Ubijen po naređenju

Ubistvo Sergeja Jesenjina naručio je Lav Trocki! Tom tvrdnjom je Vitalij Bezrukov, autor romansirane pesnikove biografije, izazvao pravu malu senzaciju. Ironija sudbine – skandal majstor Jesenjin ponovo “skandali” u Moskvi. Otkako se odnedavno u prodaji pojavila knjiga, strasti se ne smiruju. Stručnjaci i oni koji to nisu, analiziraju svaku reč u romanu i procenjuju koliko je autentična. Postalo je veoma važno da li je carica uručila velikom pesniku zlatan sat, ili je samo napisala ukaz da se to radi; da li joj je recitovao svoje stihove u Carskom Selu ili ih je govorio u nekoj bolnici koju je carica posetila, da i ne govorimo o tako važnim pitanjima kao što je da li je Jesenjin zaista izvršio samoubistvo, kako glasi zvanična verzija, ili je ubijen, kako tvrdi pisac njegove biografije... Početak prikazivanja serije snimljene po knjizi samo je podgrejao srasti. Pitanja ima toliko da je Sergej Bezrukov, glumac koji igra pesnika, morao da poruči gledaocima da se istorija ipak ne uči iz filmova i da ako žele tačne podatke, treba da se obrate arhivima.

A arhivima se služio i njegov otac, pisac Bezrukov. Punih petnaest godina on je sakupljao podatke, razgovarao sa svima koji bi na neki način mogli biti svedoci pesnikovog života i smrti. Rezultat tih istraživanja je knjiga od 650 stranica u kojoj su postavljena sva pitanja vezana za prevremenu pesnikovu smrt na koja ni do današnjeg dana, 110 godina posle tog događaja, nema odgovora.

- Istraga koja je vođena posle Jesenjinove smrti je vrhunac neprofesionalizma ili namerno iskrivljavanje činjenica. Ima se utisak da su je vodili amateri, ili krajnje nezainteresovani ljudi. Ili su bili previše zainteresovani... govori za NIN Vitalij Bezrukov i dodaje:

- Ja smatram da je u pitanju ovo poslednje. Kao prvo, nije trebalo da ga skinu s konopca pre nego što su došli svedoci. Niko od svedoka nije video obešenog Sergeja Jesenjina! Pored toga, na njegovoj glavi vidi se udubljenje koje bi moglo biti od udarca – dakle, postoji mogućnost da ga je neko prvo ubio udarcem u glavu, ili čak metkom – na fotografiji se vidi i tamna mrlja kod oka, koja bi mogla biti od metka, a potom su ga obesili. I dalje – njegova ruka je neprirodno savijena – ruke obešenog uvek vise niz telo... Ima još mnogo detalja koje sam nabrojao u knjizi, uključujući i neke koji ruše mitove – kao što je onaj da je pesmu “Doviđenja, druže, doviđenja,” napisao krvlju u noći pre nego što se obesio.

U romanu tvrdite da ni danas neko ne želi da se zna istina o Jesenjinovoj smrti. Vašu verziju opovrgavaju mnogi sručnjaci – i iz sudske medicine i poznavaoci pesnikovog života.

- Naravno da opovrgavaju – koliko je njih steklo slavu pa i novac na tom “poznavanju”! Po inerciji, ili zato što su morali živeći u totalitarnom sistemu, oni su se slagali sa zvaničnom verzijom događaja. Kako danas da kažu – lagali smo? Ja ništa nisam izmislio, pregledao sam gomilu papira, dokaza... sve što sam napisao su činjenice.

Pa ipak, zašto isključujete mogućnost da je to bio javašluk, bila su teška vremena, vlast nije volela Jesenjina, možda jednostavno nikome nije bilo važno kako je umro?

