Multikulturalizam (od)umire

Semjuel Hantigton je autor svetskog bestselera Sukob civilizacija koji je preveden gotovo na sve svetske jezike a objavljen je i na srpskom. Veliku pažnju svetske javnosti privuklo je i njegovo delio Treći talas – Demokratizacija krajem XX veka, takođe prevedeno na naš jezik. U najnovijoj knjizi Ko smo mi – dezintegracija Amerike on razmatra problem američkog identiteta iz perspektive prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Posebno je zanimljiva njegova analiza mogućeg unutrašnjeg konflikta između tradicionalne američke angloprotestantske kulture i sve izrazitijeg procesa hispanizacije Amerike, tj. tendencije stvaranja posebnog hispanskog kulturno-etničkog identiteta unutar SAD, ali je još zanimljivija njegova analiza sve većeg sukoba između procesa globalizacije, čiji je predvodnik Amerika, i islamske kulture. Za čitaoce NIN-a odabrali smo delove iz poglavlja Dekonstrukcija američkog identiteta u kojem autor posmatra multikulturalizam i povezane zahteve za uvođenje posebnih kulturnih i političkih prava za američke rasne i kulturno-etničke grupe kao nešto što ugrožava liberalno ustavno i formalno-institucionalno ustrojstvo američke države. Za to smo se odlučili ne samo zato što su ti problemi izrazito aktuelni i za našu sredinu već i zato da naša intelektualna i šira javnost stekne dublji uvid u prirodu klasične liberalne orijentacije koja ne priznaje bilo kakva grupna prava već insistira na univerzalnim individualnim pravima i na jednakom tretmanu članova države, bez obzira na rasnu i kulturno-etničku pripadnost. Hantington multikulturalizam svrstava u antizapadne ideologije. Knjigu će, uz pomoć Fulbrajtove fondacije, objaviti Fond Slovo ljubve u prevodu Slobodana Divjaka.

Američki nacionalni identitet imao je najveći značaj za Amerikance onda kada su se ujedinili u svojoj zemlji, kao i tokom Drugog svetskog rata. Taj značaj simbolično je najbolje iskazao predsednik Kenedi, 1961: “Ne pitaj šta tvoja zemlja može da uradi za tebe – pitaj šta ti možeš da učiniš za svoju zemlju.” Dejstvo interventnog perioda koji je trajao deceniju i po, ujedinjujući uticaj Drugog svetskog rata, konfrontacije početkom hladnog rata, uspešna integracija imigranata i njihove dece u američko društvo pre Prvog svetskog rata, spori ali postojani progres ka ukidanju rasne diskriminacije i neuporedivi ekonomski prosperitet, sve je to u sadejstvu ojačavalo identifikaciju Amerikanaca sa svojom zemljom. Amerikanci su bili nacija individualaca sa jednakim pravima, koji su imali zajedničku angloprotestantsku kulturu i bili posvećeni liberalno-demokratskim principima Američkog kreda. Takva je Amerika bar trebalo da bude, prema mišljenju ogromnog broja Amerikanaca; takav je bio cilj kojem je trebalo da, prema vlastitim uverenjima, teže.

Tokom 1960-ih, snažni pokreti su počeli da dovode u pitanje značaj, sadržinu i poželjnost toga koncepta Amerike. Amerika za ove pokrete nije bila nacionalna zajednica pojedinaca koji dele kulturu, istoriju i Kredo, već konglomerat različitih rasa, etniciteta i subnacionalnih kultura unutar kojeg su pojedinci bili određeni svojim grupnim pripadništvom a ne zajedničkom nacionalnošću. Zastupnici ovoga gledišta izlagali su kritici modele “melting pota” i “paradajz čorbe” koji su ranije dominirali, tvrdeći da je Amerika mozaik ili “salata” različitih naroda. Priznajući svoj prethodni poraz, Horas Kalen je slavio pobedu za svoj devedeseti rođendan, 1972: “Trebalo je da prođe oko 50 godina da bi se jedna ideja probila i ušla u modu. Niko ne voli nekoga ko iznenada upada, posebno kada on dovodi u pitanje opšta mesta.”

