono za šta su bili namenjeni.

Donator je čak svedočio da je sasvim normalno to što smo mi hteli da završimo projekat, jer upravo radi našeg autoriteta je on donirao te pare. Sud nas je ponovo oslobodio. Javni tužilac se ponovo žalio na tu novu presudu s činjenicama da i pored toga što se dokazalo da mi nismo imali direktnu nameru da prisvojimo novac, postojala je mogućnost “eventualne namere”. To je prihvatio Apelacioni sud i vratio je delo na treće suđenje. Kod istih dokaza, dakle bez bilo čega novog priloženog od strane tužilaštva, bez pozivanja svedoka, jednostavno iz čista mira je isti sudija nama dao dve godine zatvora, a blagajniku godinu i tri meseca. I to zato što je postojala mogućnost da “eventualno” zatajimo taj novac.

To je, naravno, bruka makedonskog sudstva, ali čini nam se da političari koji rukovode “nezavisnim” sudstvom, zaslepljeni od zlobe, pokazuju se kao vrlo kratkovidi. Misle samo kako da nas stave u zatvor, a to što nije ispoštovana elementarna pravda, što sve ovo ima vrlo negativan uticaj na državu, to ih uopšte ne brine. Oni, nažalost, žive od danas do sutra, bez bilo kakve vizije za budućnost.

A otkuda sada opet i optužba zbog nekakve utaje od 200 000 evra?

- Ne znamo da li niste i vi bili u iskušenju da navedete veću sumu od ove, jer u makedonskim medijima suma je stigla i do 500 000 evra. To je tako zato što u optužnici nije utvrđena vrednost, nego nas javni tužilac tuži za utaju “znatne sume” novca. Tako su novinari počeli sa sumom od 10 000 evra, pa im se to učinilo malim, te su onda polako podizali do 100 000 evra, 200 000 evra, i kao što smo već rekli, neko je ovih dana rekao da smo utajili pola miliona evra.

U stvari, nama se stavlja na teret da smo utajili crkveni budžet za tri godine unazad. Ali kad čitave te budžete saberemo, to nije više od 150 000 evra. Kad bi se reklo da je to utajeno, to znači da se tih tri godine unazad u crkvi nisu delile plate, nisu se plaćali troškovi za struju, grejanje, potrošne materijale i sl. Ispada kao da je neko uporno u crkveni budžet uplaćivao sredstva, a mi smo ih isto tako uporno pune tri godine utajivali bez da se neko buni što ne prima platu, što se ne plaćaju računi, što se ne održavaju vozila itd.

- Veštačenje je pokazalo da nijedan denar ne fali. O svemu se zna gde je potrošeno i ima uredno računovodstvo. Da bi postojalo to krivično delo „utaja”, neko je trebalo prethodno da nam poveri neki novac ili neki predmet, a da mi to zadržimo za sebe i za nekog drugog. Ali takvog novca i takvog predmeta, prema veštačenju, nema. Mi ne znamo šta će javni tužilac izvoditi kao dokaz, jer suđenje je tek počelo, ali posle prvog ročišta mislim da je postalo jasno i sudiji, a čak i sredstvima za informisanje u R. Makedoniji, da ovde nemaju dokaza o nekakvom krivičnom delu. Kad država želi da nekoga po svaku cenu osudi za finansijske pronevere, izmišlja mu delo “zloupotreba službenog položaja”. Rado bi to i nama uradili kad bi samo mogli, jer u tom slučaju je lako da se neko optuži da je novac trošen u druge svrhe a ne u one koje je budžet predvideo.

Ali mi nismo službeno lice, tako da ne potpadamo pod odgovornost tog člana zakona. Po tom članu, po kojem nas optužuju za utaju, mislimo da je sasvim nemoguće da nešto dokažu. Ali na kraju: šta su dokazali kad su nas sudili za samovlašće pa osudili na godinu dana zatvora, šta su dokazali za delo “raspaljivanje nacionalne, rasne i verske mržnje, razdora i netrpeljivosti” pa nas osudili na godinu i po dana zatvora? Kakav im je to dokaz da smo imali “eventualnu nameru” da utajimo pomenutih 57 000 evra donacije, a oni su nas osudili na dve godine zatvora? Tako i u ovom slučaju. Dokazi nisu bitni. Bitno je kakvu je političku odluku doneo Branko Crvenkovski.

