Anahronist

U našoj, po nesreći dugo izolovanoj kulturnoj sredini, gotovo svaka umetnička pojava koja stiže “iz sveta” izaziva dve različite reakcije. Za prvu je tipična sklonost prema olakom oduševljavanju iza koje stoji inferiorna podložnost utisku o važnosti pojave o kojoj je reč. Druga reakcija ispoljava ravnodušnost ili odbojno prenebregavanje. Uzrok ovakvih pojava je opala obaveštenost našeg šireg kulturnog auditorijuma i njegova analogno smanjena zainteresovanost za umetnost. Mimo uskog kruga stručnjaka, naša publika zna malo ili ne zna ništa o tome da u mnoštvu aktuelnih “trendova” na svetskoj umetničkoj sceni postoji “pravac” koji se zove anahronizam. Ovaj naziv nema staro, pežorativno značenje nečeg bajatog i prevaziđenog, već označava prisustvo umetnika koji se prepoznaju po tome što komunikaciju “sa svojim vremenom” traže u kompilaciji memorije likovnog stvaralaštva istorijskih epoha. Taj pravac nije bizaran, on se u svetu tretira kao svaki drugi. Malo ko od nas zna da mi, usred Pariza, imamo predstavnika takvog pravca, Mikana Aničića. Otud njegova prezentacija u Beogradu, u dve galerije, “Progres” i “Kod pozorišta”, ima jednake izglede da izazove šok, ili da prođe neprimećena.

Aničić (1950) formirao se kao anahronist još za vreme studija slikarstva na beogradskoj Akademiji. U to vreme, otprilike, dospeo je do nas talas evropske “druge avangarde”, tzv. “nove umetničke prakse”, čiji je aktivizam, razvijen u “novim medijima”, činio ne samo suprotnost već bukvalnu negaciju svega što je u vizuelnim umetnostima “staro”, klasično i tradicionalno. Aničić se našao među malobrojnim pripadnicima tadašnje generacije umetnika koja je svesno pošla sasvim suprotnim pravcem. Po tipičnom “receptu” anahronista, slikao je monumentalne kompozicije inspirisane romantičarskim, renesansnim, čak i srednjovekovnim uzorima, služeći se tehnikom starih majstora. Svoj stav smatrao je legitimnim u onom vremenu kada se, na pomolu dolazeće postmoderne, smatralo da je u umetnosti već “sve retro”... Ne nalazeći mnogo razumevanja čak i kod naše (većinske) publike konzervativnog ukusa (jer, samosvesni anahronizam nije isto što i konzervativizam) otišao je u Pariz, da tamo okuša sreću.

Slike koje sada izlaže u Beogradu predstavljaju saldo njegovog tri decenije dugog slikarskog staža. U “Progresu” su izložena velika platna, poput “Raspeća XX veka” i “Operacije srca”, čiji glavni lik je Hrist, simbolično predstavljen kao nova žrtva “ljudi koji ne znaju šta rade”, ovog puta bezobzirno radoznalog modernog čoveka koji bezdušno rije po Spasiteljevom telu, tražeći tajnu one svetosti koja je vekovima živela u kultu Golgote. U “Galeriji kod pozorišta” se mogu videti manji formati, sa poetskim i idiličnim motivima, najčešće sanjarski pejzaži.

Aničić je svestan da je anahronističko slikarstvo veoma zahtevno, već zato što traži veštinu slikanja starih majstora. On je, zaista, uložio veliki trud u ovladavanju takvom tehnikom. Ali, ono što u savremenom anahronizmu važi za tehniku, ne važi za ideje. Jer one, a ne njihova vizuelna forma, jesu ono čime slikari ovog stila korespondiraju sa svojim vremenom. Što se tehnike tiče, Aničić je spreman i za najteže zadatke. Na nivou ideja, međutim, on može još da sazreva, da se razvija, da jasnije artikuliše “ideološku” komponentu svoje slikarske poetike. Da možda, poput jednog Torala, izađe iz opsesije mistifikovanih religijskih i mitoloških tema, i oslobodi se sladunjave poetične emfaze.

Izvesno da će Aničićeva platna kod gledalaca koji su primili virus “nove prakse” naići na prezrivo odbijanje (ukoliko ih uopšte udostoje svoje pažnje). Laička publika, ona koja “još voli da vidi sliku”, kod Aničića može da nađe dokaz da “slikarstvo nije mrtvo”. Najmanje može biti onih koji će u Aničiću videti ono što on jeste – opredeljenog i u ovom trenutku najdoslednijeg našeg predstavnika anahronističkog smera u likovnoj umetnosti koji, ma šta ko o njemu mislio, ima svoje mesto “u svemu” što se kod nas u umetnosti, i u njeno ime, radi.