Predsednik Klinton pozdravio je oslobođenje Amerikanaca od dominantne evropske kulture. Potpredsednik Gor tumačio je moto nacije (na kojem su insistirali Franklin, DŽeferson i Adams): E pluribus unum kao “Od jedinstva ka mnoštvu”, dok je teoretičar politike Majkl Valzer, citirajući Kalenovu viziju “nacije nacionaliteta”, tvrdio da ona znači: “unutar jednoga mnoštvo”.

Razaranje ameriČkog identiteta: Dekonstrukcionisti su promovisali programe koji su uzvisivali status subnacionalnih, rasnih, etničkih i kulturnih grupa. Oni su ohrabrivali imigrante da gaje svoju kulturu zemlje porekla, zahtevali za njih pravne privilegije koje su osporavali Amerikancima po rođenju i proskribovali ideju amerikanizacije kao neameričku. Oni su se zalagali za ponovno pisanje nastavnih programa i udžbenika za istoriju u kojima bi se pominjali “narodi” SAD umesto jedinstvenog naroda kakav postoji u Ustavu. Insistirali su na zameni nacionalne istorije istorijama subnacionalnih grupa. Izlagali su kritici središnji položaj engleskog u američkom životu i forsirali dvojezičko obrazovanje i jezički pluralizam. Branili su ideju pravnog priznanja grupnih prava i isticali rasni primat u odnosu na individualna prava koja su od suštinskog značaja za američki kredo. Oni su opravdavali svoje akcije teorijama o multikulturalizmu i idejama da raznovrsnost, a ne jedinstvo ili zajednica, treba da bude preovlađujuća američka vrednost. Zajednički imenilac tih nastojanja bilo je zalaganje za dekonstrukciju američkog identiteta koji je postepeno stvaran tri veka, tj. za uspon subnacionalnih identiteta.

Rezultat tih kontroverzi o rasnim preferencijama, dvojezičnosti, multikulturalizmu, imigraciji, asimilaciji, merilima za nacionalnu istoriju, o engleskom kao zvaničnom jeziku, “evrocentrizmu” – bio je sveopšti rat protiv američkog nacionalnog identiteta. Na jednoj strani su bili noseći elementi američke političke, intelektualne i institucionalne elite, plus lideri subnacionalnih grupa čiji se interesi promovišu. Glavnu ulogu u toj dekonstrukcionističkoj koaliciji imali su vladini zvaničnici, posebno sudije, birokrate i nastavnici. U prošlosti, imperijalne i kolonijalne vlasti obezbeđivale su resurse manjinskim grupama i ohrabrivali su narod da se poistoveti sa njima, kako bi uvećali sposobnost vlade da pravi podele i da vlada. Nasuprot tome, vlade nacija-država nastojale su da ostvare jedinstvo svoga naroda, da razviju nacionalnu svest, potisnu subnacionalne i etničke lojalnosti, da obezbede univerzalnu upotrebu nacionalnog jezika i usmere nagrade ka onima koji su saglasni sa nacionalnim normama. Sve do kraja dvadesetog veka, američki politički lideri delali su slično. Međutim, tokom 1960-ih i 1970-ih, oni su počeli da promovišu mere usmerene na slabljenje američkog kulturnog i političkog identiteta i na jačanje rasnih, etničkih, kulturnih i drugih subnacionalnih identiteta. Ti napori lidera nacije da dekonstruišu naciju kojom upravljaju verovatno su bez presedana u ljudskoj istoriji.

Subnacionalno usmereni elementi unutar američkih elita u akademijama, medijima, biznisu i drugim profesijama pridružili su se upravljačkim elitama u tim nastojanjima. Ta dekonstrukcionistička koalicija, međutim, nije uključivala većinu Amerikanaca. Na osnovu izvršenih anketa javnog mnjenja i nekoliko referenduma, većina Amerikanaca odbacivala je te ideje i mere koje su slabile američki identitet i uzdizale subnacionalne identitete. Toj koaliciji su se pridruživale najčešće manjine, te je većina subnacionalnih grupa ocenjivala te mere kao korisne. Ukupno uzevši, međutim, američki narod ostao je duboko patriotski i nacionalistički usmeren i opredeljen za nacionalnu kulturu, Kredo i identitet. Glavni rascep otuda je nastao između delova američke elite, s jedne strane, i ogromnog dela američkog naroda, s druge strane, povodom pitanja šta je Amerika i šta bi ona trebalo da bude.