- Apsolutno isključujem, zato što su ga dugo pratili, stalno ga uvlačili u političke igre, pokušavali da privuku na ovu ili onu stranu. Naterali su ga da ode u taj hotel kojim je upravljala tajna policija. Nastradao je onda kada je postao moneta za potkusurivanje. To je bilo za vreme Četrnaestog kongresa partije koji je zaista bio antisemitski. Tada su poletele glave Kamenjeva, Zinovjeva i brojnih drugih visokih državnih funkcionera. Trocki je upravo izgubio vlast i živeo je u velikom strahu od Staljina. Postoji verzija da je Jesenjin posedovao nekakav telegram koji je mogao da kompromituje Staljinove protivnike. Sergej Jesenjin je ubijen po naređenju. U sovjetsko vreme se sve radilo po naređenju. Moj sin Sergej, koji u seriji igra Jesenjina, napisao je zajedno sa Jesenjinovom rođakom Svetlanom, pismo Putinu u kome ga moli da se zauzme da se ponovo pokrene istraga o smrti pesnika. Siguran sam da to pismo nije stiglo do predsednika. Došlo je do njegove administracije, ali oni su pogledali, zaključili da na to treba da odgovori tužilaštvo, poslali im i tako smo dobili odgovor kojim se potvrđuje ranija verzija.

Hoćete li se na tome zaustaviti?

- Ne, ponovo pišemo pismo lično Putinu. Kad-tad će to stići do njega. U to verujem jer je državna televizija snimila film po mojoj knjizi. To se ne bi moglo desiti da nisu dobili blagoslov “s vrha”. Ali naš cilj je već skoro ostvaren. Ja sam baveći se umetnošću shvatio da je ona jača od dokumentaristike koju niko ne čita osim istoričara. Zato hoću da na umetnički način ovekovečim te zločince. Otuda i ovolika buka oko knjige. A sve što sam napisao, objavljeno je odavno i mnogo puta je prikazano na televiziji. I fotografije, i kako su ga ubijali... Jedino je novo što ja tvrdim da je naručilac ubistva Trocki. Pomogao mi je i pukovnik Hlistalov koji u knjizi vodi istragu. On je stvarna ličnost. Godinama je istraživao “slučaj Jesenjin” i napisao knjigu u kojoj su sabrani svi rezultati njegovog istraživanja. Sudbina nas je spojila. On je 1995. došao u pozorište na premijeru predstave u kojoj je moj sin igrao Jesenjina i bio je oduševljen predstavom. Tada sam ga pitao zašto je tako siguran da je reč o ubistvu. Poklonio mi je svoju knjigu da vidim. Kad sam pisao roman, ta knjiga bila je za mene ono što je scenario za film. Sve do njegove smrti konsultovali smo se. On mi je govorio – ne boj se, kaži njihova imena, ja sam ih objavio.

Znači, on je mislio da je Trocki naručio ubistvo iako mnogi smatraju da je to bilo nemoguće jer je on tada morao da brine o svojoj sudbini, Staljin je preuzimao vlast a on je kao deo tog sistema znao šta ga čeka...

- Nije on mislio, on je to dokazao.

Kakav je bio interes Trockog da organizuje ubistvo pesnika kad se već spremao da pobegne iz Rusije?

- To je velika filozofija. Vlast je vrlo čudna pojava. Zamislite šta znači vladati milionima ljudi, određivati njihovu sudbinu! A život prolazi. Još za vreme Lenjina su razmišljali o večnosti, tražili način za podmlađivanje. Mi smo bogovi na zemlji, a moramo da umremo, mislili su oni. Treba da ostanemo zapamćeni u istoriji...

Po tome što će ubiti pesnika?

