Najbolji američki neprijatelj

Bliskoistočni vlastodršci su poslednjih meseci konačno mogli da se opuste. Zaglavljeni u iračkom živom pesku Amerikanci nemaju dovoljno regruta da se bave prisilnom “demokratizacijom” još jedne arapske zemlje. Ipak, vašingtonski jastrebovi poslednjih meseci ponovo merkaju Siriju, zemlju koja je već godinama na Bušovom nišanu. Dugačka je lista navodnih sirijskih grehova. Režim predsednika Bašara al Asada je optuživan za davanje utočišta vođama radikalnih palestinskih grupa, podršku libanskom Hezbolahu, kršenje embarga prema režimu Sadama Huseina, skrivanje iračkog hemijskog oružja i omogućavanje Al kaidinim dobrovoljcima tranzit na putu u okupirani Irak.

Najopasnija od svih optužbi je tvrdnja da su najviši sirijski zvaničnici umešani u ubistvo bivšeg libanskog premijera Rafika Haririja 14. februara u Bejrutu. Sirijske vlasti negiraju umešanost u atentat u kome su u eksploziji automobila-bombe poginula 23 čoveka. Međunarodni tim istražitelja koji predvodi nemački tužilac Deltev Melis je u oktobru Savetu bezbednosti UN predao preliminarni izveštaj koji sugeriše da su u organizaciju atentata bili uključeni Bašarov brat i zet.

Asadovi saradnici tvrde da je izveštaj ispolitizovan i zasnovan na tračevima. Daily Star, ugledni libanski dnevnik, piše da je “umesto da sarađuje sa UN istražiteljima, sirijski režim usmerio svu svoju energiju na diskreditaciju istrage”. Ulog je ogroman – Melis će verovatno već sledeće nedelje predati svoj konačni izveštaj Kofiju Ananu. Režim u Damasku nikada nije bio izolovaniji i usamljeniji. Predsednik Asad danas nema protiv sebe samo SAD, već i Francusku i Saudijsku Arabiju. Predsednik Žak Širak i kralj Abdula bin Abdulaziz su bili bliski prijatelji pokojnog libanskog premijera. Multimilijarder Hariri je verovatno finansirao Širakovu predsedničku kampanju. Francuska i SAD su već predložili osnivanje specijalnog UN suda, sličnog Haškom tribunalu, koji bi sudio optuženima za učešće u Haririjevom ubistvu.

MAFIJA I DEMOKRATIJA: Fuad Ayami piše da Melisov preliminarni izveštaj podseća ne sagu Marija Puza o mafijaškoj porodici “u kojoj je glavni igrač Bašar Asad”. Sve je više analitičara koji veruju da Bašar nije dostojan naslednik oca Hafeza, vrhunskog taktičara koji je 30 godina vladao zemljom u čijem je temelju komplikovana mreža plemenskih i verskih zajednica. Libanski analitičar Hišam Melem je opisao Hafeza kao dostojnog naslednika Makijavelijevog princa. Lukavi, hladnokrvni i samo u retkim situacijama okrutni tata Asad je bio poznat po dobro proračunatim potezima. “Wegov sin je sasvim drugačiji – neiskusan, nesmotren i mrzovoljan”, kaže Melem i tvrdi da Sirija od Hafezove smrti lagano tone. Ešter Pan, iz uticajnog Council on Foreign Relations-a, piše da je za pet godina vladavine mlađeg Asada, čiju politiku opisuje kao katastrofalnu, Sirija postala država parija. Bašar se, kako piše Pan, do sada pokazao “šokantno neveštim u procenama reakcija koje će sirijski potezi izazvati”.

Američki i libanski analitičari su verovatno preoštri prema četrdesetogodišnjem oftalmologu koji nije želeo da postane predsednik Sirije. Introvertni i suzdržani Asad je u mnogo čemu netipičan arapski lider. Obrazovan je u Londonu i veliki je ljubitelj Interneta. Wegov govor na partijskom kongresu u junu je trajao samo 10 minuta. Bašarova deset godina mlađa supruga Asma je druge vere. Ova sunitska muslimanka je jedna od najlepših i najobrazovanijih prvih dama na svetu i ima veliki uticaj na svog supruga. To su samo neki od razloga zašto se očekivalo da će Bašar biti veliki reformator.