ZnaČaj 11. septembra: Dekonstrukcionistički pokret izazvao je mnoge kontroverze, političke i intelektualne. Tokom 1990-ih komentatori su predviđali pobedu dekonstrukcionista. Artur Šlezinger je 1992. upozoravao da je “etnički talas”, koji je počeo “kao protest protiv anglocentričke kulture”, postao “kult koji danas teži da se pretvori u kontrarevoluciju protiv izvorne koncepcije Amerike kao jednog naroda, zajedničke kulture, jedne jedine nacije”. Harvardski sociolog Natan Glazer zaključio je 1997. da smo “svi mi danas multikulturalisti”. Ipak, brzo je razvijeno suprotstavljanje kontrarevoluciji, tako da su nastali snažni pokreti koji su branili tradicionalni koncept američkog identiteta. Birokrate i sudije, uključujući Vrhovni sud koji se ranije priklonio rasnoj kategorizaciji i rasnim preferencama, postali su umereniji i preokretali su svoja stanovišta. Predvođeni energičnim preduzetnicima, pokreti su se zalagali za referendume o okončavanju afirmativne akcije, tj. pozitivne diskriminacije, i dvojezičkog obrazovanja. Nastojanja da se ponovo pišu američka istorija i nastavni programi zaustavljeni su zahvaljujući novim organizacijama teoretičara i nastavnika.

Onima koji su podržavali koncept Amerike kao jednog naroda sa zajedničkom kulturom 11. septembar dao je ogroman podsticaj. Ipak, rat sa dekonstrukcionistima nije završen, te je ostalo nerazrešeno pitanje da li Amerika treba da bude nacija pojedinaca sa jednakim pravima, zajedničkom kulturom i kredom ili asocijacija rasnih, etničkih i kulturnih subnacionalnih grupa koje na okupu drži nada u materijalni progres koji mogu obezbediti zdrava ekonomija i popustljiva vlada. Glavne tačke napada u tom ratu su Američki kredo, zvanični jezik i dominantna američka kultura.

Izazovi Kredu: Osnovna svojstva Američkog kreda, kao što kaže Mirdal, predstavljaju “ideali dostojanstva individualnog ljudskog bića, bazična jednakost svih ljudi i neotuđiva prava na slobodu, pravdu i jednaku šansu”. Tokom američke istorije, američke političke i društvene institucije nisu uspele da ostvare te ciljeve. Postojao je jaz između ideala i realnosti. Vremenom je određeni broj Amerikanaca došao do zaključka da je taj jaz nepodnošljiv i da treba organizovati društvene i političke pokrete koji se zalažu za velike reforme kako bi se institucije i praksa usaglasili sa vrednostima određujućim za američki nacionalni identitet, koje deli ogroman broj Amerikanaca. “Istorija reformi u Americi”, ističe Ralf Valdo Emerson, “uvek je identična; reč je o upoređivanju ideje sa fakticitetom”.

Mirdal se pozvao na Kredo u nameri da rasvetli “američku dilemu”, jaz između principa i nejednakosti, građanskih prava i diskriminacije i segregacije kojoj su crnci podvrgnuti tokom 1930-ih. Ropstvo i njegovo nasleđe bili su “američka dilema” jer su predstavljali najočitije i brutalno nasilje nad američkim vrednostima. Nakon kompromisa iz 1877, Amerikanci su nastojali da ignorišu tu dilemu ili da negiraju njeno postojanje. Međutim, sredinom dvadesetog veka, to više nije bilo moguće zahvaljujući nekolikim procesima: urbanizovanje crnaca i njihova masovna migracija na sever; uticaj Drugog svetskog rata i potom hladnog rata, koji su uzdigli rasnu diskriminaciju na nivo spoljnje politike; izmenjeni stavovi belih Amerikanaca prema rasnom problemu pošto su oni želeli da razreše raskorak između svojih uverenja i realnosti, napori federalnog sudstva tokom 1940-ih i 1950-ih da se zakoni i institucije u vezi sa crncima usaglase sa 14. amandmanom; pojava generacije koja je tokom 1950-ih i 1960-ih postala izvorište reformskih aktivnosti; nova nastojanja lidera crnačkih organizacija usmerena na ostvarivanje jednakosti koja je osporavana Afroamerikancima.