- Ne, ne ubiti pesnika. Ovekovečiti sebe u njegovim stihovima. I zato mu Trocki predlaže da ima sopstveni časopis – samo piši o meni, misli on. Kao što je Staljin očekivao od Gorkog da napiše roman o njemu. Pa i pored svega što je Gorki napisao, to nije dočekao. Znali su oni da nisu istoričari proslavili Rusiju po svetu, nego Tolstoj i Dostojevski. Trocki mu je jednom ponudio, drugi put ponudio, a on iz inostranstva piše – ja se neću vratiti u Rusiju dok Lejba Bronštejn (pravo ime Trockog) vlada Rusijom. A Jesenjin je vođa cele hrišćanske poezije. Hrišćansko i seljačko su u tom trenutku sinonimi. I svi koji su pisali takvu poeziju bili su streljani – Ganjin, Kljujev, Orešin.. Štaviše, pred Jesenjinov odlazak u Ameriku Trocki mu direktno kaže – pazite kako pišete, inače ćete se ugušiti! A on ga je u “Zemlji lupeža”, zauvek ovekovečio kao lupeža. I nije samo Trockog razobličio, nego i čuveni antonovski bunt koji je nazvan banditskim. Nikavi to banditi nisu bili, bili su to jadni seljaci koji su umirali od gladi jer im je sve oteto. Armija Tuhačevskog je streljala seljake naoružane samo vilama... Wih 50 hiljada. Jesenjin je i to opisao u “Pugačovu”. Tako nešto se ne oprašta. Šta je za njih bilo da “uklone” čoveka? Koga sve kod nas nisu “uklanjali”! Dovoljno je da neko pokaže prstom – i gotovo. I Zinaidu Rajh, njegovu prvu ženu, ubili su. Do današnjeg dana se ne zna ko i zašto. Ubiti čoveka, to znači ubiti dušu. Dušu Rusije su ubili. Bilo je dovoljno “majstora” za takve poslove. Dakle, Trocki je ubio Jesenjina iz osvete. I još – ubijajući Jesenjina, on se svetio i onim svojim političkim protivnicima koji su voleli pesnika i štitili ga. Takav je bio Kirov, na primer.

Otkud toliko interesovanje za Jesenjina?

- Za mene je Jesenjin postao, za ceo život, vera u Rusiju. Roman koji sam napisao je rezultat poluvekovnog poklonjenja pred svetlim genijem zemlje ruske... Jesenjin, to nije ono što smo mi učili u školi. Za mene je on ruski Hamlet, prvi ruski disident. Želeo sam da pokažem da skandali i pijanstvo po kojima je on poznat, nisu ono glavno u njegovom životu.

A optužuju vas da ste ga predstavili kao kafanskog pesnika, alkoholičara, mangupa, propalicu.

- Da, Jesenjin je pio. Ali treba znati zašto je on pio. Pa on nikad kad je trezan nikoga nije vređao. Pijan čovek u Rusiji može da radi šta god hoće. Svi obično kažu, ma pusti ga on je pijan...To je olakšavajuća okolnost. Sada je suprotno, sada je otežavajuća. Ali u Jesenjinovo vreme bilo je tako. Kao pijan, on je mogao da kaže sve što je hteo. A posle se izvinjavao – “ne znam šta sam govorio”. U suštini, bio je to lukav seljak. Sve je to radio namerno. Zašto je pio – pa on to sam kaže: “zalivam oči vinom, da ne vidim”. On nije bio patološki pijanica. Kad je pisao, uvek je bio trezan. Osećao je bol zbog uništavanja Rusije, to nije svakome dato.

Ja to nisam uradio zbog sebe. Nije meni bilo važno da se u svojoj šezdesetoj godini proslavim kao pisac. Sačuvaj bože! Da sam to hteo, mogao sam vrlo lako napisati krimić koji bi se prodavao u ogromnim tiražima. I ne smeta mi što sve to govore. To je dobro, da sam napravio bledo delo, niko ga ne bi primetio. Ovako, sa ovoliko pažnje koju je privukao, možda će se konačno ispuniti zahtev njegovog sina Konstantina, koji se upravo vratio iz Amerike, da se ekshumira njegovo telo i dokaže istina. Tada će sigurno s njega biti skinut pečat samoubice.

Pa, ipak, zašto je to toliko važno?

- Znate, Jesenjin je bio pravoslavni hrišćanin. U hrišćanskoj religiji samoubistvo je nedopustivo. Mučili su ga, pratili, uvlačili u zamke, kidali su mu dušu tokom njegovog kratkog života. Mislim da ne treba da trijumfuju toliko dugo posle njegove smrti. Jesenjina treba proglasiti za mučenika, a Crkva to ne može da uradi ako se on zaista ubio.