Televizijski gladijatori

Sve češća televizijska slika zajapurenih stranačkih pulena koji jedan pored drugog, nasuprot voditelja u studiju, razgovaraju žustro na razne teme, neretko daleko izvan domena politike, odaje lažni utisak da je u Srbiji danas javna debata veoma rasprostranjena. Lažan, jer svakom ko se iole potrudi da oslušne razgovor, jasno je da se kultura dijaloga na televiziji ne podrazumeva kao ni u svakodnevnom životu u Srbiji, te da ta slika samo opravdava stav velike grupe teoretičara medija koji tvrde da televizija postoji da bi publika gledala, a ne mislila. Čak i u talk shonj emisijama čija bi prevashodna namena trebalo da je smislen razgovor na društveno bitnu temu. I kad još istraživanja javnog mnjenja pokažu da je, za gledanost, tema gotovo nebitna, desi se da političari u svojim talk shonj nastupima ne biraju s kim će sesti za sto, niti da li će govoriti o seksu ili Kosovu. Važno je da budu viđeni.

“Piramida”, najnoviji i ubedljivo najgledaniji talk shonj, organizovana je po principu istoimenog geometrijskog tela, te iz svake epizode po sudu gledalaca izađe jedan pobednik od ukupno tri učesnika koji su u ograničenom vremenu iznosili viđenje o zadatim temama. Takmičari, raznih zanimanja, izabrani bez primetnog reda, imaju i publiku iza leđa zaduženu da ih bučno bodri. Aleksandar Vučić, generalni sekretar SRS-a, koji očekuje da i u trećem krugu pobedi kao i u prethodna dva, kaže da je pristao na učešće u ovoj igri tek da bi pokazao da ga nije strah da se takmiči, iako “zna da je ova emisija usmerena protiv političara”. “I tu nastupam kao ozbiljan političar, samo što o nekim temama, kao što su homoseksualnost i sport, ne znam mnogo, pa mnogo i ne raspravljam”, kaže Vučić koji se, samo nekoliko dana nakon što je ovo izgovorio, do te mere opustio i udaljio od “ozbiljnog političara” u pevačkom društvu jutarnjeg programa TV Pink da je polunarodnjački bend nazvao “pravim srpskim brendom” i kazao da u “igranju i pevanju Jelene Karleuše uvek rado uživa”, dok ga je ona prijateljski tapšala po ramenu.

Zamenik predsednika njegove stranke Tomislav Nikolić, opet, kaže da ne učestvuje u političkom talk shonj-u, jer niko ne uspeva da mu kao sagovornike obezbedi Koštunicu ili Tadića (osim u “Poligrafu” na B92 kada je želeo ovoj televiziji da izađe na megdan). U suprotnom bi, smatra Nikolić, srozao nivo stranke, ali ne smatra da to čini i dok sa četiri žene, od kojih dve pletu na divanu, a jedna je bivša misica, raspreda o koktelima i kvalitetima svoje supruge.

“Uslov je bio da u 'Klot frketu' ne bude vulgarnosti. Nisam ni znao ko su ostali učesnici, ali sam dao priliku onima koji žele da upoznaju i drugu stranu moje ličnosti, da je istraže. Bez obzira, i tu sam nastupao kao čovek koji predvodi stranku koja sigurno pobeđuje na sledećim izborima”, kaže Nikolić.

Dvadesetogodišnja tradicija (još od vremena “Kino-oka”) manja od tradicije u SAD, (zemlji njegovog porekla) iznedrila je dvadesetak talk shonj-a u kojima gostuju političari i čija gledanost je daleko ispred drugih informativno-političkih emisija na domaćim televizijama. Kada je talk shonj prvi put upotrebljen u političke svrhe, bilo je jasno da Gebelsov metod radio-propagande više nikome neće biti od koristi, te da imiy političara u očima javnosti preuzima mesto informacije.

“Imiy ostavlja utisak, pogotovo kada su programske razlike među strankama male kao što je slučaj u Srbiji”, kaže profesor komunikologije Miroljub Radojković. “Svaka moderna partija zna da ljudi za dva dana zaboravljaju šta im se kaže, a mesecima pamte ko im se dopao u nekom nastupu. Regan, za koga je važilo da pali publiku, nije, na primer, imao pojma o politici, ali je, kao glumac, umeo da zapamti šta mu naučnici ispričaju i interpretira to bolje od drugih. Talk shonj je vrsta novinarskog izražavanja koja može da bude zanimljiva, jer je interaktivna. Naša jeftina verzija, koja košta koliko struja i sok za gosta, pravi se tako da se vodi računa samo o tome da se gosti što pre poyapaju. Voditelji se ne spremaju za emisije, a u goste se dovode oni od kojih se očekuje isključivo konflikt. Liče na idole trga koji učestvuju u nepripremljenim emisijama, koje nisu strukturirane ni po temi ni po pripremi. Gosti pokazuju rigidnost mišljenja, a talk shonj se pretvara u dva, tri, četiri monologa, a jedini zaključak do koga se na kraju dođe je onaj o ličnim osobinama učesnika, iako bi u njima trebalo da se raspravlja sa političkom svešću. Voditeljima ne zameram to što im se emisija otme iz ruku, ali im zameram nepismenost i nepripremljenost.”