Kao i u slučaju prethodnih reformskih pokreta, principi Američkog kreda bili su jedinstveni, veliki oslonac za one koji su težili da se okonča rasna segregacija i diskriminacija. Dostojanstvo pojedinca, pravo svih pojedinaca na jednaki tretman i šansu, bez obzira na rasu, bile su stalne teme u kampanji. Bez principa Američkog kreda utisnutih u američki identitet, kampanja za jednaki tretman crnaca ne bi bila uspešna. Zalaganja za eliminaciju rasnog koncepta iz akcija vlade i drugih institucija oslanjala su se na pojam jednakih prava za sve sadržan u Kredu. “Klasifikacije i distinkcije zasnovane na rasi ili boji”, ističe vodeći crni javni tužilac Turgud Maršal 1948, “nemaju moralnu ili pravnu validnost u našem društvu”. Vrhovni sud je tokom 1960-ih interpretirao Ustav kao nešto što je “slepo za boju kože”. Američka komisija za građanska prava je 1964, u stavu o višem obrazovanju, zaključila da “pitanja koja se tiču rase ili boje kože kandidata nisu relevantna i ispravna. Ona ne služe ni jednoj legitimnoj svrsi niti pomažu koledžu pri selekciji studenata.”

Crnci idu dalje: Ipak, gotovo odmah taj proces bio je preokrenut. Čim je Akt o građanskim pravima usvojen, crnački lideri, kao što je Bajard Rastin, prestali su da traže prava zajednička svim američkim građanima i, umesto toga, počeli su da zahtevaju vladine programe kako bi se obezbedile materijalne beneficije crncima kao osobenoj rasnoj grupi, zahvaljujući čemu bi se išlo ka cilju “ostvarivanja faktičke (ekonomske) jednakosti” sa belcima. Da bi se ostvario taj cilj što moguće brže, federalni administratori, kojima su se kasnije pridružile sudije, interpretirali su reformsko zakonodavstvo suprotno onome što je u njemu pisalo i lansirali su frontalni napad na princip Kreda koji se odnosi na jednaka prava svih kako bi donošenje novih zakona bilo moguće. Zajednička tema tih akcija bila je zamena nediskriminatorskog sadržaja tih zakona “afirmativnom diskriminacijom” (po rečima Natana Glazera) u korist crnaca.

....Elite u najvećem broju osnovnih američkih institucija – vlada, biznis, mediji, obrazovanje – bile su bele. Poslednjih decenija dvadesetog veka jezgro tih elita odbacilo je princip Američkog kreda koji nalaže neutralan odnos prema boji kože i odobrilo je diskriminaciju među rasama. “Već dugi niz godina”, konstatuje DŽek Sitrin 1996, “beli establišment priklonio se afirmativnoj akciji ignorišući moralnu cenu odstupanja od principa slepih za razlike”. Vodeći sociolog Sejmor Martin Lipset saopštava 1992. da su “najveću podršku preferencijalnom tretmanu pružali liberalni intelektualci, dobro obrazovani, pet do šest odsto onih koji su pohađali stepenovane škole, plus oni koji su predstavljali većinu na studijama liberalnih umetnosti u koledžu. Podrška je isto tako bila jaka među političkom elitom, posebno među demokratama, ali ona je uključivala i mnoge republikance (iako ne one najistaknutije)”. Tokom 1970-ih i 1980-ih, glavne novine i časopisi vatreno su se zalagali za afirmativnu akciju i odgovarajuće programe koji su rasnim manjinama davali preimućstvo u odnosu na belce. Fordova i druge fondacije odvojile su 10 miliona dolara u cilju favorizovanja rasnih manjina. Uz odobravanje njihovih fakulteta, koledži i univerziteti primenjivali su niže standarde prilikom primanja pripadnika manjinskih grupa i organizovali rasno obeležene razrede.