On nije ispunio velika očekivanja nestrpljivih demokrata. Sporost je više znak Bašarove obazrivosti nego slabosti. On je tek prošlog leta slomio otpor korumpirane stare garde i konačno preuzeo kontrolu nad očevim aparatom zamenivši 15 od ukupno 21 člana “regionalne komande”, najvišeg tela u vladajućoj stranci. Mlađi Asad shvata da žurba na Bliskom istoku po pravilu daje katastrofalne rezultate. On je u jednom intervjuu ovog leta rekao da je njegova zemlja krenula dugim putem ka demokratiji. Amerikanci su u Iraku probali da idu prečicom i rezultat teško da može da bude gori.

IZMEĐU OSAME I GADAFIJA: Cena nametnutih reformi i nagle demokratizacije bi u Siriji verovatno bila mnogo veća nego u Iraku. Predsednik Asad stalno ponavlja da Amerikanci nemaju dovoljno razumevanja za probleme Sirije – uz Liban najkompleksnijeg društva na Bliskom istoku. Bašar, pripadnik alavitske manjine, nema u multikonfesionalnoj Siriji bazu kakvu Muamer el Gadafi ima u Libiji. Pitanje je da li bi Asad preživeo sporazum sa Zapadom kakav je Gadafi prihvatio pre dve godine. Od Asada se, kao i od Gadafija, traži da prekine svaku podršku palestinskim i fundamentalističkim organizacijama koje Zapad smatra terorističkim. Da bi dobio podršku Zapada i investicije kakve je obezbedio Gadafi, od Asada je zahtevano i da potpuno prekine mešanje u libansku politiku.

Problem je u tome što najpouzdaniji Asadovi saradnici kontrolišu profitabilne poslove u Libanu i što veliki broj Sirijaca smatra Liban sirijskom provincijom koja je “oteta” voljom francuskih kolonijalnih gospodara. Bašarova odluka da prošlog proleća, posle 29 godina, povuče sirijske trupe iz Libana je ozbiljno uzdrmala njegov prestiž. Mnogi Sirijci bi eventualno približavanje Americi za kakvo se nedavno odlučio Gadafi shvatili kao izdaju politike Bašarovog oca koji je stalno insistirao na jedinstvu Arapa. Problem je i američka bliskost sa Izraelom, koji kontroliše deo sirijske teritorije na Golanu još od juna 1967. godine. Sirijci jevrejsku državu doživljavaju kao strano telo, “cionistički entitet” koji mora biti uništen po svaku cenu. Oni pobedu ne doživljavaju kao ponovno uspostavljanje kontrole nad Golanskom visoravni, već kao potpuno uništenje Izraela.

Znaci islamskog buđenja vidljivi su širom Sirije. Sve je više muškaraca sa dugačkom bradom i žena pokrivenih zarom. Propovednici u yamijama u predgrađima Alepa, najreligioznijeg sirijskog grada, već govore o uspostavljanju na šerijatu zasnovanog uređenja. I Bin Laden je posebno zainteresovan za Siriju. Osama je staro sirijsko ime i Bin Ladenu ga je dala njegova majka Hamida, sirijska lepotica. Troje islamista je ubijeno u seriji okršaja u Alepu prošle nedelje. U septembru je ubijeno šest terorista koji su spremali seriju napada na severu zemlje. To može delovati malo u poređenju sa svakodnevnim krvoprolićima u Iraku, ali vlasti znaju da incidenti predstavljaju samo vrh ledenog brega u zemlji u kojoj nema prostora za otvoreno izražavanje islamističkih stavova.

KRVAVA LEKCIJA: Farid Zakarija, urednik “Wusvika”, smatra da Sirija može platiti visoku cenu svojoj ulozi u “transferu yihadista u Irak”, kojima se “kada se vrate u Siriju, sigurno neće svideti da žive pod sekularnim, alavitskim režimom”. Ali sirijske vlasti tvrde da čine sve što mogu da zatvore 725 kilometara dugu pustinjsku granicu i da je problem što sa druge strane nema ni američke ni iračke vojske. Asadovi saradnici se žale i da Sirija nije nagrađena za kooperativnost u “ratu protiv terora” i podatke koji su prosleđeni zapadnim obaveštajnim službama posle 11. septembra.