Po njegovom smo naređenju stavljeni nekoliko puta u pritvor, a konačno nas je smestio i u zatvor. Pred svima pokazuje da je on “veliki” makedonski faraon. Ali takve faraone, kao što su bili Staljin i Tito, istorija obično ne poštuje. Osobito crkvena.

Vašim progonom, makedonske vlasti kao da hoće da onemoguće rad Ohridske arhiepiskopije. Hoće li im uspeti?

- Ne samo našim zatvaranjem, nego i svim što se desilo pre toga i što se dešava i ovih dana, oni ne kriju svoje namere. Progone episkope, sveštenike i monahe Pravoslavne ohridske arhiepiskopije, a odnedavno to rade i sa pobožnim narodom. Pale nam manastire, ruše nam hramove, ulaze nasilno po kućama pravoslavnih hrišćana. I posle svega toga se ljute što su ih neki parlamentarci Evropskog parlamenta nazvali varvarima. Ja ne znam da li u savremenom rečniku postoji još neka preciznija reč kojom bi se izrazila krajnja necivilizovanost, verska netolerancija, suprotstavljanje crkvenom poretku, ali istovremeno i bezvizionarstvo, kao i diplomatska netaktičnost makedonske vlade. Smatramo da reč varvari ne može da obuhvati sve dekadentne pojave kod vlasti R. Makedonije. Meni je zaista žao što se moja otadžbina pokazala u takvom svetlu, bolje rečeno u takvoj tami pred čitavim svetom.

To što državna vrhuška laže sasvim bezočno da se ne meša u poslove Crkve jeste odlika karaktera tih ljudi, ali najgore je to što misle da im u te laži neko veruje. Od svega toga najveću štetu ima makedonski narod, prvo zato što ga Srbi, a isto tako i sav ostali civilizirani svet, poistovećuju sa tom varvarskom državnom vrhuškom, i drugo što se radi malo njih koji su na vlasti, stvara mržnja između makedonskog i srpskog naroda. Što se tiče toga da li će uspeti da unište Crkvu, na to vam kategorično kažem: NE! Crkva neće propasti zato što su oni zatvorili arhiepiskopa. Čak i u slučaju da ga pogube, na šta su spremne ove preobučene komunjare. Doći će novi, pa treći, itd.

Crkva dobija najteže udarce kad je neko razara iznutra. Ovako, kad je napad spolja, Crkva postaje sve jača. To se hiljadu puta dokazalo u istoriji Crkve, to se pokazuje i sada. Koliko dušmani više udaraju, toliko crkvena duhovnost postaje zrelija, ali istovremeno i stado se uvećava. Po onoj staroj: “Krv mučenika je bila seme za nove hrišćane”.

Vi očito ne želite pomilovanje. Kakav ishod očekujete? Stradate vi a, kao što se vidi, stradaju i drugi zbog toga što se vama radi?

- Ako dođe pomilovanje, mi nemamo pravo da ga odbijemo. Ne možemo, ili bolje rečeno ne smemo ostati u zatvoru posle eventualnog pomilovanja. I ukoliko dobijemo neki vanredni pravni lek, mi ne bismo to odbijali jer uvek smo govorili da ćemo koristiti sve moguće pravne lekove. To je dobro iz više razloga, prvo zato što će nam savest biti čista jer smo sve pokušali, drugo radi međunarodne zajednice koja prati proces, i treće radi međunarodnog suda u Strazburu kojem smo se obratili.

Ali, govorili smo nešto drugo, i sada to ponavljamo: Nećemo tražiti pomilovanje kao da smo krivi, priznajući dakle da smo učinili krivično delo za koje su nas osudili. Nas su stavili u zatvor sasvim nevinim. I nikad, nikome ni za kakvu cenu nećemo priznati da smo krivi, zato što služimo Crkvi, zato što ispovedamo pravoslavlje, zato što želimo jedinstvo sa ostalim crkvama. Na kraju krajeva, ma koliko nas sudili, šta još izmišljali i nakalemljivali, po važećim makedonskim zakonima najveća zbirna kazna ne sme biti veća od petnaest godina. Ako su hiljadu godina pred Bogom kao jedan dan, kako kaže psalmopevac, koliko je to malo petnaest godina robije za dobro Crkve. Jedno je u svemu ovome veoma važno. Nijedna velika stvar u Crkvi, a osobito lečenje neke jeresi ili raskola nije moguća bez stradanja. Jedinstvo mora da se odstrada.