Od suštinskog značaja za uspostavljanje rasno zasnovanih programa bio je američki biznis, motivisan marketinškim interesima i željom da izbegne parnice i loš publicitet zbog bojkota koje su organizovali crnci i manjinske grupe. “Prljava mala tajna politike afirmativne akcije, piše Ričard Kalenberg 1996, sastoji se u tome što korporativna Amerika stvarno podržava pozitivnu diskriminaciju.”

Protiv rasnih privilegija: Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da građani načelno odobravaju afirmativnu akciju u njenom izvornom smislu sadržanom u direktivama predsednika Kenedija i DŽonsona: po njima, to su akcije usmerene na sprečavanje diskriminacije i na pružanje pomoći manjinama da mogu da se bolje nadmeću za posao i za upis na više škole i fakultete. Ta pomoć bi se ogledala u poboljšavanju porodične situacije, stambenog prostora i obuke za posao. Ta istraživanja takođe svedoče o tome da ogromna većina Amerikanaca ne odobrava rasne privilegije pri zapošljavanju, imenovanjima i primanju na koledže, iako su te privilegije usmerene na to da se koriguju efekti diskriminacije u prošlosti. Sejmur Martin Lipset saopštava da je Galupova organizacija pet puta u periodu između 1977. i 1989. postavila pitanje:

“Neki ljudi smatraju kako bi, da bi se ispravile nepravde nanete diskriminacijom u prošlosti, ženama i manjinama trebalo dati preferencijalni tretman prilikom zapošljavanja i primanja na koledže. Drugi ističu da sposobnost, određena rezultatima na testiranjima, treba da bude glavni kriterijum. Kojem gledištu vi dajete prednost?”

Po tim istraživanjima, 81 do 84 odsto izjasnilo se za testove sposobnosti a 10 do 11 odsto za preferencijalni tretman.

Amerikanci su ostali duboko podeljeni kad je reč o pitanju da li Amerika treba da bude neutralna prema rasama ili rasno pristrasna, tj. da li ona treba da bude organizovana na osnovu jednakih prava za sve ili na osnovu specijalnih prava za posebne rasne, etničke i kulturne grupe. Ne bi trebalo potcenjivati značaj toga pitanja. Tokom 200 godina princip jednakih prava za sve, sadržan u Američkom kredu, bio je ignorisan u praksi američkog društva, politike i prava. Tokom 1940-ih, predsednik, federalni sudovi i potom Kongres počeli su da rade na donošenju federalnih i državnih zakona koji bi bili “slepi” za boju kože i da koriste svoja ovlašćenja u cilju ukidanja rasne diskriminacije u Americi, što je kulminiralo u aktima o građanskim pravima i o pravu glasa. Ipak, neizabrani zvaničnici odmah su lansirali kontrareformu, ako ne i kontrarevoluciju kako bi se u američku praksu ponovo uvela rasna diskriminacija. Opravdanje za ovaj preokret, kao što primećuje Herman Belc, “nalazilo se u uverenju da su grupna prava, rasni proporcionalizam i jednakost na nivou rezultata korektivni principi društvene organizacije koja zaslužuje da bude postavljena kao osnova politike građanskih prava”. Ovu zamenu individualnih prava grupnim pravima i zakona slepih za boju kože rasno pristrasnim zakonima nikad nije odobrio američki narod, tako da su nju, s vremena na vreme, pasivno i parcijalno, prihvatali američki zakonodavci. “Ta promena”, ističe sociolog Danijel Bel, “obeležena je činjenicom da se u državnu zajednicu, mimo javne debate, uvodi potpuno novi princip prava”. “Grupna prava i jednakost stanja”, pridružuje se Belc, “uvode se u javno mnjenje kao nova javna filozofija koja insistira na razlikama između pojedinaca na rasnoj i etničkoj osnovi i koja, u krajnjoj liniji, negira postojanje zajedničkog dobra.” Implikacije toga gledišta dobro uočava Ternstroms: “Rasne klasifikacije impliciraju poruku da je boja kože – izuzetno važna. One sugerišu da belci i crnci nisu jednaki, da su rasno i etničko pripadništvo nešto što je realno važno. One impliciraju da su pojedinci određeni ‘krvlju’ – a ne karakterom, klasnom pripadnošću, religioznim uverenjima, starosnom dobi ili obrazovanjem. Ali kategorije koje su prikladne za kastinski sistem predstavljaju oskudnu osnovu za izgradnju zajednice jednakih građana na kojoj počiva demokratski način vladavine.”