Sirijce nervira i to što Amerikanci odbijaju da priznaju da se predsednik Asad počeo boriti protiv islamskog fundamentalizma mnogo pre 11. septembra. Hafez je 1982. godine u Hami, četvrtom najvećem gradu u Siriji, u krvi ugušio ustanak islamista. Tada je ubijeno preko 30 000 pristalica Muslimanskog bratstva. Stariji Asad brutalni obračun sa islamistima u Hami nije sproveo kao kaznu, već kao lekciju koju će pamtiti generacije. Bio je to najefikasniji i najkrvaviji obračun sa fundamentalistima u istoriji i do sada je sećanje na ovaj pokolj prilično uspešno branilo Asadov režim od islamističke pretnje. Mnogi Egipćani veruju da bi Asadov “recept” bio jedini adekvatni odgovor na terorističke napade islamskih fundamentalista koji uglavnom dolaze iz grada Asiut, “egipatske Hame”, 250 kilometara južno od Kaira.

Za razliku od beskompromisnog oca, Bašar izgleda pokušava da pacifikuje islamiste tako što će njihovo nezadovoljstvo kanalisati u susedni Irak.

Sviđao se nekome ili ne, ali on danas u Siriji brani vrednosti koje su najređe na Bliskom istoku. Iako bez najosnovnijih političkih sloboda, Damask je jedna od najtolerantnijih arapskih metropola. U ovom gradu ćete naći životne stilove i toleranciju različitosti kakva skoro da ne postoji u ostatku arapskog sveta. U starom delu Damaska ima više hrišćanskih patrijaršija nego što u centralnom delu Beograda ima pravoslavnih crkava. Hana je verovatno jedino mesto u muslimanskom svetu u kome zvonik pravoslavne crkve nadvisuje minare glavne yamije.

Desetine hiljada iračkih hrišćana su prethodnih meseci stigle u Siriju bežeći od nasilja i anarhije koju je donela američka okupacija. Cele crkvene opštine su se iz Bagdada preselile u Damask. Ali, pitanje je koliko dugo će oni moći da ostanu u svojoj novoj domovini. Islamski fundamentalisti veruju da su hrišćani privilegovani u sekularnoj Siriji i nije nerealno očekivati da će uskoro pokušati da ukinu slobode koje danas uživaju hrišćani, alaviti i druzi. Flint Levert, autor knjige “Naslediti Siriju: Bašarovo vatreno krštenje”, tvrdi da “ako bi Asadov režim pao, ne bi bilo druge alternative osim haosa i ono što bi najverovatnije nastalo iz tog haosa bio bi fundamentalistički sunitski poredak”.

Izbegavanje haosa zahteva izuzetnu opreznost. Bašar je tek nedavno dozvolio mobilnu telefoniju, Internet i satelitske antene. On nije ni revolucionar ni demokrata i to je dobro za Siriju u ovom trenutku. Martin Kremer, jedan od vodećih stručnjaka za fundamentalističke pokrete, smatra da na Bliskom istoku princip “jedan čovek jedan glas” umesto “uspostavljanja otvorenijih i tolerantnijih režima, može imati suprotan efekat”. On tvrdi da će se možda “pokazati da je nemoguće ili jako teško implementirati demokratiju” u regionu.

PUČISTI PROTIV GLASAČA: Pučisti su na Levantu uvek bili mnogo uspešniji od glasača. Američke obaveštajne službe su napisale u izveštaju, čiji su delovi objavljeni početkom oktobra, da u slučaju pada Asadovog režima naslednici neće biti prijateljskije nastrojeni prema SAD. CIA smatra da bi Bašara tada zamenio neko od još “tvrđih” moćnika iz vrha režima. Najbliži saradnici za svakog arapskog autokratu predstavljaju mnogo veću opasnost od političkih protivnika i američkih lidera voljnih da tenkovima šire demokratiju po svetu. Tokom dve decenije pre dolaska starijeg Asada na vlast u Siriji je bilo 50 pokušaja državnog udara.

Asadova Sirija je možda najbolji dokaz da se danas na Bliskom istoku ne treba previše uzdati ni u pučeve ni u izbore i da se najbolje rešenje, po pravilu, mora tražiti među gomilom loših. Tu negde leži i Bašarova nada da će – šta god da ovog meseca otkriju Melis i njegovi istražitelji – sukob koji od dolaska na vlast vodi sa Amerikom, ostati samo mali bliskoistočni “hladni rat”.