Za razliku od ovdašnjih neinformišućih navika u talk shonj emisijama, Yoni Karson i Dejvid Leterman su prve dve decenije talk shonj-a držali tron na američkoj televizijskoj mreži dajući prednost informaciji nad performansom. Potom je sedamdesetih Fil Donahju shvatio kako da informišući zabavi i kako da prostor u svom talk shonj-uu proda tako da za reč reklame dobije dve hiljade dolara, a prvo mesto po gledanosti među više od tri stotine talk shonj-a preuzela mu je krajem osamdesetih Opra Vinfri odigravši na kartu najdubljih ljudskih emocija i instinkata i upotrebivši u talk shonj-u ono što mu je po definiciji suština – ćaskanje.

Trik sa instinktima (pre destruktivnim nego konstruktivnim), međutim, ovdašnji voditelji su tako dobro savladali da se više i ne libe da priznaju da je emisija uspela tek ako je u njoj bilo bar malo cirkusa, a političari ih priređuju iako im to niko ne traži. Dok svakodnevne svađe ljudi u odelima, svađe bez povoda i zaključka, potvrđuju da u Srbiji ima mnogo glumaca kao što je Regan, pravi razgovor za njih počinje tek posle krvoločne uloge pred kamerama, u kafani, kad se svetla ugase.

“Sigurne formule gledanosti su svađa, cirkus i popularne ličnosti kakvih je u Srbiji pet i svuda se vrte. Ili afera i dve sukobljene strane u njoj”, kaže Olivera Kovačević, autor i voditelj “Klopke”. “Od talk shonj-a ne možete da očekujete okrugli sto primeren akademiji nauka. Televizija informiše i zabavlja.”

Ali, da li se sa zabavom preteruje kada se raspravlja o važnim temama?

“Preteruje se zato što emisija zavisi od gledanosti i prodajnog prostora. Uvek imam cilj u emisiji da predstavim, podržim ili osudim. Različiti političari različito vide način na koji misle da bi se dopali svom biračkom telu. Puštam ih da se to vidi u emisiji. Izbegavam gostovanje političara, jer je ljudima dosadilo da slušaju jedno isto od njih. Izuzetno težak serijal o Srebrenici pokazao je da ljudi žele da čuju i nešto pametno.”

Iako takve serijale publika dugo pamti, jer su retki, ali i kad se desi da se u jednoj emisiji o dramatičnoj temi, kakva je Srebrenica, pristupi ozbiljno, činjenica da su sve prethodne bile zabavne i nju čini takvom. Tim pre što će i o Srebrenici i Hagu i Kosovu razgovarati oni isti koji kod Isidore Bjelice štrikaju ili pevaju u jutarnjem programu.

“Same stranke izbacuju tri-četiri čoveka koji se svuda pozivaju, a ima i gostiju koji pristaju da učestvuju u emisiji tek ako ostali gosti budu sa istog položaja iz drugih stranaka jer smatraju da su im ovi na istom nivou”, kaže Tanja Vidojević, autor i voditelj “Zamke”.” Pitanje je za partije zašto ne afirmišu i druge ličnosti koje imaju šta da kažu, a ne samo jedne iste ljude.”

Miloš Aligrudić, šef poslaničkog kluba DSS-a, priznaje da talk shonj emisije doživljava kao stranačku obavezu, te da bi shodno tome učestvovao i u emisijama zabavnog karaktera, ako bi to stranka smatrala korisnim. “Ne baš u Grand shonj-u”, kaže on.

“Estradizacija političara postoji, ali ne mislim da je to loše, jer je i to način da se približimo građanima, naravno, sa merom dobrog ukusa.”

I česti gost raznih televizija, najčešći predstavnik G17 plus, Miloljub Albijanić, priznaje da bi voleo da učestvuje u zabavnim emisijama. “Voleo bih da učestvujem u lepim razgovorima o literaturi, na primer. To bi bila lična promocija, ako bi se dopala ljudima, ali bih, s druge strane, voleo kada bih u tim prilikama mogao da iole promenim sliku o političarima”, kaže Albijanić koji, ipak, obećava da će se ubuduće truditi da povede računa o tome ko su drugi učesnici debate, jer je i sam “izvukao pouku da treba brinuti o tome da li postoji mogućnost da ambijent u studiju dobije dimenzije koje ne vode unapređenju rasprave”.