Izazov dominantnoj kulturi: Kada je predsednik Klinton 1977. rekao da je Americi potrebna treća “velika revolucija” da bi dokazala da može postojati bez dominantne evropske kulture, ta revolucija je već bila uveliko u toku. Multikulturalistički pokret, koji bi da zameni američku glavnu kulturu drugim kulturama primarno povezanim sa rasnim grupama, nastao je tokom 1990-ih. Svoj najveći uspeh on je postigao tokom 1980-ih i početkom 1990-ih, da bi posle toga bio potisnut naraslom opozicijom u kulturnim ratovima tokom 1970-ih. Da li je i u kojoj meri ta revolucija uspela, bilo je nejasno kada je počeo 21. vek.

Multikulturalizam je, u suštini, antievropski usmeren. To je, kao što je istakao jedan teoretičar, “pokret suprotstavljen monokulturnoj hegemoniji evrocentričnih vrednosti, što je za posledicu imalo marginalizaciju drugih kulturnih vrednosti... Multikulturalizam je suprotstavljen uskim evrocentričnim američkim demokratskim principima, kulturi i identitetu”. To je u osnovi antizapadna ideologija. Multikulturalisti su razvili nekoliko teza. Prvo, Amerika je sastavljena od mnoštva različitih etničkih i rasnih grupa. Drugo, svaka od tih grupa ima svoju osobenu kulturu. Treće, bela anglo-elita, dominantna u američkom društvu, potisnula je te kulture i primorala je one koji pripadaju drugim etničkim ili rasnim grupama da prihvate elitnu angloprotestantsku kulturu. Četvrto, pravda, jednakost i prava manjina zahtevaju da te potisnute kulture budu oslobođene i da vlade i privatne institucije ohrabruju i potpomažu njihovu revitalizaciju. Amerika nije i ne treba da bude društvo sa jedinstvenom sveprožimajućom nacionalnom kulturom. “Melting pot” i “paradajz čorba” su metafore koje ne opisuju istinsku Ameriku. Jer, Amerika je mozaik, salata ili čak “iseckana salata”.

Kazan koji topi ili cvrČi: Nastanak multikulturalizma tokom 1970-ih podudario se sa pojavom jedne druge, veoma različite grupe “zagovornika stvaranja novih etniciteta” koji su propovedali u mnogo čemu paralelna shvatanja. Usredsređujući se na nebritanske evropske imigrantske grupe, oni su se zalagali za neku vrstu osvete “belih etničkih radničko-klasnih zajednica” usmerene na WASP elitu zbog toga što je ona navodno potiskivala etničke kulture, zastupala paternalističke stavove i marginalizovala crne i druge rasne manjine. Amerika nije “lonac za topljenje” već, prema rečima senatora Barbare Mikulski, predvodnik “novog etniciteta”, “kazan koji cvrči”. Jevreji i katolici, tvrdi Mikulska, treba da nastupe etnički protiv “koalicije belih liberala, pseudocrnih militanata i patronski nastrojenih birokrata”. “Poenta kad je reč o ‘melting potu’ jeste da se on nije dogodio”, naglašavaju Natan Glazer i Danijel Patrik Mojnijan u svom čuvenom radu iz 1963. Bedžond the Melting Pot (Nadilaženje “lonca za topljenje”). Oni priznaju da se “osobeni jezik, običaji i kultura gube... u velikoj meri... u drugoj generaciji, a sasvim u trećoj generaciji”. Ipak, oni tvrde da se etnicitet ponovo stvara kao “novi društveni oblik, zahvaljujući novom iskustvu u Americi”. Da bi se produžila ta obnova etničkog, kongresmen Roman Pučinski iz Čikaga uveo je 1970. Akt o etničkim studijama, kojim se vladi nalaže da izdvoji fondove za etničke aktivnosti. Žestokim jezikom on je odbacio koncepciju “melting pota” i entuzijastički prigrlio ideju Amerike kao mozaika. Akt Pučinskog je usvojen, ali bez veće narodne podrške. Tokom sledeće decenije malo je urađeno na njegovoj primeni, te je on 1981. zamro.

Kraj Akta o etničkim studijama simbolizovao je neuspeh pokreta etničke obnove, koji je bio posledica dva činioca. Prvo, bele etnije su u velikoj meri bile izmešane, zahvaljujući mešovitim brakovima i otuda je identifikacija njihovih predstavnika sa bilo kojom etničkom grupom bila teška. Uz to, treća ili četvrta generacija Amerikanaca, od kojih su se mnogi borili za svoju zemlju u Drugom svetskom ratu, u velikoj meri se integrisala u američku dominantnu kulturu. Tokom 1970-ih, obnova etničkog bila je, kao što ističe Stefen Stejnebrg, “poslednji drhtaj etničkih grupa koje potiču iz velikih imigracionih talasa” iz devetnaestog i s početka dvadesetog veka”. Multikulturalisti, snažno osuđujući evropsku civilizaciju, teško bi mogli prigrliti bele etnije čije su kulture bile deo te civilizacije. Ove poslednje odgovarale su na adekvatan način. “Veliki broj Amerikanaca poljskog porekla nastojaće”, ističe jedan od njihovih lidera, govoreći o multikulturalizmu 1997, “da se suprotstavi ovoj antizapadnoj orijentaciji: njenom odbojnom odnosu prema zapadnoj civilizaciji čiji je imperijalizam navodno postao izvor svekolikog zla, i njenoj glorifikaciji nezapadnih civilizacija i kultura zbog njihove dobrote... Pri tome je nužno imati u vidu da je Evropa rodno mesto SAD, da su evropske ideje o individualnoj slobodi, političkoj demokratiji, vladavini prava, ljudskim pravima i kulturnoj slobodi bile konstitutivne za američku republiku.” Dok su zastupnici novog etniciteta na taj način isticali razliku između etniciteta iz drugog talasa imigranata i WASP elite i njene kulture, multikulturalisti su i jedne i druge posmatrali kao delove evropske civilizacije čija dominacija mora da se razori.

Subverzije u obrazovanju: Multikulturalisti su neposredno dovodili u pitanje angloprotestantsku sliku Amerike. Oni su priželjkivali, kao što ističe jedan teoretičar, dolazak vremena u kojem Amerika “neće biti više kulturno ujedinjena, ako ono ‘ujedinjena’ znači ujedinjenost na planu uverenja i prakse”, vremena u kojem će Amerikanci biti manje “kulturno odredljiva grupa”. Ta transformacija će, istakao je predsednik Klinton, biti drastična promena unutar američkog nacionalnog identiteta. Multikulturalisti su pridobili mnoge intelektualce, akademike i nastavnike. Otuda su oni imali glavni uticaj na obrazovnu praksu u školama i koledžima. Kao što se videlo, istorijski gledano, javne škole su bile veliki kanal kroz koji su deca i unuci imigranata uvođeni u američko društvo i kulturu. Cilj multikulturalista bio je da rade upravo obrnuto. Umesto škola koje daju prednost obrazovanju dece na engleskom jeziku i njihovom učenju zajedničke američke kulture, oni su želeli učitelje koji će, kako kaže jedan od multikulturalista, raditi na “preobražaju škola u autentična kulturna demokratska sedišta”, stavljajući težište na kulture subnacionalnih grupa.

“Glavni cilj multikulturnog obrazovanja, prema DŽejmsu Benksu, vodećem pristalici multikulturnih studija, jeste da reformiše školu i druge obrazovne institucije tako da učenici iz različitih rasnih, etničkih i klasnih grupa mogu da iskuse obrazovnu jednakost”. “Obrazovna jednakost”, u jednom smislu, insistira na jednakom pristupu učenika i studenata iz svih grupa i klasa obrazovanju sličnog kvaliteta, tj. na cilju koji bi mali broj Amerikanaca osporavao. Međutim, u multikulturalističkom smislu, to takođe znači jednaki tretman u obrazovnoj nastavi kultura različitih rasa, etničkih grupa i društvenih klasa. Ostvarivanje toga cilja išlo bi na štetu učenja onih vrednosti koje su zajedničke svim Amerikancima. Obrazovni udžbenici multikulturalista ignorišu glavnu kulturu Amerike zato što za njih takva stvar ne postoji. Kao što dvojica njih konstatuju: “Verujemo da multikulturalni program treba da prožme celokupnu školsku nastavu” i da “multikulturno obrazovanje treba da bude prisutno na svim nivoima”.