A najčešće dobije. Možda zato što svi NIN-ovi sagovornici i sami potvrđuju da u talk shonj idu da bi izneli stavove svoje stranke (pa se ne vodi dijalog nego nekoliko monologa), a možda i zato što voditelji do te mere nisu u stanju da upravljaju tokom rasprave da im se osim emisije ponekad otme i gost iz studija. Neki drugi se i ne trude da prate tok rasprave, pa kad gosti već imaju da vide priloge na zadate teme (koje je, opet, pripremio neko drugi) i vreme da ispričaju šta imaju, voditeljka nije u stanju ni da najavi goste u sledećoj emisiji. A Branki Nevistić u “Piramidi” se to nije dogodilo jedanput nego nekoliko puta, iako je ime gosta jedino što joj donosi gledanost.

“‘Piramida’ je takmičenje u grlatosti”, kaže sociolog Bora Kuzmanović. “Sagovornici su u ‘Klopci’ i ‘Zamci’ u mogućnosti da ispričaju nešto više. Rasprave mi ne smetaju kada se u njima iznose različita argumentovana mišljenja, ali se to najčešće pretvori u trku ko će koga više da naruži i vulgarizuje i trivijalizuje ozbiljne teme. Te emisije u Srbiji nemaju postavljen cilj, niti jasan profil, a teme ostaju na periferiji ozbiljnosti. Ipak, ne mogu da zameram komercijalnim televizijama to što se orijentišu ka tržištu, jer njihova obaveza nije da moralno obrazuju građane. Novinarski je loše što voditelji nemaju osećaj za sagovornika niti da pitanjima treba da iscrpe temu, a ne odnosom prema sagovorniku. Često čujem Olju Bećković da kaže ‘ja vama ništa ne verujem’. Verujem da deo publike to traži, jer je televizija kutija za zabavu u kojoj je nivo pismenosti strahovito mali.”

Ipak, gotovo svaki talk shonj se na ovdašnjim televizijama reklamira likom voditelja kao da je album solo pevača, iako se voditeljska uloga, s nekoliko izuzetaka, svodi na to da dovode druge da pričaju umesto njih. U duelu Ilić-Đilas, to se najbolje videlo. Voditeljka se od dva grlata gosta, koji su dva sata govorili u isti glas, nije čula ni kada je poželela laku noć gledaocima. U najboljem slučaju, voditelj poput Nataše Miljković u “Ključu” potrudi se da šeta i mentorski maše prstom glumeći sudiju u ringu. Vetar u leđa uzavreloj atmosferi daje još i skoro obavezna urlajuća publika u studiju, brza i oštra klopka pitanja, telefonsko javljanje kivnog pučanstva, ni za šta relevantno glasanje putem SMS-a.

Branka Otašević, kritičar medija, podseća i na bolje dane, na same početke ovog žanra, kada su se pod svetlima kamere u emisijama “Ekskluzivno”, “Kino-oko” i “Porota” vodili konstruktivni razgovori iz kojih su gledaoci mogli da nauče, a sagovornici uvažavali jedni druge.

“Danas se u ‘Avalskom tornju’ razgovara o temama od opštijeg značaja i u ‘Utisku nedelje’ u kome Olja Bećković ne dozvoljava sagovornicima da pređu granice dobrog ukusa. Žanr je metastazirao i da su mudriji, političari bi shvatili da i za njih učestvovanje u emisijama koje ih na američki način estradizuju, može biti i kontraproduktivno. Ne mogu da optužim medije koji se bore u konkurenciji u kojoj voditelji prestaju biti brend kuće, a postaju brend po sebi. Ono što je bila paradigma Pinka sada važi za mnoge. Pink se delom svog programa pomera ka ozbiljnijim televizijama, a ove ka Pinku i svi zajedno teže osrednjosti. Talk shonj emisije su najstrašnije u toj osrednjosti. Pre svega, ‘Klot frket’. Uopšte ne mogu da razumem zašto ljudi o privatnim stvarima pričaju javno. Ili duel Đilasa i Ilića u kome ne možete pronaći ni zrno korisnosti i koji nas kontaminira. Pitanje je javnosti da li će podržati takvo ponašanje”, kaže Otašević.

Dok se reprezentativni i televizični stranački puleni od kanala do kanala vrte ukrug praveći yet set po uzoru na estradni, javnost je, izgleda, digla ruke od očekivanja da na televiziji vidi lepo vaspitane ljude koji imaju šta da kažu i gledanošću je već potvrdila da joj je od talk-a mnogo draži shonj.