Multikulturalizam predstavlja kulminaciju duge erozije nacionalnog identiteta u američkom obrazovanju. Nacionalne i patriotske teme postaju sve malobrojnije u školskim udžbenicima sredinom i krajem dvadesetog veka, da bi najnižu tačku dosegle na samom njegovom kraju. U obuhvatnoj studiji, Šarlota Ijams analizirala je sadržaj udžbenika od 1900. do 1970, upotrebljavajući skalu od pet kriterijuma: “nacija se ne pominje”, pominje se “neutralno”, “patriotski”, “nacionalistički” i šovinistički”. Između 1900. i 1940, udžbenici za srednje nivoe obrazovanja rangirani su od patriotskih do nacionalističkih, dok su udžbenici za primarni stepen imali malo ili nimalo patriotskog sadržaja. Međutim, tokom 1950-ih i 1960-ih, “najveći broj udžbenika rangiran je od neutralnih do jedva patriotskih, kako za primarni stepen tako i za srednje nivoe”. Ta promena manifestovala se u “postepenom smanjivanju broja ratnih priča usmerenih na to da se deci približi zajednička istorija i politički ideali”.

Udžbenici bez patriotskih sadrŽaja: Studija Pola Vica o 22 udžbenika za treći i šesti stepen koji su tokom 1970-ih i početkom 1980-ih korišćeni u Kaliforniji, Teksasu i mnogim drugim državama, otkriva nam da samo pet od 670 tekstova u tim udžbenicima ima “neki patriotski sadržaj”. Sedamnaest od 22 priručnika nisu sadržavala u sebi bilo kakvu priču sa patriotskom temom. Svih pet patriotskih priča bavile su se Američkom revolucijom; nijedna se “nije odnosila na američku istoriju posle 1780. godine”. Ni u jednom od 22 priručnika nema nijedne priče o “Natanu Hejlu, Patriku Henriju ili Danijelu Bunu.” “Patriotizam”, zaključuje Vic, “gotovo da i ne postoji” u tim udžbenicima. U drugoj studiji o istorijskim udžbenicima za šest visokih škola, harvardski profesor Natan Glazer ustanovio je da “nijedna od novih istorija ne smatra da je patriotizam glavni cilj, iako su njega uzdizali istorijski tekstovi koji su se pojavljivali posle Prvog svetskog rata”. Moralizam i nacionalizam tretiraju se kao nešto što je zastarelo. “U istorijama iz 1970-ih centralni procesi kojima je integrisano američko društvo trivijalizovani su.”

Sandra Stotski, analizirajući 12 udžbenika za četvrti i šesti stepen, publikovanih tokom 1990-ih, zaključuje “da su trendovi koje su otkrili Ijamova i Vic nastavljeni, ako ne i ubrzani”. U tim udžbenicima, “selekcije nacionalnih simbola i pesama gotovo da se i ne prave. Umesto toga, težište se stavlja na etničke i rasne grupe. Od 31 odsto do 73 odsto tih selekcija odnose se na etničke i rasne grupe, dok 90 odsto tih selekcija sa etničkim sadržajem odnose se na crnce, azijske Amerikance, američke Indijance i hispanske Amerikance. Kao rezultat, studija iz 1987. o studentima visokih škola pokazuje nam da oni više znaju o Harijeti Tabman nego što znaju da je Vašington komandovao američkom armijom u Revoluciji ili da je Abraham Linkoln pisao Proklamaciju o emancipaciji. “Ukupni efekat je”, zaključuje Sandra Stotski, “da iščezava američka kultura kao celina”. Sumirajući tu situaciju 1997, Natan Glazer ustanovljava “potpunu pobedu multikulturalizma u javnim školama Amerike”.

Neznanje i gubitak identiteta: Ta pobeda bila je praćena pokretom na koledžima i univerzitetima koji se zalagao ne samo za uključivanje u nastavne programe kurseva manjinskih grupa, već i